Протести у Београду и Москви: два различита света

Упоређивање србских протеста у периоду од 1996. до 2000. и недавних протестних акција руске опозиције потпуно је легитимно са гледишта Запада. Ипак, као и помодно и намет­љиво сравњивање са масовним ланчаним протестима у арапском свету, и ово поређење има веома сумњиву основу.

Упоређивање србских протеста у периоду од 1996. до 2000. и недавних руских протестних акција потпуно је легитимно са гледишта Запада. Свргавање Слободана Милошевића у току протеста 2000. била је прва, и како се Западу још увек чини, апсолутно успешна „обојена револуција“. Тада је на западне новинаре нарочито јак утисак оставило деловање омладинске организације „Отпор“. Протесте у Москви западни медији мере истим аршином. Ту заиста има неке сличности. На руским протестима западне новинаре је радовало присуство младих, које су они доживели као руски „Отпор“, а наду је уливала и чињеница да је у Москви 2012, као и у Београду 1996/97. и 2000, учеснике протеста ујединило осећање мржње према шефу државе. Западни новинари су овако размишљали: ако је потреба да се уклони Милошевић својевремено ујединила Ђинђића, Пешићеву и Драшковића, зашто слична потреба не би могла да уједини руске либерале, комунисте и националисте?

Џон Мекејн, бивши кандидат за председника САД, послао је Владимиру Путину овакву поруку преко Твитера: „Арапско пролеће дошло је и на твој праг, Владимире“. Ипак, и врло површан поглед је довољан да се уочи разлика између руских и србских протеста, да и не говоримо о арапским.

Прво, учесници србских протеста били су осиромашени људи, који су због западних економских санкција били доведени до очајања. А у Русији, одмах после првог митинга на Болотном тргу, у децембру 2011, оближњи скупи кафићи и ресторани за један дан су зарадили колико иначе зараде за цео месец — то су „уморни од Путина“ после митинга организовали скупе вечере. Током целог јануара 2012. уопште није било митинга, јер су сви њихови организатори и добар део учесника отишли на распуст у иностранство.

Друго, исход протеста у Србији решили су обични људи из Београда, Чачка и других малих градова, које је неефикасни и затворени Милошевић заиста довео до пропасти. У Русији су, пак, језгро протеста чинили имућни престонички чиновници, новинари, модни креатори, менаџери продаје свега и свачега, једном речју: „канцеларијски планктон“. Занимљиво је да они нису претили властима штрајком. Зашто? Врло једноставно: кад би своју активност обуставили мајстори „reality TV“ као што су звезде митинга Ксенија Сопчак и Леонид Парфјонов, руска култура би некако преживела. Неки мисле да би њихов штрајк уствари био допринос руској култури.

Исто тако, власт би можда могла да се уплаши обуставе рада машиновођа у метроу, али никако не штрајка гламурозних модних креатора и фотографа. Овакви учесници протеста заиста су имали разлога да се осећају обмануто и немоћно, али су ти разлози сасвим другачији од оних које су имали Срби 90-их. За разлику од Милошевића, Путин је мајстор за комуникацију, не боји се никаквих питања и држи у глави мноштво информација. Међутим, у очима канцеларијског планктона он изгледа као строг шеф, а то, на њихову жалост, и јесте тако. Путин управља земљом као што строги бизнисмен управља фирмом. Такав приступ има своје минусе: Путин не полаже рачуне зашто је поставио овог или оног човека на министарско место, као што и строги бизнисмен не објашњава свој избор начелника одељења. Нешто друго је ту битно: могу ли лидери опозиције да понуде алтернативу таквом управљању државом, нарочито под оваквим притиском ЕУ и САД, које Русију не воле ништа више него Србију? И лидер ЛДПР Владимир Жириновски и шеф комуниста Генадиј Зјуганов управљају својим странкама веома ауторитарно и не силазе са својих функција већ 15–20 година. Онда није чудо што руски бирачи расуђују овако: ако је суђено да земљом управља ауторитарни лидер, нека бар буде патриота, а не човек који очигледно добија новац од Запада и презриво се односи према сопственом народу.

Што се тиче могућности да опозиција „колективно“ управља Русијом, тешко да је то могуће, јер опозицију на Болотном тргу за сада уједињује само мржња према Путину. Реално се издвајају три потпуно различита правца: либерали, комунисти и националисти. Они упућују власти дијаметрално супротне примедбе. Либерали сматрају да је Путин империјалиста који покушава да оживи Совјетски Савез у геополитичком смислу (ту претпоставку, колико год да је несувисла, потхрањују западни медији). Националисти га оптужују за либерализам и млак став према националним мањинама и имигрантима са Кавказа и из Средње Азије. Комунисти га проклињу због уништења совјетског система социјалне заштите и сматрају да је он крив за корумпираност чиновника и енормне приходе нове руске елите. Због тога опозиција једноставно не може да понуди неки други програм, осим једног јединог: „Путине, одлази!“. Извините, али то није довољно.

Ништа мање није била шарена, рећи ће неко, ни коалиција Коштунице, Ђинђића и Лабуса, која је у Србији дошла на власт после бурних 90-их. Да, али тада је ситуација у земљи била очајна. То време више подсећа на антисовјетске протесте у Русији 1989–1991, него на Путиново доба. Тада су гладни грађани Русије били спремни да поверују чак и у то да их Запад воли, или да је могућ спој западних кредита и националног достојанства и суверенитета. Поверовали су чак и у „хумане либерале“ као што су Јегор Гајдар или Анатолиј Чубајс. Данас грађани Русије више у то не верују, као што, по свој прилици, не верују ни Срби. Изненадна љубав Запада према руским националистима (на пример, подршка „Интернет-борцу против корупције“ Алексеју Наваљном, који захтева да се затвори граница према Средњој Азији и да се не пружа помоћ Кавказу) тешко да сведочи о промени позиције према Русији. Једноставно, после чеченског рата је постало јасно да мањине неће растурити Русију — њу могу да растуре само Руси, ако се одвоје од других народа Русије.

Нема друге, решење морамо тражити сами, без помоћи Запада, свиђало се то неком или не.

 

Дмитриј Бабич, 

Аутор је политички коментатор радија „Глас Русије“.

Изворни линк вести