Makedonija: od ua! do EU

"Čudne su balkanske slovenske države. Bugari, Makedonci, Srbi, Crnogorci... Svi su mnogo posebni. Svako ima svoje opredeljenje koje je često na štetu suseda... Hoće li se ikad osvestiti? Kada? Zar je tako teško biti rod iako nisi identičan? A rod se mora držati zajedno i pomagati. To je prirodno. Sve ostalo je ludilo".

Makedonija ima nedelju dana da se pripremi za drugi krug lokalnih izbora. Ali manje-više sve je jasno i posle prvog. Večiti suparnici, vladajuća stranka VMRO DPMNE i opoziciona SDSM, raščistili su račune još pre nedelju dana. Nekada jake socijal-demokrate doživele su najveći poraz na lokalnim izborima u istoriji nezavisne Makedonije. Toliko o borbi titana. O nuspojavama kratko: albanska manjina „neočekivano“ postaje većina i tamo gde još nije bila. Zasad je to grad Kučevo.

Bejaše jedan mudrac u prvoj postavi makedonskog parlamenta koji je nasmejao čitavu zemlju rečima: „Doći će dan kad će svaki vrabac skakati s grane na granu i cvrkutati VMRO, VMRO...“ Da li je hteo da upozori, da pripreti, da zabavi nekog? Možda nije umeo da kaže tako da zvuči ozbiljno? Sad se toga već malo ko seća. Važno da su čoveka ismejali, i da je ostao poznat kao „Vrapčeto“. Narod priznaje svoje proroke posthumno. Uglavnom, prođe skoro četvrt veka, a glasačko telo i dalje radosno vrmrokuće! Životari!

Kaže se, sa svojom pesmom i kolom u Makedoniji nemaš šta da tražiš. Koji još sused ne zna da nema lepše pesme od makedonske? Stoga smatram da je potreban određeni folklorno-kulturološki prilaz problematici. Moj sagovornik je pesnik, kolumnista, profesor književnosti i svetske istorije, homo cogitans, Makedonac – Tihomir Jančovski.

Profesore, istražili ste pojavu „ukanja na mitinzima“. Recite nam više o toj vrsti horske pesme.

- „Ukanje“ je način izvikivanja „UA“, uz psovke, stisnute pesnice, izbečene oči. Popularna disciplina u Makedoniji. Postoje profesionalni „ukači“ i „ukači“ amateri, oni koji se rado odazovu na vikanje: UUUAAAAAAAA, ua, uaaaaa, UAAAaaaaa! Inače, to ima dugu tradiciju u državi. Još od 40-ih godina, u NRM, kada su “ukači” ispuštali krike na javnim ruženjima makedonskih “nacionalista”, uz reč „Smrt, Smrrrt...“, pa do današnjih “ukača” 21. veka, koje u RM uglavnom vidimo na političkim mitinzima dveju najvećih partija, VMRO DPMNE i SDSM. U tačno određenom trenutku, kad lider ili neki veći funkcioner odgovarajuće stranke izgovori ime lidera suprotstavljene stranke – počinje “ukanje”. Onda govornik uzima značajnu pauzu. “Ukanje” traje. Profi “ukači” se raspoređuju u masi i nastoje da inspirišu amatere. Inače, u periodima između izbora, “ukanje” se vežba u halama, na stadionima, na različitim sportskim takmičenjima.

Ima li Makedonija samo pesmu i kolo ili i svoju nezavisnu politiku?

- Makedonija ima svoju jasno postavljenu politiku. To je članstvo u NATO i EU, gde nikako da se učlani. Hoće, ali ne može. Susedna Grčka joj podmeće nogu, a civilizovani poštovalac ljudskih prava – Zapad 20 godina sleže ramenima i kaže: Šta mogu? Žele da vam budu kumovi. Grka je više. Njih je 8 miliona, vas – 2, imaju više para, njihov lobi bolje potkupljuje. Snađite se, rešite to nekako. Probajte sa UN.

