Dragomi Anđelković: Srbija iznad EU?

Šef naše diplomatije, Ivan Mrkić,  izjavio je ovih dana, u intervjuu za jedan nemački list, da će Srbija odustati od članstva u Evropskoj Uniji (EU) ukoliko ono bude uslovljeno priznanjem Kosova. Uporedo, predsednik Srbije je naglasio da će naša zemlja ispuniti sve uslove koje je EU postavila i drugim zemljama kandidatima, ali da bi postavljanje novih, samo za Srbiju definisanih uslova, značilo da ujedinjena Evropa, štagod Brisel tvrdio, zapravo ne želi našu državu u svojim redovima. Kako je Tomislav Nikolić na kraju rekao: „Ako nas hoćete, tu smo, a ako imate nove uslove, znači da nas nećete“.

STANJE NA TERENU UMESTO NAČELA

Iz svega rečenog proizilazi da je stav državnog vrha Srbije, kao što su neki naši mediji ukratko konstatovali: „Kosovo i Metohija su važniji od EU“. Drago mi je što je tako, ali kako glasi stara latinska izreka: „Reči lete a dela ostaju“. Možemo mi narednih hiljadu godina da se kunemo da nećemo priznati Kosovo, te da je za nas relevantan jedino Ustav Srbije, ali to će  malo značiti ako prihvatimo da se na našu štetu poremeti, i tako već nepovoljno stanje, na kosovsko-metohijskom terenu.

Arbanasi u potpunosti kontrolišu oko 87% teritorije naše južne pokrajine. U odnosu na samoproglašene, nelegalne institucije u Prištini, jedini slobodan deo KiM-a je onaj severno od reke Ibar. Srbi južno od te reke, iako načelno ne priznaju kosovsku kvazidržvu, u praksi su dovedeni pod njenu jurisdikciju. Hteli to ili ne, Prištini plaćaju poreze i struju, imaju njene vozačke i saobraćajne dozvole, u domašaju su arbanaskih sudova i policije. Srbija im je u srcu ali nad glavama im lebdi Tačijev pendrek!

Ako bi dopustili da tzv. kosovski organi uspostave svoje efektivno prisustvo i na severu Kosova, ma koliko tamošnji Srbi i Beograd i posle toga ne bi priznavali nezavisnosti Kosova, to bi u praksi značilo koliko i negiranje Argentine da su Folklandska (Malvinska) ostrva pod suverenitetom britanske krune. A aktiviranje arbanaskih carinika na administrativnim punktovima Jarinje i Brnjak, predstavljalo bi početak opisanog procesa koji tome vodi. Nesumnjivo, ne bi dugo čekali i  na nove briselske pritiske, npr. da u još neokupiranom delu Mitrovice otpočne uplata PDV-a u prištinsku kasu ili da tamo proradi tzv. kosovski sudski sistem.

PLAMEN EGZODUSA

Zato je važno da uistinu, funkcionalno a ne tek prividno za srpsku javnost, Stefanovićev sporazum bude modifikovan bar utoliko što arbanaski carinici ne bi imali nikakva ovlašćenja na administrativnim prelazima na Severu Kosova, odnosno da njihovu ulogu i dalje obavljaju predstavnici EULEKS-a. Oficijelne Beograd tvrdi da će na tome insistirati. Suštinski je bitno da u tome bude nepokolebljiv. No, i to je tek manji deo minimalnog prihvatljivog (privremenog) rešenja u vezi sa administrativnom linijom. Ono što je važnije, to je da nikome u Beogradu ne pada na pamet da stvarno blokira alternativne puteve (što se privremeno već dešavalo).

Dok su oni prohodni, bar deo KiM-a pod kontrolom lokalnih Srba nije otkinut od Srbije. Prihvatimo li aktiviranje prištinske carine na Brnjaku i Jarinju (gde se ona već nalazi, tj. uz pomoć KFOR-a dovedena je u leto 2011. godine, ali nema mogućnost delovanja) – te dopustimo li presecanje slobodnih komunikacionih linija, neophodnih za opstanak Srba na severu KiM-a u institucionalnim okvirima Srbije – ništa ne znače načelne reči u prilog zaštite našeg ustavnog poretka. Stanje na terenu će neminovno početi da se menja u skladu sa voljom Tačija i njegovih zapadnih mentora. To se još nije desilo, ali tada bi se zasigurno dogodilo.

