Kriza na Balkanu samo ide na ruku Vašingtonu

Sa Zoranom Anđelkovićem upoznao sam se 1999. godine, kada je avijacija NATO-a nemilosrdno bombardovala gradove i sela Srbije i Crne Gore. U to vreme on je bio predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova. Zatim je započela takozvana međunarodna operacija na Kosovu i Metohiji. I od sredine 1999. godine u životu Srba na Kosovu je započeo košmar. 330 hiljada Srba, Crnogoraca, Roma, plašeći se obračuna od strane albanskih ekstremista pobeglo je iz pokrajine. Ostavili su sve što su zaradili ne samo oni, već i njihovi preci.

2000. godine Zoran Anđelković je postao generalni sekretar SPS. On je imao normalne odnose sa Zoranom Đinđićem: Razgovarali smo sa Đinđićem dva sata pre nego što je bio ubijen. Razmatrali smo kosovsko pitanje. Đinđić je odlično shvatao da dobro znam ljude na Kosovu, i meni tamo do danas mnogi veruju – priznao mi je u toku jednog od naših susreta Anđelković. 2003. godine on je bio prvi zamenik predsednika Skupštine Srbije i radio je na toj dužnosti do 2008. godine. Najzanimljivije fragmente iz razgovora sa Zoranom Anđelkovićem 2011. godine uključio sam u svoj Balkanski dnevnik.

Zašto je Srbija branila i brani do danas Kosovo, zašto je pokrajina Kosovo i Metohija tako važna Srbiji?

- Kosovo za Srbiju znači mnogo više nego za Ameriku Teksas. Ili za Španiju Baskija. Ili za Italiju Sicilija. Za svakog Srbina Kosovo je izvor, praoslavlje naše kulture i religije. Ovde su svi naši spomenici i manastiri. Na Kosovu u gradu Peć nalazi se srbska patrijaršija. I što je najvažnije većina Srba koji žive danas imaju svoje korene na Kosovu – svi Srbi su došli u savremenu Srbiju iz ove pokrajine... To je ekonomsko, kulturno i religiozno srce Srbije. To nije parola, već istorijska činjenica. Sve naše narodne pesme, muzika, književnsot vezani su za Kosovo i Metohiju. I sve što se dešavalo na Kosovu u poslednjih 600 godina vezano je za ovu pokrajinu. Upravo sa tih stanovništa svaka država brani svoju celovitost i suverenitet.

Kako i zašto se raspala velika zemlja pod nazivom SFRJ?

- Sada smatram da se Jugoslavija raspala zato što je u Titivom Ustavu bila tempirana bomba koja je davala pravo na izlazak iz sastava fedracije. Zato su se pojavile nove države. Po Ustavu Kosovo je uvek bilo u sastavu Srbije i imalo je autonomiju. Ali dok se Evropa ujedinjavala, SFRJ je počela podele. To je bio složen proces, jer mi nismo samo ratovali, već i prekidali ekonomske veze. I sada posle nešto više od 20 godina posle raspada zemlje mi sa teškoćom stvaramo jedinstvenu balkansku ekonomsku zajednicu. Odvojeno živeti i egzistirati teško je na tako malom prostoru gde je mnogo suseda i svi sve znaju i ne mogu jedni bez drugih. Vi možete da živite u svom stanu, ali morate nekad da izlazite na ulicu da razgovarate sa ljudima. Tako je i ovde na Blakanu.

Ko je bio zaintersovan za raspad SFRJ?

- Rasturili su zemlju političari, a ne narodi. Obični ljudi su živeli u toj zemlji vrlo dobro. Ali zatim je proradilo klatno propagande, klatno mržnje prema Srbima, koji su od sebe sve odvajali. Jer između ostalog od srbskog novca u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini gradile su se bolnice, univerziteti, frabrike, putevi, luke, aerodromi. Ali Vašingtonu takva Jugoslavija nije odgovarala. U njoj je živelo 25 miliona ljudi, SFRJ je spajala Zapad i Istok, zemlja je bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih. Malim državama je lakše upravljati, one su poslušnije, više zavise od onih koje ih finansiraju. Na ove zemlje je jednostavnije vršiti politički uticaj. Jugoslaviju su počeli da parčaju još 70-ih i 80-ih godina. Na mnogim međunarodnim konferencijama, Amerikanci su stalno govorili da SSSR neće dugo, da socijalistički blok treba da padne. I ako se Varšavski ugovor raspao bezbolno, na Blakanu je sve proticalo vrlo tragično.

1999. godine Srbi nisu mogli tek tako da pristanu da im otmu četvrtinu teritorije?

- 1999. godina je teška i vrlo bolna rana. Ona će dugo boleti, narodi Srbije teško da će nekada zaboraviti tromesečni košmar i užase NATO-a. Praktično smo zamrli u svom ekonomskom razvoju na nivou 1999. godine, jednostavo su nas odbacili 10 godina unazad. Mnogi su izgubili u toj agresiji svoje rođake, razorili su nam važne infrastukturne objekte – mostove, puteve, preduzeća, fabrike. U Beogradu danas stoje kuće koje su srušile bombe NATO-a. Mnogi turisti pitaju zašto to ne obnovite? Želite da privučete pažnju turista? Ili želite da ostavite to kao podsećanje na agresiju?

Ne sme se zaboraviti da Srbija ima važan geografski položaj, to je zemlja koja spaja sever i jug Evrope. Naravno, ne sme se stalno misliti samo na prošlost. Naš cilj je saradnja sa EU. Mi ćemo razvijati veze sa RF, našim davnim i najpouzdanijim partnerom. Amerikanci, kako mi se čini, sami shvataju danas da su 1999. godine napravili veliku grešku, napavši na Srbiju. Zatim je bio Irak, Avganistan. Ameriknaci se trezne. Nažalost, vrlo kasno kada više ne možeš da vratiš poginule, koji nimalo nisu krivi što su se rodili u Srbiji. Meni se čini da aktualna finansijska kriza, njeni uzroci nisu nastali iznenada. Oni su se pojavili još krajem 90-ih. Megalomanija, kompleks više vrednosti SAD – to su mnogi ratovi koje su Amerikanci započeli u svetu poslednjih godina. SAD do danas koriste strategiju 19-20. veka – iz velikih kriza treba izlaziti pomoću velikih ratova. Najvažnije je očistiti skladišta od starog oružja i započeti proizvodnju novog. U vojne budžete se ulažu stotine milijardi, trilioni dolara. Vojna industrija nije samo oružje, to su i nove tehnologije. I kada je Vašington 90-ih rešio da započne rat na Blakanu on je jednostavno prikočio razvoj Evrope, EU, uvukavši evropljane u tu igru. A sada obični ljudi u Grčkoj, Španiji, Portugaliji, Italiji za to plaćaju. Finansijska kriza u EU samo ide na ruku Vašingtonu.