NEVIN SI DOK SE NE DOKAŽE DA SI SRBIN

Smatram da sam ispričao sve što je bilo potrebno da se kaže o Haškom tribunalu. Ne zato što su mi mnogi prigovarali ko o čemu Krasić o Haškom tribunalu. U temu o tom tribunalu, moram priznati, ušao sam nevoljno, negde februara 2003. godine, kada je bilo jasno da je naprasno i Vojislav Šešelj postao interesantan tom tribunalu, samo zato što je postojala opasnost za EU da narod na izborima izabere Vojislava Šešelja za predsednika Srbije.

Ostala je za istoriju zapisana  rečenica koju je Zoran Đinđić kao predsednik Vlade uputio Karli Del Ponte: Vodite ga i ne vraćajte više. To su reči iz knjige Karle Del Ponte iz kojih se jasno vidi celokupna pozadina optuživanja Vojislava Šešelja. On je bio smetnja samoubičakom putu Srbije prema EU. Tu smetnju je trebalo ukloniti sa političke scene Srbije pošto smeta decenijskom žvalavljenju kako EU nema alternativu, jedan je život, uzmi sad ili nikada i slično.

Priznajem da sam pre toga o tribunalu imao samo političko mišljenje koje se tada zasnivalo na nekim saznanjima, namerno ne kažem znanjima, o međunarodnom krivičnom pravu. Nevoljno, uz dosta muke i odricanja morao sam saznanja da zamenim sa manje ili više uspeštnim znanjem o međunarodnom humanitarnom pravu i međunarodnom običajnom pravu. O tome neću ovde da pišem.

Zbog presude Žalbenog veća u predmetu Gotovina sada se digla orkestrirana medijska galama. U ovoj galami nema mesta razumu koji je oduvek bio prisutan kod srbskih radikala, ali i napadan, osporavan i medijski marginelizovan.

Poenta ovog teksta nije deljenje lekcija novoateistima Haškog tribunala. Nije ni zadovoljstvo da napokon skoro svi zastupaju stavove Srpske radikalne stranke, Vojislava Šešelja i nas iz tima koji deset godina vodimo borbu protiv tribunala. Ne predstavlja nam zadovoljstvo što naše reči čujemo iz političkih usta nekih predstavnika vlasti, političkih stranaka i nevladinih organizacija. Ne osećamo se pobednicima koji su politički, stručno i na svaki drugi način sada u prilici da kažu gde ste bili ili samo smo mi godinama uporno istrajavali na principu. Nije poenta ni u tome da nekoga nateramo da razmišlja, kada su bili u pravu ovi junaci koji tek sada napadaju ili pokazuju nezadovoljstvo radom Haškog tribunala. Da li ranije kada su hvalili Haški tribunal ili sada. Šta se to promenilo? Kako to da samo mi srbski radikali po kozna koji put nismo pogrešili kada smo dali pravu dijagnozu tribunala.

Dakle, ovo nije tekst o nama upornim, principijelnim i koji se trudimo da imamo nepogrešive političke stavove, već o svima koji su se uzdali u Haški tribunal i koji su lični i politički interes pronalazili u bespogovornoj saradnji sa tim tribunalom. Ova je priča potrebna da bi se znalo šta može da se desi sutra sa tim i takvim ljudima u politici, a naročito ako su na vlasti. Naravno, ovaj tekst ima smisla samo ukoliko izvrši uticaj na fenomen našeg nekritičkog pristajanja. To je ono kada sve znamo, ali ipak pristajemo. Zašto? Zbog iracionalnog straha kojim u stvari prikrivamo sopstvenu neodgovornost, nesposobnost i pokvarenost. Da komšiji crkne krava?

Ako krenemo redom malo je onih koji su od početka bili protiv Haškog tribunala. Protiv tribunala treba tumačiti u političko-pravnom smislu. Osim Srpske radikalne stranke svima je na političkoj sceni Srbije odgovarao Haški tribunal. Odgovarao je za sejanje straha, strašne sudbine i svih pakosti ovog sveta koje nas mogu zadesiti ukoliko ne isporučimo nekoga koga traži tribunal. Prisetimo se, nećemo da dozvolimo da budućnost naroda i države zavisi od jednog lica. Ni jedan pojedinac nije važniji od naroda i države. Ako isporučimo ovoga, dobićemo kredit, a smeše nam se i perspektive i fondovi EU koji čekaju samo Srbe. Možemo da putujemo bez vize. Više volim šar(n)garepu od štapa.

Ispunjavajući zahteve tribunala neki su pokazivali i dokazivali privrženost navodno važnim međunarodnim faktorima, ali ispunjavanje je značilo i efikasno eliminisanje političke konkurencije i mogućnost ostvarivanja ličnih političkih ciljeva. Lični politički ciljevi su vrsta pohlepe da se zauzme državna funkcija ili pozicija po svaku cenu, ali bez bilo kakve odgovornosti za vršenje vlasti. Želim da budem na vlasti kako znam i umem i pristajem na sve, a Haški tribunal deluje kao ozbiljna institucija kojom može da se eliminiše politička konkurencija. Koje će posledice za Srbiju u srbski narod da budu, to ne interesuje pojedince željne vlasti i njihove verne birače koji ih obožavaju zbog obećanja i flaše piva. Doduše neki su se predstavljali kao da nevoljno rade sa tim tribunalom, ali ipak sve urade, jer im je draža vlast od Srbije i srbskih nacionalnih interesa.

