Publika hoće saučešće

Jedan od najvećih ruskih filmskih festivala Kinotavr završen je trijumfom filma režisera Pavela Ruminova Ja ću biti tu – filma sa socijalnom tematikom koja se svakog tiče, kako su ga odredili kritičari.

U sižeu je reklo bi se sve jednostavno: mlada simpatična žena radi kao administrator u restoranu, sama vaspitava dete. Ona je vrlo duhovita. Obožavaju je prijatelji i kolege. Ali jednog zlosrećnog dana saznaje da boluje od raka – i počinje da traži roditelje koji bi usvojili njenog šestogodišnjeg sina. I nalazi... Sve je jednostavno, ali udara po emocijama!

Za režisera Pvala Ruminova ovaj film je po sopstvenom priznanju postao etapni. Preokrenuo je predstave o životu i stvaralaštvu. Film je izrastao iz želje da napravim film drugačije nego što sam pravio do sada. Nisam shvatao baš kako, ali sasvim sigurno drugačije, govori Ruminov. Između ostalog, do tada on je već bio autor 13 filmova.

Želeo sam da saosećanje koje samo sećao snimajući ovaj film osete i drugi. Odjednom sam shvatio da ne treba stavljati neke maske, igrati neke igre, kao ranije, već treba snimati filmove koji uspostavljaju kontakt sa drugim ljudima. Osetio sam se kao mali dečak koji još želi da ga pohvale mama i tata, kojih više nema, oboje su umrli od raka. Ali to nije vezano sa izborom teme... Ništa u životu nisam radio svesnije od ovog filma.

I zaista: pre nego što je snimio film Ja ću biti tu, Ruminov je dugo razgovarao sa obolelima od raka, napravio je o tome dokumentarni film koji, kako se on nada, može da pruži ljudima psihološku pomoć. Pa i film koji je nagrađen gran-prijem festivala Kinotavr prava je seansa psihoterapije. Potresa optimizam i snaga duha glavne junakinje. Neobični utisak ostavlja to što film praktično nema negativne junake. Svi su sa znakom plus. Unaokolo je mnogo divnih ljudi a mi se koncentrišemo na negativno, to je loš stereotip, smatra Ruminov. Uz to režiser je ubeđen da mu je film vratio veru u profesiju, koju je sasvim izgubio. Ruminov je priznao to na zatvaranju festivala, stojeći sa nagradom u rukama.

Više od godinu dana sastajao sam se sa mamama koje leže u onkološkim bokesevima, u bolnicama – govori režiser. Ove žene gledaju filmove, mnogo filmova. Da, uglavnom američke, ali i ruske. One gledaju lepe žene, divne muškarce, vole dobre priče. I tom im pomaže! To sam video, to je za mene bila revolucija! Tako da ono čime se bavimo čini mi se ima smisla.

Ljudima su potrebni takvi filmovi, u tome je sav rezon. Pri tome potrebni su svima, nezavisno od godina, nacionalnosti, socijalnog statusa – smatra producent filma Kira Saksaganska.

To je film sa ljudskim licem. Meni se čini da smo krenuli ispravnim putem, zato što se ovaj film tiče svakog. Mislim da upravo takvi filmovi mogu da privuku publiku.

Paralelno sa filmom Pavel Ruminov je na isti siže snimio mini seriju koju će prikazati na televiziji.