Branko Radun: Kako razbuditi „pleme koje snom mrtvijem spava“

Vest da je Haški tribunal oslobodilo hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača krivice za progon i ubistva srbskog stanovništva, poništivši prvostepenu presudu, na osnovu koje je Gotovina bio osuđen na 24 godine zatvora, a Markač na 18 godina“ je ne samo pogodila Srbe već je i izuzetno značajna. To je presuda Srbiji da je isključivi krivac za ratove i pomilovanje za Hrvatski, tako su to shvatili i Srbi i Hrvati. Ovo je moglo da iznenadi samo one koji su još gajili nade da je ostalo nešto od prava i pravde u odajama ove globalističke institucije za montirana suđenja pojedincima i narodima. Prošle godine je došla presuda jer je Velikom Bratu bio potreban jači pritisak na Zagreb oko haotičnog stanja u Bosni u koji su se oni mešali, a sada kada je Hrvatska „legla na rudu“ ona dobija „punu indulgenciju“.

Ipak pored toga što smo to mogli očekivati (ili barem osuda na nekoliko godina robije) ta presuda boli. Boli jer je to ne samo nastavak antisrpske kampanje u zapadnim političkim krugovima i medijima već je to vapijuća nepravda nad jednim narodom.
 


Danas je odluka ovog suda i novo pisanje istorije sa pozicije pobednika, istorije u kojoj će kao najgori narod u Evropi i narod koji je odgovoran za ratove, zločine i progone biti „za vjeki vjekov“ proglašen narod srbski. Barem se tako nadaju pobednici. A biće u pravu ako se mi sa tim pomirimo ili složimo.

Na žalost ne vidimo sada ni u vladi ni u opoziciji nikoga ko bi barem ozbiljno i dostojanstveno,a da ne kažemo patriotski odgovorio na ovu sramnu, nepravednu i zločinačku presudu (jer ko pomaže zločincu da se izvuče nekažnjen i sam je zločin). Ovde ne govorimo o krokodilskim suzama nekih političara i medija koji su više želja da se na narodnoj nesreći ubere koji poen ili pak čist izraz nacionalne frustracije za koju se mora naći izduvni ventil.

Nema mnogo pomoći ni od jalovog izraza nemoći u proklinjanju haškog tribunala i zahteva tipa „vratite nam naše Srbe“ i „nećemo više sa vama da se igramo“. Na žalost zahtevi da se ignoriše Haški tribunal ili pak da se oslobode zatočeni Srbi su toliko daleko od realnosti jer je istorijska činjenica da je Srbija okupirana, deo nje je direktno, a deo posredno. Stoga bi ti zahtevi zvučali skoro kao kada bi neko recimo 1942. došao do Milana Nedića i rekao mu da protera Gestapo i nekakvog „Krigera“, a da Hitleru pošanje ultimatum u kome zahteva hitno puštanje svih naših logoraša iz Trećeg Rajha. On bi tog čoveka naravno doživeo ili kao potpunog ludaka ili kao provokatora.

Kada na jednu stranu stavimo kuknjavu tabloidnih medija i profesionalnih „narikača“, kao i onih koji nešto kao pokušavaju podizanje klonulog i patriotskog duha „oštrim“ saopštenjima i apelima (pročitati „Stradiju“ Domanovića) a na drugu stranu nemušte i kukavne reakcije vlasti i opozicije (a što ne reći i intelektualaca) – gde smo mi sada i kao ljudi i kao narod? Pa na dnu, gde smo i bili samo smo se nadali da smo se malo podigli i da su nevolje prošle same od sebe.

Dakle mi smo – i naša elita – a i dobrim delom i naš narod – zavukli glavu u pesak i mislili da će opasnost nestati ili proći samo zato što je ignorišemo. Nekako se kod nas uvrežilo osećanje i nekakva mutna nada da će nam se jednom „skinuti sa grbače“. Tako su ljudi poverovali da ćemo svrgavanjem Miloševića zaslužiti „milost“ i „indulgenciju“ Zapada, ali nismo. Isto tako je Đinđić i njegova ekipa mislili „ako predamo Miloševića konačno ćemo se osloboditi pritiska Zapada“. I drugi su tako posle njega mislili i činili „još samo ovaj ustupak, pa je onda gotovo“. Sada bi trebalo biti jasno da tome nema kraja ili se barem on za sada ne vidi.

