Protesti u Beogradu i Moskvi: dva različita sveta

Upoređivanje srbskih protesta u periodu od 1996. do 2000. i nedavnih protestnih akcija ruske opozicije potpuno je legitimno sa gledišta Zapada. Ipak, kao i pomodno i namet­ljivo sravnjivanje sa masovnim lančanim protestima u arapskom svetu, i ovo poređenje ima veoma sumnjivu osnovu.

Upoređivanje srbskih protesta u periodu od 1996. do 2000. i nedavnih ruskih protestnih akcija potpuno je legitimno sa gledišta Zapada. Svrgavanje Slobodana Miloševića u toku protesta 2000. bila je prva, i kako se Zapadu još uvek čini, apsolutno uspešna „obojena revolucija“. Tada je na zapadne novinare naročito jak utisak ostavilo delovanje omladinske organizacije „Otpor“. Proteste u Moskvi zapadni mediji mere istim aršinom. Tu zaista ima neke sličnosti. Na ruskim protestima zapadne novinare je radovalo prisustvo mladih, koje su oni doživeli kao ruski „Otpor“, a nadu je ulivala i činjenica da je u Moskvi 2012, kao i u Beogradu 1996/97. i 2000, učesnike protesta ujedinilo osećanje mržnje prema šefu države. Zapadni novinari su ovako razmišljali: ako je potreba da se ukloni Milošević svojevremeno ujedinila Đinđića, Pešićevu i Draškovića, zašto slična potreba ne bi mogla da ujedini ruske liberale, komuniste i nacionaliste?

Džon Mekejn, bivši kandidat za predsednika SAD, poslao je Vladimiru Putinu ovakvu poruku preko Tvitera: „Arapsko proleće došlo je i na tvoj prag, Vladimire“. Ipak, i vrlo površan pogled je dovoljan da se uoči razlika između ruskih i srbskih protesta, da i ne govorimo o arapskim.

Prvo, učesnici srbskih protesta bili su osiromašeni ljudi, koji su zbog zapadnih ekonomskih sankcija bili dovedeni do očajanja. A u Rusiji, odmah posle prvog mitinga na Bolotnom trgu, u decembru 2011, obližnji skupi kafići i restorani za jedan dan su zaradili koliko inače zarade za ceo mesec — to su „umorni od Putina“ posle mitinga organizovali skupe večere. Tokom celog januara 2012. uopšte nije bilo mitinga, jer su svi njihovi organizatori i dobar deo učesnika otišli na raspust u inostranstvo.

Drugo, ishod protesta u Srbiji rešili su obični ljudi iz Beograda, Čačka i drugih malih gradova, koje je neefikasni i zatvoreni Milošević zaista doveo do propasti. U Rusiji su, pak, jezgro protesta činili imućni prestonički činovnici, novinari, modni kreatori, menadžeri prodaje svega i svačega, jednom rečju: „kancelarijski plankton“. Zanimljivo je da oni nisu pretili vlastima štrajkom. Zašto? Vrlo jednostavno: kad bi svoju aktivnost obustavili majstori „reality TV“ kao što su zvezde mitinga Ksenija Sopčak i Leonid Parfjonov, ruska kultura bi nekako preživela. Neki misle da bi njihov štrajk ustvari bio doprinos ruskoj kulturi.

Isto tako, vlast bi možda mogla da se uplaši obustave rada mašinovođa u metrou, ali nikako ne štrajka glamuroznih modnih kreatora i fotografa. Ovakvi učesnici protesta zaista su imali razloga da se osećaju obmanuto i nemoćno, ali su ti razlozi sasvim drugačiji od onih koje su imali Srbi 90-ih. Za razliku od Miloševića, Putin je majstor za komunikaciju, ne boji se nikakvih pitanja i drži u glavi mnoštvo informacija. Međutim, u očima kancelarijskog planktona on izgleda kao strog šef, a to, na njihovu žalost, i jeste tako. Putin upravlja zemljom kao što strogi biznismen upravlja firmom. Takav pristup ima svoje minuse: Putin ne polaže račune zašto je postavio ovog ili onog čoveka na ministarsko mesto, kao što i strogi biznismen ne objašnjava svoj izbor načelnika odeljenja. Nešto drugo je tu bitno: mogu li lideri opozicije da ponude alternativu takvom upravljanju državom, naročito pod ovakvim pritiskom EU i SAD, koje Rusiju ne vole ništa više nego Srbiju? I lider LDPR Vladimir Žirinovski i šef komunista Genadij Zjuganov upravljaju svojim strankama veoma autoritarno i ne silaze sa svojih funkcija već 15–20 godina. Onda nije čudo što ruski birači rasuđuju ovako: ako je suđeno da zemljom upravlja autoritarni lider, neka bar bude patriota, a ne čovek koji očigledno dobija novac od Zapada i prezrivo se odnosi prema sopstvenom narodu.

Što se tiče mogućnosti da opozicija „kolektivno“ upravlja Rusijom, teško da je to moguće, jer opoziciju na Bolotnom trgu za sada ujedinjuje samo mržnja prema Putinu. Realno se izdvajaju tri potpuno različita pravca: liberali, komunisti i nacionalisti. Oni upućuju vlasti dijametralno suprotne primedbe. Liberali smatraju da je Putin imperijalista koji pokušava da oživi Sovjetski Savez u geopolitičkom smislu (tu pretpostavku, koliko god da je nesuvisla, pothranjuju zapadni mediji). Nacionalisti ga optužuju za liberalizam i mlak stav prema nacionalnim manjinama i imigrantima sa Kavkaza i iz Srednje Azije. Komunisti ga proklinju zbog uništenja sovjetskog sistema socijalne zaštite i smatraju da je on kriv za korumpiranost činovnika i enormne prihode nove ruske elite. Zbog toga opozicija jednostavno ne može da ponudi neki drugi program, osim jednog jedinog: „Putine, odlazi!“. Izvinite, ali to nije dovoljno.

Ništa manje nije bila šarena, reći će neko, ni koalicija Koštunice, Đinđića i Labusa, koja je u Srbiji došla na vlast posle burnih 90-ih. Da, ali tada je situacija u zemlji bila očajna. To vreme više podseća na antisovjetske proteste u Rusiji 1989–1991, nego na Putinovo doba. Tada su gladni građani Rusije bili spremni da poveruju čak i u to da ih Zapad voli, ili da je moguć spoj zapadnih kredita i nacionalnog dostojanstva i suvereniteta. Poverovali su čak i u „humane liberale“ kao što su Jegor Gajdar ili Anatolij Čubajs. Danas građani Rusije više u to ne veruju, kao što, po svoj prilici, ne veruju ni Srbi. Iznenadna ljubav Zapada prema ruskim nacionalistima (na primer, podrška „Internet-borcu protiv korupcije“ Alekseju Navaljnom, koji zahteva da se zatvori granica prema Srednjoj Aziji i da se ne pruža pomoć Kavkazu) teško da svedoči o promeni pozicije prema Rusiji. Jednostavno, posle čečenskog rata je postalo jasno da manjine neće rasturiti Rusiju — nju mogu da rasture samo Rusi, ako se odvoje od drugih naroda Rusije.

Nema druge, rešenje moramo tražiti sami, bez pomoći Zapada, sviđalo se to nekom ili ne.

 

Dmitrij Babič, 

Autor je politički komentator radija „Glas Rusije“.

Izvorni link vesti