Belgija dozvolila eutanaziju dece

Belgijski parlament je odobrio nacrt zakona kojim se dozvoljava eutanazija za maloletna lica. Ona može biti izvršena samo na molbu samog smrtno bolesnog deteta i uz pristanak njegovih roditelja. Takođe, neophodan uslov predstavlja odgovarajući zaključak psihijatra i medicinara. Pritom uzrast od kojeg maloletno lice ima pravo na dobrovoljni odlazak iz života uz pomoć lekara nije određen zakonom.

Za usvajanje zakona o eutanaziji glasalo je 88 poslanika belgijskog parlamenta, 12 se uzdržalo, „protiv“ su se izjasnila 44 člana parlamenta. Senat je odobrio nacrt zakona još u decembru. Sad je, da bi zakon stupio na snagu, preostalo da ga potpiše kralj. Glasanju u vezi s ovim nacrtom zakona prethodila je oštra polemika – kako u samoj Belgiji, tako i van njenih granica. U kraljevini su čak održane demonstracije protivnika eutanazije maloletnika. Učesnici u ovim manifestacijama su ubeđeni da je lišavanje bolesne dece života amoralno, posebno ako se ima u vidu da se patnja može ublažiti uz pomoć savremenih lekova za umirenje bolova. I katolička zajednica u Belgiji je kategorički protiv eutanazije. Po mišljenju advokata lige za zaštitu prava pacijenta Dmitrija Ajvazjana:

- Kako može dete koje, recimo, nema ni 12 godina, da donese odluku o tome da napusti život? Formalno, ono još ne odgovara za svoje radnje pošto je maloletno. Nije moguće izmeriti jačinu sindroma bola, to je previše subjektivno. Istovremeno, znamo kako se deca ponašaju kad ih nešto boli. Tim pre kad im se daju velike doze hormona i psihotropnih preparata da bi se smanjio efekat koji izaziva bolest. Prirodno, u takvim uslovima se menja psiha i dolazi do iskrivljenja svesti. Apsurdno je pitati ga bilo šta u tim uslovima.

Pristalice eutanazije ukazuju na neodrživost ovog argumenta. Zakonom je predviđeno da uračunljivost deteta treba da potvrdi psihijatar. Osim toga, eutanazija je moguća samo uz pristanak roditelja i nakon što lekari potvrde da se pacijent nalazi u „beznadežnom, s tačke gledišta medicine, stanju, da oseća stalnu i neizdrživu patnju, koja se ne može ublažiti i koja će u najskorije vreme dovesti do smrti“. Apologeti eutanazije ističu da život prestaje da bude apsolutno dobro za čoveka koji svakodnevno trpi velike bolove. Tim pre ako se radi o neizlečivoj bolesti. Ako patnja može da prestane samo usled smrti bolesnika, zašto on ne bi imao prava da približi ovo "finale"? Stručnjak za bioetiku Jelena Brizgalina ističe:

- Kao argumentacija zemalja koje legalizuju ovakav oblik prava čoveka na odlazak iz života obično služi sledeće: to je legalizacija prava čoveka na dostojnu smrt kao načina da izbegne patnju. Osim toga, pozivaju se na to da savremena medicina ne može uvek da pomogne. Navode i to da država treba da garantuje čoveku, u slučaju kad medicina ne može da mu pomogne, način da sačuva i svoju ličnu odluku koja treba da se poštuje.

Eutanazija je na državnom nivou prvi put legalizovana u nacističkoj Nemačkoj. Istina, tada se uopšte nije radilo o dobrovoljnom odlasku iz života smrtno bolesnih ljudi u patnjama, već o prinudnom ubijanju onih koje su vlasti Trećeg rajha smatrale defektnima: umno zaostalih, duševnih bolesnika i nosilaca naslednih bolesti. Zbog toga je ideja eutanazije u Evropi dugi niz godina bila diskreditovana. Danas je, osim u Belgiji, eutanazija, uključujući i dečju, legalizovana u Holandiji. U ovom ili onom obliku takođe je zakonita u Švajcarskoj, Luksemburgu, u nekim američkim državama i u Severnoj teritoriji Australije.

Artjom Kobzev,