Treba li povući tužbe za genocid?

Ugledni hrvatski profesor međunarodnog prava Mirjan Damaška, sada glavni agent Hrvatske u ovom sporu, pre nego što je Srbija i podnela protivtužbu, odgovarajući na pitanje „šta ako sud utvrdi da nema genocida”, izjavio je: „Valja imati na umu da MSP može odbiti hrvatsku tužbu za genocid samo tako da prethodno okvalifikuje tužbom opisane događaje kao teške zločine protiv čovečnosti. Pa iako takav nalaz ne dovodi do odštete ni podmirenja sudskih troškova, ne valja ga zanemariti. U sudskim postupcima postoje ne samo Pirove pobede nego i korisni porazi.”

Po dolasku nove vlasti, i u Hrvatskoj se počelo govoriti o mogućnosti povlačenja tužbe pod određenim uslovima, od kojih su najčešće spominjani: rešenje pitanja nestalih, opljačkane imovine i ratnih zločina.

Nedavno je hrvatski predsednikIvo Josipović, inače koautor hrvatske tužbe, izjavio da tužbe prestaju imati smisla ako se problemi mogu rešavati razgovorom.

A Tibor Varadi, glavni agent Srbije u ovom postupku u vreme dok je MSP odlučivao o prigovoru Srbije po pitanju (ne)nadležnosti toga suda po hrvatskoj tužbi, komentarišući Josipovićevu izjavu,navodi: „Moje je zdušno uverenje da bi obe države trebalo da odustanu od tužbe i protivtužbe, mislim da to treba uraditi zajedno, istovremeno. Inače bi se trošile pare, advokati obeju strana bi bili manje-više prinuđeni da preuveličavaju događaje da bi dostigli taj, inače nedostižan prag genocida, usmena rasprava bi bila javna, i mislim da bi to negativno uticalo na dve zemlje. A ishod bi bio, verovatno, odbacivanje i tužbe i protivtužbe.“

A nekoliko danapre toga, kao reakciju na osuđujuću prvostepenu presudu „šestorki” iz Herceg Bosne i oslobađajuće presude Perišiću, Stanišiću i Simatoviću, Komisija hrvatske biskupske konferencije „Iustitia et pax” javno je pozvala Hrvatsku da nikako ne odustane od optužbe za genocid, jer je to nužno zbog traženja pravde i ustanovljavanja pravila za budućnost „da se sukobi rešavaju sudom, a ne ratom”, u protivnom „možemo očekivati nove ratove jer sve upućuje na to da se zločini isplate: što se osvoji ostaje agresoru, a žrtve odgovaraju zato što su se branile”.

Iz navedenih poteza i izjava predstavnika jedne i druge strane dobija se utisak da su Hrvati u prednosti ukoliko bi se postupak nastavio do kraja i da eventualnim uzajamnim povlačenjem tužbi srbskoj strani čine veliku uslugu.

A da li je baš tako? Ja mislim da nije. Štaviše, uveren sam da smo mi Srbi, pa makar i po logici profesora Damaške o „Pirovim pobedama i korisnim porazima”, u povoljnijoj situaciji u sporu pred MSP.

Da li će eventualni sporazum o uzajamnom povlačenju tužbi sadržavati i odredbu da nije bilo genocida ni sa jedne ni sa duge strane? Ako ne bude takve odredbe, čemu onda i povlačenje tužbi. A ako je bude, da li će se njome promeniti svest i srbskog i hrvatskog naroda o tome da li je ko i nad kim počinio genocid u poslednjem ali i u prethodnim ratovima. A u tome, zapravo, i jeste „kvaka”.

Iskustvo nas, naime, uči da se svest naroda ne menja dekretima vlasti tipa „od danas nema Boga”.

Političke elite su u obe zemlje izmenljive i pitanje je koliko će neka sledeća elita prihvatiti prethodne dekrete ili sporazume o osetljivom problemu kao što je genocid. Genocid, naime, nije ni carinski, ni granični ni malogranični sporazum. Genocid je ono što potomci oštećenog naroda generacijama nose u svesti i što se vremenskim odmakom još više pojačava.

Spor između Hrvata i Srba je, koliko se sećam, jedinstven i po tome što do sada u svetu nije zabeleženo da su dva naroda istovremeno tvrdila (i bili uvereni) da je onaj drugi nad njim izvršio genocid, ali ne i obratno. Samim tim je i veća mogućnost da prvom „prvom prilikom” svest o genocidu kod oba ili jednog naroda „eksplodira” i dovede do novih zločina. Zbog toga smatram da pred sudom treba ići do kraja.

Zaista ne znam ni koliki su do sada ni koliki bi bili ukupni troškovi ovog sudskog postupka, ali, koliki god da su, svakako da nisu mali u osiromašenim zemljama kakve su danas Hrvatska i Srbija. Ipak su najskuplji ljudski životi, uključujući i one već izgubljene, a posebno one koji bi se mogli izgubiti u budućnosti samo zbog njihove nacionalne, verske ili neke druge pripadnosti.
Direktor Informaciono-dokumentacinog centra „Veritas“

Savo Štrbac