Uvredljivo je kada ti i takvi jednostavno poližu sve ono što su dvanaest godina predstavljali kao svoju političku prednost u odnosu na druge u opštoj trci prema EU. Oni su za EU i Svet prihvatljivi kada isporučuju Srbe i kada za sve svaljuju krivicu na one koji su pre njih bili na vlasti. Da ne bi ovo bilo iracionalno potrebno je da se malo podsetimo.

Vojislav Koštinica je kao predsednik SRJ bio navodno protiv saradnje sa Haškim tribunalom, pa ni tetka nije mogla da ga opravda što navodno nije bio obavešten o isporuci Slobodana Miloševića. Setimo se koliko je naterao Srba da navodno dobrovoljno idu u Hag, a za uzvrat im je recimo poklanjao putničke automobile.
Baraba Zoran Đinđić, ne znam kojim bi ga drugim rečima mogao tačnije i bolje opisati, promenio je čak i prezumpciju nevinosti. On je tvrdio da je međunarodna obaveza da se isporuče Srbi, a onda neka Srbin u Hagu dokazuje svoju nevinost. Samo jedna tako velika baraba može da promoviše takav kvaziprincip. Taj navodno princip prihvatile su još veće barabe i saučesnici raspoređeni u ono što se naziva javnost. To ne čudi, biblijski je javnost Barabi podarila život, a Hrist je razapet. Zbog tih i takvih baraba u naslovu se nalazi tekst koji najbolje pokazuje pravu suštinu Haškog tribunala.
Dakle, neka ide i neka dokazuje nevinost ima svoju paradigmu u rečenici „nevin si dok se ne dokaže da si Srbin”.

Rasim Ljajić je doživotni predsednik saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. On sada kaže da je Haški tribunal antisrbska tvorevina. Da ne navodim sve ostale.
Sada bi i zumbul Toma raspalio po Haškom tribunalu, ali ne sme. Odavno je i on na strani tužilaštva Haškog tribunala. Ako ne ranije, onda od septembra 2008. godine, kada je zbog patološke želje da bude vlast pristao da pomogne Haškom tribunalu u postupku protiv Vojislava Šešelja. Setite se da je objavio u novinama transkript jednog razgovora sa Vojislavom Šešeljem i odmah je usledila dvomesečna zabrana komunikacije Vojislavu Šešelju, a autor ovog teksta i danas ima zabranu privilegovane komunikacije sa Vojislavom Šešeljem. Setite se laži zumbul Tome da je Šešelj iz Haga naručio atentat, a sada će taj zumbul sebe da abolira u krivičnom postupku koji protiv njega vodimo. Vunderdeda je čudo. Skočio bi on, ali se medijski ne isplati. Zato je dobro da to rade drugi: novinari, analitičari, proevropska inteligencija i svako drugi, može i Kandićka. Platiće im zumbuli, ako što im plaća i EU.

Odakle im hrabrost da sada to tvrde? To je moglo i ranije da se makar javno primeti, ali su tada ćutali i sarađivali. Šta se to desilo? Šta ih je osokolilo?
Ma koliko da deluje da je EU prilično oslabila ona je i dalje moćna za nas u Srbiji. Sistem velikih brojeva to pokazuje. Jedan promil zajedničkih fondova ako se usmeri prema Srbiji je strašno veliki novac za Srbiju. Ovde su na vlasti u kontinuitetu dvanaest godina toliko drčni ljudi koji bi za jedan evro ne samo veru i večeru, već i najmilije žrtvovali samo da bi bili na vlasti i mogli da zadovolje ličnu i sebičnu pohlepu. Možda i ne bi oni to, ali ih je takvim napravio narod i to onaj koji im na izborima daje poverenje samo zato što su pohlepni. Ako ima za njih, biće i za nas.
Sećam se davne 1992. godine kada sam ispred jedne velike fabrike u Nišu zaustavljao radnike i objašnjavao im da je njihov direktor veliki kriminalac i da će firma zbog toga da bude u problemima. Danas tog bivšeg direktora svi tretiraju ludakom, ali tada, dok sam im pričao i ubeđivao ih, niko me nije podržao. Svi su mi odgovarali, znamo, ali dok ima za njega da krade, biće i za nas. Nažalost i danas se robuje tom principu – pristajanje. Nismo iskreni prema sebi i onda ništa ne treba da nas iznenadi, jer se na sve pristaje, pa kako se ko snađe.  

