Криза на Балкану само иде на руку Вашингтону

Са Зораном Анђелковићем упознао сам се 1999. године, када је авијација НАТО-а немилосрдно бомбардовала градове и села Србије и Црне Горе. У то време он је био председник Привременог извршног већа Косова. Затим је започела такозвана међународна операција на Косову и Метохији. И од средине 1999. године у животу Срба на Косову је започео кошмар. 330 хиљада Срба, Црногораца, Рома, плашећи се обрачуна од стране албанских екстремиста побегло је из покрајине. Оставили су све што су зарадили не само они, већ и њихови преци.

2000. године Зоран Анђелковић је постао генерални секретар СПС. Он је имао нормалне односе са Зораном Ђинђићем: Разговарали смо са Ђинђићем два сата пре него што је био убијен. Разматрали смо косовско питање. Ђинђић је одлично схватао да добро знам људе на Косову, и мени тамо до данас многи верују – признао ми је у току једног од наших сусрета Анђелковић. 2003. године он је био први заменик председника Скупштине Србије и радио је на тој дужности до 2008. године. Најзанимљивије фрагменте из разговора са Зораном Анђелковићем 2011. године укључио сам у свој Балкански дневник.

Зашто је Србија бранила и брани до данас Косово, зашто је покрајина Косово и Метохија тако важна Србији?

- Косово за Србију значи много више него за Америку Тексас. Или за Шпанију Баскија. Или за Италију Сицилија. За сваког Србина Косово је извор, праославље наше културе и религије. Овде су сви наши споменици и манастири. На Косову у граду Пећ налази се србска патријаршија. И што је најважније већина Срба који живе данас имају своје корене на Косову – сви Срби су дошли у савремену Србију из ове покрајине... То је економско, културно и религиозно срце Србије. То није парола, већ историјска чињеница. Све наше народне песме, музика, књижевнсот везани су за Косово и Метохију. И све што се дешавало на Косову у последњих 600 година везано је за ову покрајину. Управо са тих становништа свака држава брани своју целовитост и суверенитет.

Како и зашто се распала велика земља под називом СФРЈ?

- Сада сматрам да се Југославија распала зато што је у Титивом Уставу била темпирана бомба која је давала право на излазак из састава федрације. Зато су се појавиле нове државе. По Уставу Косово је увек било у саставу Србије и имало је аутономију. Али док се Европа уједињавала, СФРЈ је почела поделе. То је био сложен процес, јер ми нисмо само ратовали, већ и прекидали економске везе. И сада после нешто више од 20 година после распада земље ми са тешкоћом стварамо јединствену балканску економску заједницу. Одвојено живети и егзистирати тешко је на тако малом простору где је много суседа и сви све знају и не могу једни без других. Ви можете да живите у свом стану, али морате некад да излазите на улицу да разговарате са људима. Тако је и овде на Блакану.

Ко је био заинтерсован за распад СФРЈ?

- Растурили су земљу политичари, а не народи. Обични људи су живели у тој земљи врло добро. Али затим је прорадило клатно пропаганде, клатно мржње према Србима, који су од себе све одвајали. Јер између осталог од србског новца у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини градиле су се болнице, универзитети, фрабрике, путеви, луке, аеродроми. Али Вашингтону таква Југославија није одговарала. У њој је живело 25 милиона људи, СФРЈ је спајала Запад и Исток, земља је била један од лидера Покрета несврстаних. Малим државама је лакше управљати, оне су послушније, више зависе од оних које их финансирају. На ове земље је једноставније вршити политички утицај. Југославију су почели да парчају још 70-их и 80-их година. На многим међународним конференцијама, Американци су стално говорили да СССР неће дуго, да социјалистички блок треба да падне. И ако се Варшавски уговор распао безболно, на Блакану је све протицало врло трагично.

1999. године Срби нису могли тек тако да пристану да им отму четвртину територије?

- 1999. година је тешка и врло болна рана. Она ће дуго болети, народи Србије тешко да ће некада заборавити тромесечни кошмар и ужасе НАТО-а. Практично смо замрли у свом економском развоју на нивоу 1999. године, једноставо су нас одбацили 10 година уназад. Многи су изгубили у тој агресији своје рођаке, разорили су нам важне инфрастуктурне објекте – мостове, путеве, предузећа, фабрике. У Београду данас стоје куће које су срушиле бомбе НАТО-а. Многи туристи питају зашто то не обновите? Желите да привучете пажњу туриста? Или желите да оставите то као подсећање на агресију?

Не сме се заборавити да Србија има важан географски положај, то је земља која спаја север и југ Европе. Наравно, не сме се стално мислити само на прошлост. Наш циљ је сарадња са ЕУ. Ми ћемо развијати везе са РФ, нашим давним и најпоузданијим партнером. Американци, како ми се чини, сами схватају данас да су 1999. године направили велику грешку, напавши на Србију. Затим је био Ирак, Авганистан. Америкнаци се трезне. Нажалост, врло касно када више не можеш да вратиш погинуле, који нимало нису криви што су се родили у Србији. Мени се чини да актуална финансијска криза, њени узроци нису настали изненада. Они су се појавили још крајем 90-их. Мегаломанија, комплекс више вредности САД – то су многи ратови које су Американци започели у свету последњих година. САД до данас користе стратегију 19-20. века – из великих криза треба излазити помоћу великих ратова. Најважније је очистити складишта од старог оружја и започети производњу новог. У војне буџете се улажу стотине милијарди, трилиони долара. Војна индустрија није само оружје, то су и нове технологије. И када је Вашингтон 90-их решио да започне рат на Блакану он је једноставно прикочио развој Европе, ЕУ, увукавши европљане у ту игру. А сада обични људи у Грчкој, Шпанији, Португалији, Италији за то плаћају. Финансијска криза у ЕУ само иде на руку Вашингтону.