Za makedonske političare (i partije, od prve do poslednje, bez izuzetka) nije tako teško da budu za EU i NATO, posebno što nikad nisu imali drugi izbor. Niko im ništa drugo nije ni nudio. Šta ako ne EU i NATO? Da ostane sama? Cenjena i poštovana, vrla međunarodna zajednica želi da Makedonija postane deo EU i evroatlantskih struktura, želi da Makedonija bude uporna i posvećena u tim naporima, da moli za mesto u Uniji, decenijama, da ispunjava sve postavljene uslove (a čim ispuni jedan dolaze novi, osmišljeniji i važniji uslovi), i, po mogućnosti, da prestane da „piša u stranu“.

Kuda vodi makedonska politika?

- U raj. Raj na zemlji, razume se.

Na šta mislite?

- Posthrišćanska Evropa je svakim danom sve bliža raju. Evropljani nisu toliko ludi da veruju u neki apstraktni, zagrobni raj ili neko nebesko carstvo unutar duše. Trude se, i uspešno, da stvore raj u ovozemaljskom životu, u svakodnevici. Svakim danom taj raj je sve lepši. I veći. Osvojeni rajski prostor, progresivnost i smisao u ovim zemljama se ne mere samo šopingom na kraju radne nedelje. Mere se drugim, preciznim kriterijumom. A to su, naravno, ljudska prava. I čak ne prava različitih naroda, etničkih zajednica... Sve je to stvar prošlosti. Šta je Makedonija dobila time što je svim mogućim etničkim zajednicama dala pravo na svoj jezik i kulturu? Čak je kanonizovala književne jezike Vlaha i Roma. Pa šta? Glavno je non-stop trubiti o pravima homoseksualaca. To je prava demokratija! Postoji li koji objektivniji kriterijum duhovnog i materijalnog napretka jedne zemlje od toga koliko gej parada ima godišnje u glavnom gradu? U zemljama s gej paradama je sve prelepo, a tamo gde su gejeve izviždali i “izukali” sve je užasno! I Francuska je krenula lošim putem. Strejt protest protiv gej brakova. Opasno! U naše slavno vreme svesne slobode izbora netolerancija se ne sme dozvoliti. Rajski prostor se uskoro mora proširiti. Evo, Danska je dala lepu inicijativu dekriminalizacije incesta. To je dobar početak. Verovatno će uslediti zahtevi legalizacije poligamije, ili će samozaljubljenost proglasiti sveevropskom religijom... Živi bili, pa videli.

Niste čovek koji naseda na predizbornu polemiku razumljivu za široke narodne mase “ovaj je đubre, onaj – diktator”. Verujete li da se na domaćoj političkoj sceni može pojaviti nova misao koja će zaslužiti vaš glas? Šta treba da se dogodi da do toga dođe?

- Čudo. Treba čudo da se dogodi. Da bi se promenila politička scena treba promeniti ljude, narod. Stranke nisu pale s druge planete, nisu uvezene iz pakla. Potiču iz naroda. A narod – to je mnogo ljudi. To su mnoge ličnosti. Muškarci, žene, deca, starci. Ljudi ne smeju biti masa. Da bi se nešto zaista promenilo čovek mora doživeti katarzu, prosvetljenje kao ličnost, ne kao deo mase. Dekretom, zakonom, diplomom ili partijskom knjižicom se ne postaje čovek.

Ima li u Makedoniji kakve zabrinutosti povodom pretnji stvaranja Velike Albanije?Ili prevladava stav “ta nesreća neće na naša vrata”?

- Ima. Broj albanskih nacionalista koji priželjkuju Veliku Albaniju je sve veći. Glasniji su nakon što je Kosovo steklo američku podršku. A ako može to – zašto ne bi moglo i više od toga? Posebno ako se uzme da je Makedonija mala zemlja i nema sigurnog “velikog brata”, nekog ko je uvek tu da je brani. Dolazi u situaciju da nema ni malu braću.

