Kako sam postao šaman?

Žitelji juga Sibira, koji su pokorni zovu svojih predaka, pričaju o svome „napredovanju u karijeri“.

Ja lično poznajem nekoliko hakaskih šamana koji žive u Abakanu, glavnom gradu Hakasije. Šaman je posrednik između sveta ljudi i sveta duhova. Hakasi veruju da sve živo ima dušu, i da planine, reke, stepa i nebo učestvuju u ljudskom životu naporedo sa bogovima i duhovima umrlih predaka. Šamanova sila se prenosi u okviru roda. Prema lokalnim verovanjima preci biraju naslednika i poučavaju ga. One koji pokušaju da se ne pokore očekuje kazna u vidu bolesti, neuspeha i smrti u mukama. Duhovi ne trpe neposlušnost.

Šamanka koja razgovara sa Smrću

Tatjana Kobežikova / TASS/Aleksandar Kolbasov

Ah Aba (u prevodu sa hakaskog Bela Medvedica) počela je da „kamla“ pre 12 godina. Sa 10 godina je teško obolela – ceo donji deo tela bio joj je paralisan. Lekari nisu mogli naći razlog bolesti, ali su prognozirali da će ona ubrzo umreti. Devojčicu je izlečila vračara. Ona je pretpostavila da je dete dobilo „šamansku bolest“. „Ja mislim da je tada moja sudbina bila konačno rešena“, kaže Ah Aba uz osmeh.

Ah Aba je 30 godina pokušavala da izbegne svoju sudbinu, ali je često sanjala svoje pretke koji su zahtevali da izabere put šamana, koji joj je predodređen, a kada je to odbijala mučili su njeno telo. Svaki posao je kod nje izazivao bolesti ili probleme, a onda su se javljali duhovi predaka i objašnjavali da će tako biti sve dok ona ne izabere šamanski poziv. Sada Ah Aba pomaže ljudima – leči ih, predskazuje im budućnost i ispraća duše mrtvih na poslednji put.

Svaki šaman ima svoju „specijalizaciju“. To su oni obredi koji mu najbolje polaze za rukom. Ah Aba se za vreme „kamlanja“ (tj. ekstaze ili transa) dogovara sa Smrću da ona ne uzme čoveka. Smatra se da rituali koje Aba izvodi spadaju među najopasnije i najteže, jer Smrt ponekad zahteva da joj se plati ne samo svežim mesom i krvlju tek ubijenih životinja, nego i godinama šamanovog života.

U većini mitoloških predstava kod autohtonih naroda Sibira Vasiona se deli na tri dela: Gornji, Srednji i Donji svet. U prvom žive bogovi, u drugom ljudi, a u trećem duše umrlih. U svim svetovima žive duhovi koji su izvor šamanove sile. Na hakaskom se oni zovu „tjosi“.

Šamanizam je rasprostranjen na čitavoj teritoriji Rusije, od Karelije do Bajkala. U istoriji autohtonih naroda, raseljenih na ovoj teritoriji, povremeno se pojavljuju šamani koji umeju da razgovaraju sa svetom duhova. U Sibiru je šamanizam razvijen u selima i gradovima Burjatije, Altaja, Tive i Hakasije.

Šaman koji stalno umire

Tatjana Kobežikova / TASS/Aleksandar Kolbasov

Prvi put je šaman Bek „umro“ 2012. godine. Srce mu se gotovo zaustavilo i on je utonuo u duboki trans. On priča kako mu je telo boravilo u Srednjem svetu, a duša je putovala, razgovarala sa precima i duhovima-pokroviteljima, dobijala pouke i proučavala ustrojstvo Vasione.

Tako je Bek saznao da će ta putovanja sada biti česta i on će pomagati ljudima. Od tada Bek vlada tehnikom „putovanja u svet mrtvih“, koja se smatra jednom od najopasnijih po čoveka, jer šaman može da se ne vrati iz zagrobnog sveta. U proseku on „umire“ nekoliko puta godišnje.

Ponekad Beka obuzima duh po imenu Huu Pas koji proždire duše. Taj zlobni i svirepi duh pomaže šamanu, ali za visoku cenu. Bek nikako ne može bez pomoći ovog duha kada je zamoljen da izleči neku tešku bolest.

Duhovi u predstavama šamana nisu samo dobri ili zli. Svako biće može i naneti štetu, i doneti korist. Glavno je biti kadar postići dogovor sa dohom. Obično se radi umilostivljenja duhova prinose žrtve – mleko, votka, poslastice i meso životinja koje se ubijaju na posebne ritualne načine.

Među šamanima se razlikuju predstave o moralu. Oni mogu da leče, a mogu i da proklinju, u zavisnosti od sopstvene želje. Jedino im nije dozvoljeno da odbijaju ljude koji im se obrate za pomoć. Takve šamane kažnjavaju njihovi sopstveni duhovi oduzimajući im zdravlje, silu i razum.

Usamljeni put šamana u večnosti

Šaman u Republici Tiva, Sibir / TASS/Vladimir Smirnov
Altin Aj (u prevodu sa hakaskog „Zlatni Mesec“) krenula je stopama jednog svog dede. On je bio veliki šaman i nekoliko godina nakon svoje smrti javio se svojoj unuci. Po njegovoj naredbi ona je krenula putem šamana i tada joj se otvorio svet duhova koji je Altin Aj videla u snovima i na javi. U Hakasiji je ona najpre postala Bekova učenica, a zatim učenica Ah Abe. Sada putuje po sakralnim mestima, ali kada padne sneg uzima u ruke daire.

Altin Aj kaže da se boji svoje sudbine jer čovek postaje šaman jednom zauvek i čak ga ni smrt ne može od toga osloboditi. Šamanov duh će posle smrti poučavati potomke i pomagati im večno se nastanivši na rodovskom sakralnom mestu gde se prinose žrtve.

Većina šamana su usamljeni ljudi. Duhovi im često ne dozvoljavaju da zasnuju porodicu i da se bave nečim drugim osim „kamlanja“. Šamani često dolaze u sukob jedni sa drugima jer se njihovi duhovi međusobno svađaju, a sami šamani proveravaju ko je jači. Takvi sukobi sprečavaju formiranje trajnog saveza i čvrstog prijateljstva. Obični ljudi najčešće ne shvataju šamane jer ovi žive na granici svetova i svaki svet vide drukčije.

Na granici svetova

Ilustracija: TASS/Jevgenij Jepančincev
Nijedan šaman koji je pričao o svom životu ne kaže da je takva sudbina bila njegova želja. Svi su oni bili obični ljudi, suprotstavljali su se promenama, ali su na kraju prihvatili svoje predodređenje.
Šamani iskreno veruju u ono o čemu govore, a mnogo je ljudi kojima je to potrebno. U Hakasiji se na šamanske obrede okupljaju stotine ljudi. Na primer, praznik nove godine zove se Čil Pazi. Njega krajem marta slave gotovo svi autohtoni stanovnici republike. Drevna verovanja su živa u savremenoj Rusiji, prilagođavaju se situaciji, a ponekad je uopšte i ne primećuju.

Šamani ne vole da budu javne ličnosti i često skrivaju svoje pravo ime, verujući da na taj način štite sebe od podvala neprijatelja i zlih duhova. Čak i u međusobnim razgovorima oni radije koriste pseudonime. Mnogi šamani ne vole da se fotografišu jer se boje funkcionera i preterane pažnje javnosti.

Ilja Jelisejev,
Ruska reč