Otuda, pozdravimo reči ministra spoljnih poslova, kao i predsednika republike, ali insistirajmo na njihovoj materijalnoj utemeljenosti. Budu li na terenu učinjeni, radi EU integracija ili bilo čega drugog, bilo kakvi ustupci Prištini, u pitanju će biti početak domino efekta, koji bi doveo do pada Severnog Kosova. A to bi bila kako nacionalna, tako i humanitarna pa i politička katastrofa. Desetine hiljada srbskih prognanika zapljusnule bi deo Srbije pod vlašću Beograda, sa svim pratećim posledicama. Ono što je moglo da (nažalost) prođe bez prevelikih posledica po vlast 1995. godine, teško da bi moglo danas!

EU KALKULACIJE                                                                                            

Egzodus Srba sa severa Kosova verovatno bi inicirao procese koji bi ozbiljno potresli našu državu, a bogami i aktuelni establišment. Mnoge vlasti su, na ovaj ili način, pale na pitanju Kosova, a ako stvarno energičnije ne krene kursom koji podrazumeva konačno stavljanje odbrane teritorijalnog integriteta iznad nekakvih fluidnih (i mislim iluzornih) evro-integracija, nikome u Srbiji neće biti dobro, uključujući i vlast. Od ozbiljnog rasta unutrašnjih tenzija svi bi imali štetu, a niko korist, ali preko nekih stvari mnogi građani ne bi tek tako mogli da pređu.

Zato se, između ostalog, iskreno nadam da su reči sa početka teksta dobro promišljene, tako da iza njih stoji spremnost na povlačenje konkretnih političkih poteza u prilog navedenih stavova. Mali smo i slabi, te teško možemo da diktiramo svoje uslove velikim silama. Pogotovo posle napuštanja važnih odbrambenih pozicija, što se desilo od 2008. do 2012. godine, kao kompenzacija za pomoć DS-u da uzme gro vlasti. Ipak, daleko je od toga da smo nemoćni.

Evropskoj Uniji je danas potrebna Srbija, možda i više nego EU našoj državi. Uniji koja je u krizi – te javnost čijih mnogih članica preispituje svoju EU prošlost i budućnost – zadnja stvar koja treba je da mala Srbija kaže jasno i glasno NE evro-integracijama. Dok ozbiljno ne zapretimo da ćemo to uraditi, gaziće nas i ponižavati. Opet, ako shvate da se ne šalimo, okrenuće drugi list (čak i u vezi sa Kosovom i Metohijom). Što se nekakvih novih sankcija tiče ili suspendovanja dostignutog nivoa odnosa sa EU, to se, u to sam siguran, neće desiti. Skoro sve što valja prodali smo zapadnim investitorima, a njihove vlade neće učiniti ništa čime bi pogoršale status svog kapitala.

NI KORAK NAZAD!

Istraje li srbski državni vrh istinskim delima na Mrkićevim i Nikolićevim rečima, makar ćemo očuvati status kvo na terenu, te otkloniti pritiske da legalizujemo otmicu i većeg dela KiM-a koji Srbi ne kontrolišu. A posle ćemo, već zavisno od razvoja globalnih geopolitičkih odnosa, već videti šta više i bolje možemo da uradimo. S druge strane, potvrdimo li na terenu i kopaonički segment kosovskih međa, klupče naše nesreće će ubrzano nastaviti da se odmotava. Već i prvi korak u tom pravcu predstavljao bi početak tragedije. Porazi prvo nastupaju u umovima ljudi – a arbanaska carina na Jarinju i Brnjaku, te rampe srpske policije na alternativnim putevima – mnogi bi shvatili baš tako.
 


Time bi bio upaljen plamen koji bi mogao i u samom Beogradu da ima nepredvidljive posledice. To bi svi kojima je stalo do budućnosti Srbije – čak ako im naivno deluje da je baš radi nje potrebno da progutamo još koju gorku pilulu – morali hitno da shvate ako već do sada nisu. Valjamo bi da to razumeju i oni koji na sve gledaju iz lično-partijske perspektive. Država je u veoma teškom položaju, ali baš zbog toga ne smemo da napravimo ni korak nazad kada se radi o stanju na terenu! Nikakva nacionalna retorika ne bi mogla da bud kompenzacija za to,  ni za Srbiju, ni za interese onih koji njom vladaju!