Bitka sa obe strane Volge

Pre 70 godina, 2. februara 1943. godine, završena je Staljingradska bitka. Bitka je trajala 200 dana i noći i odnela više od milion života. Dopisnik Glasa Rusije sastao se sa onima koji su preživeli ove strašne dane.

Bitka za Staljingrad započela je 17. jula 1942. godine. Nemačke trupe su se sastale sa odredima sovjetske 62. i 64. armije na prilazima gradu – na rekama Čir i Cimla. Svi građani Staljingrada su izašli da grade odbrambena uporišta. Ipak 23. avgusta nemačkim trupama je ipak pošlo za rukom da se probiju do Volge. Ovaj dan će ostati u sećanjima ljudi kao najstrašniji u čitavoj istoriji grada. Vladimir Petrovič Panenko na leto 1942. godine nije imao ni punih 17 godina:

- Nebo je prekrio oblak aviona. Naši su prvo pružali odgovor, protivavinski topovi, sve to je pucalo, a zatim ućutalo. Zato što je tako masovno bombardovanje bilo po čitavom gradu – ne po prvim linijama, gde su trupe imale neke objekte, vać upravo po civilima. Čitav grad je bio razoren. Sve je gorelo. Tu je bio naftni sindikat i odatle se ognjena nafta slivala u Volgu. I Volga je sama gorela. Stanovnici su jurili nasumice, ništa im nije donosilo spas.

40 hiljada ljudi – upravo toliko poginulo je 23. avgusta u Staljingradu. Ljudi su pokušali da se spasu, da pređu na levu obalu reke. Ali Nemci su bombardovali Volgu danju i noću. Do zime prelazak je bio praktično nemoguć, seća se učesnik odbrane ostrva Ljudnikova Vasilij Ivanovič Matjuškov.

- Kad nije bilo leda na obali su se skupljale stotine ranjenih. Svi leže povezani i stenju. Kada je brod prilazio, svi su trčali ka njemu, ko vodom, ko kako ume, samo da ode odatle, iz tog pakla. Na vodi su plutali sanduci, u njima je moglo da se stigne na drugu stranu, ali nisu svi uspevali da do njih dođu. Morali su da plivaju sami, a to je bio novembar. Ranjenih je tada poginulo vrlo mnogo: vozili su ih rekom, odjednom je granata udarila čamac i gotovo. Bio je užas. Od udarnog talasa ljudi su padali u vodu.

Isto tako težak je bio i prelazak u sam Staljingrad. Pod neprekidnom vatrom i granatiranjem u grad su dolazile hiljade boraca. Od oktobra divizije pojačanja su počele da stižu iz čitave zemlje. Do 19. decembra iz rezerve bila je prebačena Druga gardijska armija maršala Malinovskog. U njen sastav je ulazila 3. gardijska streljačka divizija u kojoj je služio Mihail Filipovič Sisojev. Rezerva se pripremala u Rjazanju, prebacili su je do naredne železničke stanice, a odatle je trebalo stići samostalno.

- Postavili su nam zadatak da stignemo do sela Vasiljjevka. Išli smo peške samo noću. Dobro ako smo usput nailazili na naselje. Idemo, rukovodilac ima kartu, zna da će uskoro biti selo. Tamo ulazimo,a ljudima je već data komanda: Sve razmestiti po kućama. Nekoliko puta je bilo da je trebalo sačekati dan u šumi, na mrazu. Ali mi čak vatru nismo mogli da zapalimo.

Od početka januara sovjetske trupe su pristupile izvođenju operacije Prsten. U ovoj operaciji zarobljena su 24 generala i 91 hiljada vojnika i oficira vermahta. Kapituliralo je više od 20 nemačkih divizija. U celini za 6 meseci Staljingradske bitke gubici nemačke armije su dostigli oko milion i po ljudi.

Aleksandra Dibiževa,