Studenti uvek najbolje osećaju nepravdu

Studenti su uvek u prošlosti imali najizraženiji osećaj za pravdu i nepravdu, kao i sposobnost da predvide prelomne istorijske trenutke. Kada neki događaj natera studente da izađu na proteste i demonstracije, onda je to skoro siguran znak da nešto duboko nije u redu i da su potrebne korenite promene. To se potvdilo prvi put tokom istorijske 1968. godine, kada su studenti izrazili ogorčenje neobjektivnim izveštavanjem državne televizije i digli svoj glas protiv nejednakosti i nezaposlenosti. A naposletku je i tadašnji svemoćni šef države Josip Broz Tito morao da prizna da su studenti u pravu.

Svoju tradiciju ispravljanja nepravdi u društvu, studenti nastavljaju i u današnje vreme. Naime, prvo je pre nekoliko dana na Ekonomskom fakultetu održan zaseban protest na kome su prisustvovali i dekan fakulteta sa profesorima, na kome je istaknuto da „taj protest nije stvar ko je kog političkog opredeljenja ili ko pripada kojoj organizaciji, već stvar jedinstva i ukazivanja celokupnoj međunarodnoj i domaćoj javnosti da su studenti vrlo pogođeni odlukama Haškog suda koje štete srbskom narodu.“

A ubrzo zatim ispred parlamenta Srbije u Beogradu se okupilo više hiljada njih iz svih delova zemlje. Tamo su objasnili da su se okupili uznak protesta zbog presuda Haškog tribunala, prema kojima su oslobođeni ratni komandanti koji se smatraju odgovornim za brojne zločine nad srbskim stanovništvom. Tom prilikom su studenti zatražili od Skupštine Srbije da donese Rezoluciju kojom bi se osudile presude tog tribunala i pokrenula rasprava u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o njegovom budućem statusu. Istovremeno su zatražili i od srpske vlade da učini sve kako bi se zaštitio položaj srpske zajednice u zemljama u okruženju, kao i u južnoj srbskoj pokrajini Kosovu i Metohiji.

Parole na studentskim transparentima su bile više nego jasne, a neke od njih su glasile: «Hag je udruženi zločinački poduhvat», «Bez pravde nema pomirenja», «Etničko čišćenje bez kazni», „Skup podrške žrtvama“, i mnoge druge.

Protestni skup je svojim prisustvom podržao i aktuelni srbski ministar pravde, koji je izneo frapantan podatak da su Srbi u Haškom tribunalu do sada osuđeni na ukupno 1.125 godina zatvora i da je čak 96,8 procenata tamošnjih osuđenika bilo srpske nacionalnosti - što znači skoro svih 100 posto. A legendarni sportista Vlade Divac je u znak svoje podrške akademcima rekao da "ne treba odustati od toga da se traži pravda za sve srpske žrtve, i to ne samo za one koji su tamo ostavili svoje živote, nego i za preko 200.000 izbeglica, jer treba naći ko je odgovoran za to».

U mirnim protestnim šetnjama, koje su protekle bez ikakvih incidenata, buduća elita srbskog društva, a to znači budući inženjeri, ekonomisti, pravnici i lekari, pokazali su najširoj domaćoj i stranoj javnosti da su prepoznali i osudili pojave koje smatraju duboko nepravednim. U skladu sa njihovim shvatanjem pravdoljubivosti, oni su morali da izraze svoje glasno neslaganje i nemiranje sa postojećim stanjem. Za razliku od mnogih drugih ljudi, pa i za razliku od zvanične državne televizije, koji često sakrivaju istinu duboko u sebi ili je čak svesno iskrivljuju – studenti su odbacili svaku vrstu licemerstva i neiskrenosti, i nazvali su stvari svojim pravim imenom.

S obzirom da je studentska populacija oduvek bila generator snažnih društvenih promena, možemo se samo zapitati u kojoj meri i u kom pravcu će se odvijati društvene promene čije su točkove studenti već pokrenuli. Čak i ako oni sami toga nisu svesni, studenti na beogradskim ulicama su stavili u pogon nevidljivi mehanizam koji će dovesti do nekih novih momenata. Barem je uvek tako bilo u bližoj i daljoj prošlosti.

Ratko Paić,