Gorka Crna Gora dinastije Romanovih

Rusija obeležava 400-godišnjicu carskog Doma Romanovih. Proslava je priređenja povodom uspona na presto Mihaila Fjodoroviča Romanova 11. juna 1613. godine, što je označilo početak nove vladarske dinastije. U njeno vreme Rusija je postala moćna evropska država, ali blistava uprava završena je tragedijom. Tim povodom hteli smo da podsetimo na crnogorske princeze Milicu i Stanu (Anastasiju), ćerke kneza Nikole Petrovića Njegoša, koje su uspele da uzmu pod svoje čitav carski dvor i postale zla sudbina čitave carske porodice. Bilo im je suđeno da odigraju u svim pogledima odlučujuću ulogu u sudbini Ruske carevine i da na mistični način učine bližim njen kraj.

Crnogorski knez Nikola Petrović Njegoš bio je rusofil i svoje ćerke Milicu i Stanu poslao je da se školuju u Peterburgu, u Smoljnom institutu. Sestre su dovezle iz Crne Gore nepokolebivu veru u natprirodno, okultno, u magiju i mistiku. Posle završetka školovanja sestre je očekivala odlična partija za udaju. Govori ruski balkanolog, saradnik Instituta za slavistiku RAN Natalija Strunjina.

- 1889. godine na svečanoj večeri u čast crnogorskog kneza Nikole Petrovića Njegoša car Aleksandar Treći je podigao čuvenu zdravicu: Pijemo za zdravlje jedinog mog prijatelja – kneza crnogorskog. Upravo tada je bila objavljena veridba crnogorskih princeza sa predstavnicima Doma Romanovih, rođacima cara Aleksandra Trećeg – Petrom Nikolajevičem i Georgijem Lejhtenborskim. Ipak još pre venčanja Crnogorke su počeli da uvode u zvanični carski krug. Pozivali su ih na doručak, na večere, gde su često sedele pored cara, s desne i leve strane, što je bilo znak velike naklonosti.

Brak Milice i Petra Romanova bio je vrlo srećan, mada se i govorilo u višim krugovima da su Milici u njenim „ljubavnim“ stvarima usrdno pomagala tri maga, pozvana ili iz Pariske akademije okultnih nauka, ili iz same Crne Gore. Ali porodični život Anastasijin nije bio tako srećan. Odnosi sa mužem kod nje su bili prilično komplikovani, nisu pomagale ni spiritualističke seanse sa nekakvim mesjeom Filipom, koga je Anastasija pozvala iz Francuske u pokušaju da spase svoj porodični život. Georgij Lihtenbergski je priznao da svoju ženu nije voleo ni jedan dan. Anastasija je često bila u gostima u kući svoje sestre Milice i tamo se upoznala sa velikim knezom Nikolajem Nikolajevičem. Tada je njen brak postojao samo formalno, i Stana je činila sve da se on i pravno raspadne, ističe Natalija Strunjina.

- U razgovorima sa caricom žalila se na svoj nesrećni brak, igrala ulogu mučenice i molila da joj se pomogne oko razvoda. Stanin razvod ne samo da je provocirao osećaj sveopšte dopuštenosti među drugim predstavnicima Doma Romanovih, već je izvazvao i talas sličnih molbi caru Nikolaju Drugom. Ovu modu razvoda nazvali su društvenim čirom. Za sklapanje drugog Staninog braka sa Nikolajem Nikolajevičem bilo je potrebno dobiti dozvolu Svetog sinoda, jer po zakonima Crkve dva rođena brata nisu mogla da se ožene dvema rođenim sestrama. Ali ovde je ulogu odigralo prijateljstvo sa carskim bračnim parom i zabrana je bila izbegnuta.

U međuvremenu Peterburg je zapljusnuo talas misticizma. U gradu se pojavilo mnoštvo salona, gde su održavane spiritualističke seanse sa onostranim svetom. Milica i Stana su bile na carskom dvoru glavni stručnjaci za razne magove i čarobnjake. Caricu Aleksanru Fjodorovnu onostrani svet je očarao. Ona je tako maštala da rodi naslednika! Crnogorke su joj obećale ispunjenje svakog sna. Na kolenima su se klele da će carica roditi dečaka.

Kako bi pomogle Aleksandri Fjodorovnoj da začne naslendnika, Milica i Stana su često vodile na dvor jurodive, božje ljude i šarlatane, kako su ih nazivali savremenici. Ali radost od rođenja naslednika nije bila dugotrajna – dete je bilo obolelo od hemofilije. Sestre su počele da ubeđuju carsku porodicu da će izlečiti dete. I tada se pojavio na dvoru starac iz Sibira, Grigorije Rasputin ili kako je kod nas uobičajeno, Raspućin. Postepeno on je stekao neograničeno poverenje i naklonost carske porodice do te mere da je čak naređivao da se imenuju pojedini ministri ili da im se da ostavka.

Grigorij Raspućin je zaista posedovao neki dar, sposobnost, kako su tada govorili, da „zagovara krv“. On je mogao da zaustavlja krvarenje i olašava muke prestolonaslednika. I zato je carica htela da ga ostavi pri sebi, jer napadi su se careviću dešavali često. Neki samtraju da su crnogorske princeze pokušavale preko Rasputina da utiču na mišljenje cara i da na taj način sprovode željenu politiku prema Crnoj Gori. Moguće da je upravo to bio razlog zahlađenja odnosa Milice i Stane sa caricom. Toplo prijateljstvo među njima smenila je hladna ozlojeđenost.

Jedan od razloga takve promene u odnosima za istoričare je i kampanja koju su Milica i Stana vodile protiv cara Nikolaja Drugog. One su svim sredstvima pokušavale da uzdignu Staninog muža, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, u to vreme vrhovnog komandanta. Na primer, u Kijevu one su delile njegove portrete ispred Kazanskog sabora, dok se u njemu odvijala služba u čast ruskog cara. Očigledno sestre su računale na narodno raspoloženje. Videle su da se u vreme Prvog svetskog rata u narodu pojavila mržnja prema svemu nemačkom, to se odražavalo i na caricu. Do Aleksandre Fjodorovne su stizale glasine da žele da je zatvore u manastir, cara da svrgnu i da stave na presto velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča. Tada bi Stana bila carica.

Ali političke planove Crnogorki omeo je revolucionari talas. One su morale da provedu ostatak svog veka u izgnanstvu. Prvo su Milica i Stana živele kod sestre u Italiji, zatim su pobegle u Egipat. Do poslednjih dana nije ih napuštala nada da se vrate u Peterburg, ne shvatajući koliko su njihove mistične zabave i političke intrige promenili lice Rusije.

Olga Žuravljova,