Obezglavljivanje Folija poslednji je ekser zabijen u sanduk Obaminog predsednikovanja

Baraku Obami, koji je u januaru 2009. godine stupio na dužnost predsednika SAD, dodeljena je Nobelova nagrada za mir. Uz obrazloženje: „Za vanserijske napore na jačanju međunarodne diplomatije i saradnje među ljudima”.
        
Obama je obećao da će odustati od jednostrane politike i da se neće brinuti samo o interesima SAD, već i čitavog sveta. 
        
On je prevario. 
        
Ali, istine radi, treba reći da se ni Obami, a ni njegovoj administraciji ova nagrada nije dopala. Toliko im se nije svidela da su ambasadoru Norveške u SAD (zna se da Nobelovu nagradu uručuje ne švedski, već norveški Nobelov komitet) uputili prigovor. 
        
Evo kako je to nezadovoljstvo agenciji France-Presse opisao ambasador Norveške pri OUN Morten Vetland: „Moj najneprijatniji dan u OUN bio je onaj kada su objavili da je Nobelova nagrada za mir dodeljena Obami. Niko do sada o tome još nije govorio, ali evo da ja otkrijem: moj kolega u Vašingtonu dobio je tada prigovor od šefa predsedničke administracije. Tada se čula reč „dodvoravanje“.“
        
Dakle, američki predsednik Barak Obama uopšte nije ni imao nameru da „odustane od jednostrane spoljne politike”, obzirom da čovek koji ne smatra SAD glavnom zemljom na planeti i ne radi isključivo u njenim interesu - nikada ne bi ni postao njen predsednik.
        
Nobelov komitet je pogrešio što se danas, pet godina posle, vidi kao nikad ranije. 
        
Libija je dezintegrisana. Egipat nakon dva državna udara živi pod vojnom upravom. Avganistan nije uspeo da izgradi samostalnu državu. Podrška „opoziciji” u Siriji dovela je do katastrofe u Iraku. I na kraju, najveća dostignuća spoljne politike dobitnika Nobelove nagrade su državni udar i građanski rat u velikoj evropskoj državi. 
        
Baraku Obami trenutno uopšte nije lako. Već u novembru će biti održani predizbori za Kongres, nakon kojih će se polako razvijati situacija oko predsedničkih izbora 2016. godine. Obama praktično više nema vremena da donese korist svojoj partiji, jer već nekoliko meseci pada njegov rejting i danas je na nivou 40 odsto. 
        
Amerikancima se ne dopada to što radi Izrael u sektoru Gaze uz otvorenu podršku Obamine administracije. Amerikance brine sve što se dešava u gradu Ferguson, u kome policija surovo guši proteste crnačkog stanovništva koje se buni zbog toga što je policija ubila maloletnika. Amerikanci postavljaju pitanja zbog ekonomskog rata sa Rusijom i zbog čudnog ćutanja povodom pada malezijskog Boeing nad Ukrajinom. 
        
Amerikance je sramota pred čitavim svetom zbog svakodnevnih brifinga u Stejt departmentu na kojima Džen Psaki i Meri Harf svaki put nisu u stanju da odgovore ni na jedno obično pitanje novinara Metjua Lija.
        
Ja ovo ne izmišljam, na ovo ukazuju istraživanja javnog mnjenja koja su zajedno obavili NBC News i Wall Street Journal.
        
A evo još nešto. Pojavio se video-klip u čijoj je pozadini plavo nebo, na kome se vidi kako čovek u crnom odseca glavu čoveku u narandžastom. A pre toga čovek u narandžastom izgovara monolog u kome krivi Ameriku za sva zla ovog sveta i završava ga rečima: „Stidim se što sam Amerikanac”.
        
Verovatno je egzekucija novinara Džejmsa Folija poslednji zabijeni ekser u sanduk predsednikovanja Baraka Obame.
        
Odavno nisu, pred očima čitave Amerike, odsecali glavu Amerikancu. Evo, na primer, ja se sećam šta sam osećao kada su tako nešto na ruskoj televiziji pokazivali da se čini sa Rusima. To je bilo najveće nacionalno poniženje. Verujem da tako nešto danas osećaju i Amerikanci.

Čini mi se da se ovo poniženje može uporediti sa onim koje su osećali 11. septembra 2001. godine. To jest, ništa se nije promenilo. Sve se vratilo. Zemlja je 13 godina negde išla i to samo zato da bi se vratila tamo odakle je pošla. 
       
Pre 11. septembra američke specijalne službe su znale da se priprema veliki teroristički napad pomoću putničkog aviona. Ali, nisu uspele da ga spreče.
        
Američke specijalne službe su znale i da se sprema pogubljenje novinara, ali nisu mogle da spasu svog građanina. 
        
Njihove specijalne službe, koje prisluškuju sve i svašta, u suštini su nesposobne. Bez obzira na sve milijarde. I bez obzira na Patriotski akt. 
        
Trenutno nemate na čemu da pozavidite Baraku Obami (ako, naravno, preuzmete obavezu da mu zbog nečega pozavidite). Pa nije uzalud Kozma Prutkov (izmišljeni pisac pod čijim su pseudonimom u Rusiji XIX veka poznati pesnici pisali satiričke stihove– prim. red.) pet puta u „Plodovima sumnji” ponavljao Glavnu Istinu: „Nije moguće obuhvatiti neobuhvatno”.
        
Naravno da su Sjedinjene Američke Države najveća svetska privreda i najjača armija na svetu. Zato većina u svetu veoma bojažljivo posmatra kako Sjedinjene Američke Države dosledno uništavaju sve ono što nisu Sjedinjene Američke Države. Kako ucenjuju i uvode samoubilačke sankcije protiv jednog od najvećih tržišta plasmana. 
        
Ali, obrni, okreni, svet je ipak nešto više od Sjedinjenih Američkih Država. I, eto, svet odjednom toga postaje svestan. A ne gledajući pri tom obavezno u one koje je, zbog nuklearnog oružja, baš briga za snagu bilo koje armije. 
        
Jednostavno gledaju kako se SAD samosatiru pokušavajući da obuhvate neobuhvatno.
        
A detonator tog upinjanja može biti jedan jedini nož u rukama čoveka u crnom u čijoj je pozadini plavo nebo. 

 

Autor: Maksim Kononjenko, spoljnopolitički komentator