Pa šta onda da radimo? Na tribini Nacionalnog kluba Vidovdan, koja je održana u petak 16. Novembra na Novom Beogradu, jedan od onih koji su se javili iz publike mudro je rezimirao našu naizgled bezazlenu situaciju. On je rekao da imamo konstantnu antisrpsku politiku EU i Zapada koja očigledno ne namerava da se promeni te da tu mi nemamo šta da tražimo. Sa druge strane Rusija koja još nije dovoljno jaka ili spremna da se vrati na Balkan ne želi da rizikuje sukob sa Zapadom oko Srba. Pa je stoga Srbija sa najmoćnijim neprijateljima na planeti a bez saveznika i jasne podrške u svetu prepuštena sama sebi i svojim nejakim snagama. Sada smo u situaciji koju Njegoš opisuje „ko nas požali, ko da bi nam pomogao“, ali i one „jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigdje nikoga... Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi ni plača ni molitve; u ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi“.

Nepravde biblijskih razmera koja nas opet tera da tražimo izlaz iz ove bezazlene situacije. Neki izlaz nalaze u prihvatanju takve nepravde i podrške zločincima genocida nad našim narodom, ali to nije izlaz već kukavičluk. Drugi vide izlaz u žalopojkama i kletvama, ali ni to nije izlaz već izraz nemoći i frustracije. Srbija nema nikog u svetu ko bi je zaštitio od ove u novije doba neviđene nepravde. Šta da čini „slamka među vihorove“ i „sirak tužni bez igde ikoga“ Izlaz je jedini, i uvek bio povratak sebi i svojim korenima.

Ovo može da zvuči kao još jedna „propoved“ ali nije, verujem da nije. Naime taj povratak sebi i zapretenim i potisnutim energijama naše tradicije je jedino što možemo da činimo danas da bi smo preživeli i biološki i kao ljudi i kao narod. Tako smo trajali vekovima pod Turskom i svakom drugom okupacijom. Taj štit i oklop tradicije smo odbacili i sada izranavljeni trpimo gubitke i pada nam duh u prašinu. Takvi kakvi smo danas, apatični i spremni na kapitulaciju ili na nekakav jalovi inat, mi nismo sposobni da se održimo i da sve što moramo izdržimo. Ako nam klone duh i propadnemo duhovno i moralno neće nam pomoći ni propast neprijatelja i uspon prijatelja. Nikakva geopolitička promena koja je na vidiku nam nemože doneti ništa jer mi nećemo biti sposobni a ni voljni da je iskoristimo. Očajnik se preda iako bi da je još malo izdržao (a pri kraju je najteže) bio spasen. Mrak je najgušći pred svitanje – danas se čini da je najgušći.

Naša glavna borba mora biti ne politička ili idejna (iako se one ne isključuju) već u sferi duha – borba protiv duha malaksalosti i egoizma. A kako onda – čime pobediti tu slabost i defetizam – jedino verom i nadom. Povratak sebi i svojim korenima, svojim duhovnim i moralnim ishodištima nam jedino u ovim danima mogu pomoći sa sačuvamo duh i ne kapituliramo. Ako bi smo to uspeli to bi bila prva i primarna srbska pobeda koja bi kasnije donela pobede i u sferi politike i ekonomije. Ako smo ljudi – kako je govorio naš Patrijarh Pavle, sve će biti dobro, a ako nismo džabe nam je sve.



Snaga Tradicije - ime ti je Vidovdan. Vidovdan kao ideja i opredeljenje je „šifra“ srbskog opstanka kroz vekove i to može biti i danas ako mu se okrenemo i on postane deo nas. Njegoš je pored onih čemernih misli imao i jasne i svetle i borbene misli – „neka bude što biti ne može“. To znači da i u situaciji kad se čini da nema izlaza on se nađe ako se veruje i nada. Paradoks ove situacije je da je nevolja često bila kolevka novih snaga i novog poleta, naravno ako se na nju da adekvatan i celovit odgovor.

Ako je nešto dobro u ovoj nepravdi koja nam se dešava a to je da su pale sve maske, te da postaje jasno da se u ovozemaljsku pravdu ne vredi nadati. Velika nepravda na zemlji čoveka i narode okreću ka nebu, tako nas uči i biblijska i srbska istorija. A to okretanje Nebu donosi čoveku i snagu i mudrost da se nosi i sa nepravdama i porazima, te da ih sve izdrži i da pobedi na kraju.