Čudne su balkanske slovenske države. Bugari, Makedonci, Srbi, Crnogorci... Svi su mnogo posebni. Svako ima svoje opredeljenje koje je često na štetu suseda. Umesto da ga doživljava kao bliskog prijatelja, blati ga i napada kao dušmanina. Naglašavaju se razlike, a ne sličnosti. Bliski su po jeziku, mentalitetu, kulturi, tradiocionalno su pravoslavni, ali ovi narodi idu ka tome da se više ne smatraju ni za dalji rod, a kamoli za braću. Srbija ne priznaje pravo Makedonije na svoju crkvu, Bugarska ne priznaje jezik i posebnost makedonskog naroda. Hoće li se ikad osvestiti? Kada? Zar je tako teško biti rod iako nisi identičan? A rod se mora držati zajedno i pomagati. To je prirodno. Sve ostalo je ludilo.

Živimo u supersavremenom dobu, a svet i dalje delimo na “civilizovane” i “varvare”, “domaće” i “dođoše”. Daje li naš vek bilo kakvu mogućnost starosedeocima (Makedoncima, Evropljanima, Rusima...) da se odbrane od laktanja brojnijih?

- Nije tako bitno o kojim se konkretno kombinacijama “civilizovanih” i “varvara” radi. Zakon je univerzalan. Kad jedna civilizacija dođe do tačke preterane “civilizovanosti” i izgubi vezu sa prirodnim instinktima i vrednostima koje su od nje učinile da bude civilizacija, ulazi u stanje izopačenosti, bolesti. Ako se ne izleči, bolest vodi u smrt. Brzu ili sporu, zavisi. Oni koji prave sebi prostor, kako kažete, laktanjem, ne čine ništa neprirodno. Rim je pao pod germanskom najezdom ne zbog superiorne vojne moći Vandala, Ostrogota, Langobarda i drugih, već zbog sopstvene istrošenosti, perverzije i malaksalosti. Podanici Zapadnog Carstva su jednostavno bili toliko potišteni i mrzeli sopstvenu vlast da su više želeli da budu osvojeni nego da ginu za Rim. Tako je sa svima i uvek. Evo, Rusija je teritorijalno najveća zemlja sveta, a već dva veka ima manje-više isti broj stanovnika. Što se ne množi? Zašto stanovništvo slovenske populacije na Balkanu opada? U svim nacionalnim državama! Šta je s ljudima? Zar toliko ne vole život?

Znate recept za ekspresni ulazak Makedonije u EU?

- Da. Prvo i najvažnije, promeniti ime države u Republiku Bezimenu. Čini mi se da je to jedino ime koje će odgovarati grčkoj strani. A Evropa stalno govori da ne može da se meša. Da je Grčka već u Evropi, a kad je tako – deo si ekipe i možeš tražiti šta ti je volja od nekog malog suseda, tvoja stvar. I ne možeš sam sebi biti kum! Ko još sam sebi daje ime?!

Drugo, ponuditi zemlju kao skladište nuklearnog otpada.

Treće, ponuditi narod kao najeftiniju radnu snagu u svetu. Što bi neko otvarao fabriku u Indoneziji?

Četvrto i najlakše, da zemlja izvrši samoubistvo. Pa da posthumno bude primljena u Evropu. Sa punim imenom, Republika Makedonija. Grčka verovatno neće zameriti.

Šta još ostaje kad za ulazak u demokratsku, posthrišćansku Evropu vlada zakon slobode... džungle. Onaj veći, čak i da nije mnogo velik, ipak je veći od nekog manjeg i može da ga maltretira kako mu je volja. Pa mali ste, zar ne? Imate naftu? Nuklearno oružje? Ne? Onda uzmi ili ostavi. Živi sam ako možeš.

I šta ima Makedonija na to da odgovori? Neka, neka, sve ću reći bratu (kad ga nađem, ako ga nađem).

Tihomir Jančovski, pesnik i mislilac,  za Glas Rusije Razgovor vodio: Dejan Mitevski