Svako ko je u lice SAD, NATO ili EU rekao šta misli i šta je za srbski narod ne prihvatljivo nije mogao da računa da će biti na vlasti u Srbiji. Može da osvoji i najviše, nešto manje od apsolutne većine, EU je imala mehanizme da od nespojivog napravi vlast vernu za ostvarivanje interesa EU u Srbiji. Biti na vlasti u Srbiji i napadati Haški tribunal, miljeniče EU, nespojivo je. Celokupni odnos Srbija-EU zavisio je od izveštaja o napretku saradnje Srbije sa Haškim tribunalom, pa i danas u odnosu na teške zločince - „jatake”.

Kako da se sada nekažnjeno napada Haški tribunal samo zato što Nezavisna Država Hrvatska treba kao navodno nezločinačka tvorevina Vatikana i Nemačke da postane neki član EU, a idejni tvorac zapadnoevropskih integracija je bio papa Pie Dvanaesti? Ne Šuman.

Dakle, EU dozvoljava vlastima u Srbiji da napadaju Haški tribunal. Šta se to sprema, kada znamo da oni koji su na vlasti u Srbiji ne smeju ni da pomisle da se zamere EU? Da li je možda negodavanje vlasti sa ovom presudom Haškog tribunala odobreno od strane EU, a radi unutrašnjih političkih potreba u EU i činjenice da će Srbija morati da pristane na veliki broj negativnih i nepopularnih ultimatuma? Da li je ovo orkestrirano negodovanje sigurnosni ventil da se izduva nezadovoljstvo i da se iz prepoznatljivog srbskog inata još hrabrije krene prema EU koja nam nešto beži. Da li je ovo svojevrsni podsticaj za još veću upornost u nastojanju da se hitno skoči u bezdan zvani EU?
To je ona poruka. Dragi penzioneri, znamo da je teško i da se jedva krpi kraj, povećali bi mi vama penziju i za više od 2%, ali ne smemo od MMF-a. Dakle, vlast je dobra, ali ima viša sila iznad njih? Poštuj vlast koja voli tu višu silu, a slobodno negoduj protiv velike sile.

Znači, orkestrirano i medijski naduvano nezadovoljstvo vlasti u Srbiji jednom presudom Žalbenog veća ne može da se tretira kao naknadna pamet ili odlučnost i hrabrost. To je isključeno, jer znamo na šta su sve spremne proevropske stranke kako na vlasti, tako i u opoziciji. Ostaje jedini zaključak da je gazda dozvolio ili naredio da se pravi galama. Dakle, ova galama je potrebna gazdi. Kada bi sada Vikiliks objavio dnevne diplomatske depeše iz Beograda, Brisela, Vašingtoba i Haga bilo bi sve jasno. Barem onima kojima je stalo do istine.

Cela Srbija zna za depeše koje je Vikiliks objavio i koje se odnose na Haški tribunal i Srbiju, ali se svi prave kao da ne znaju, jer u stvari žele da ne znaju, kako bi se svaki pojedinac što bolje uklopšio u neku novu virtuelnu stvarnost. Ne želim da menjam, već hvatam priključak da plivam.

Sećam se kada je opština Zemun dodeljivala parcele za izbeglice. Vojislava Šešelja su napadali iz Republike, iz grada Beograda, ali i iz Zemuna. Pravljene su televizijske reportaže protiv izbeglica. Sada te iste televizijske stanice saosećajno anketiraju žitelje tih istih izbegličkih naselja povodom presude ustaškim generalima. Znam ja dobro šta politika i mediji čine i zato me interesuje zašta su to odobrile  gazde sa zapada? Šta je to sledeće, sledeće, sledeće.

Dlaka se menja, ali se ćud ne menja. Videćemo.

Ono što je nepogrešivo i mora da se kaže je izgovor i poruka sa zapada. EU ne želi Srbiju i Srbe u članstvu EU i treba da se nađe obostrano opravdani razlog za to. Što se tiče proevropskih stranaka one će da se snađu. Kada je Milo Đukanović mogao da ukrade ideologiju i program Liberalnog saveza i da ostane na vlasti, neka se potrude i ovi u Srbiji, pošto je narod spreman da pristaje na sve u očekivanju neke mrvice.
Proevropejci slobodno se bunite zbog presude, nema štetnih posledica po vas, jer još uvek važe stare izreke. Kinkelova: Srbiju treba položiti na kolena. Šejova: Spokojno bombardujte Srbe, ionako će oni sve to zaboraviti.
Dok nas ne bude više koji ne zaboravljamo i uvek volimo Srbiju biće nam baš ovako kao što je danas.

Iz Haga nam do 14, decembra slede još veća iznenađenja.

Ako neko smatra da je Haški tribunal ovom najnovijom 3:2 presudom Žalbenog veća uništio sebe i svoje mezimče udruženi zločinački poduhvat, grdno se vara. Hag je aždaja koju gazde s vremena na vreme puste da izađe iz pećine stroge u kojoj živi baba roga. Tom pesmicom su nas plašili kada smo bili deca, a sada su i odrasli neka druga deca koja više pristaju nego što se plaše.