Slatkorečivost evropskih diplomata ništa ne košta i nikoga ne obavezuje

U poseti Beogradu je boravio austrijski ministar spoljnih poslova koji je tom prilikom izneo niz hvalospeva evropskoj budućnosti Srbije, a još je irazio nadu da će sve to da se ostvari u ekspresnom roku od samo nekoliko godina, što neminovno izaziva nedoumicu, s obzirom da se na nedavnom primeru u Ukrajini moglo videti da reči evropskih ministara spoljnih poslova, pa čak i njihove zvanične garancije u vidu pismenih sporazuma, ne moraju baš uvek da predstavljaju čvrstu tačku oslonca, nego da se mogu rastegljivo tumačiti, pa su zato velike mogućnosti da će isto da se desi i sa očekivanjima austrijskog ministra.

Naime, on je u razgovoru sa najvišim srbskim zvaničnicima, uz malu ogradu da ipak „nije prorok da bi mogao da predskaže tačan datum“, ipak ocrtao krajnji rok za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, i smestio je taj događaj u blisku 2018. godinu, dakle za samo četiri godine, što zvuči krajnje nerealno, s obzirom da su dosadašnje ocene evropskih birokrata govorile u prilog činjenici da je tako nešto nemoguće najmanje u sledećih desetak ili još više godina.

Upravo zbog takve njegove izjave, koja bi se samo sa velikom dozom mašte mogla svrstati u domen realnih predviđanja, bilo bi korisno osvrnuti se i na izjave i garantije koje su dali neki drugi evropski ministri spoljnih poslova, da bi se shvatilo da njihovi postupci ponekad mogu da se tumače u skladu sa starom narodnom uzrečicom koju je teško prevesti na bilo koji strani jezik, a koja glasi – „može da bidne, ali ne mora da znači“.

Naime, kada su šefovi diplomatija Francuske, Poljske i Nemačke - Loran Fabius, Radoslav Sikorski i Frank-Valter Štajnmajer nedavno u Kijevu stavili svoje potpise na dogovoru kojim je trebalo da se reši nastala kriza u Ukrajini, sasvim logično se očekivalo da će oni kao svojevrsni garanti njegovog sprovođenja, svojim uticajem naterati tamošnje naoružane demonstrante da se povuku sa ulica, ali to se očigledno nije dogodilo.

Zato je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izrazio najozbiljniju zabrinutost jer potpisnici kijevskog sporazuma nisu izvršili svoje obaveze, a kada je reč o ministarskoj trojci iz Francuske, Poljske i Nemačke, njih je Lavrov pozvao da utiču na ukrajinsku opoziciju da bi se neodložno sproveo taj sporazum, jer su ga upravo oni aktivno podupirali i bili svedoci na njegovom potpisivanju. Osim toga, on je evropske šefove diplomatija još zamolio da „obuzdaju izgrednike“, ali oni se očigledno i dalje nalaze na ulicama Kijeva i nemaju nameru da se razilaze, niti ih izgleda zapadne diplomate u to vidljivo ubeđuju.

Prema tome, uzevši u obzir samo ove najnovije činjenice, postavlja se pitanje – u kojoj meri je danas moguće pouzdati se u velika očekivanja još jednog evropskog šefa diplomatije, ovog puta iz Austrije, ako se ne može reći da su se ispunila ni očekivanja njegovih malopre pomenutih kolega koji su posredovali u Ukrajini?

Drugim rečima, čini se da je i ovo predviđanje mladog Sebastijana da bi Srbija mogla ubrzano da postane deo Evropske unije već za četiri godine, takođe podložno kasnijim korekcijama i kreativnim tumačenjima, isto kao što se to desilo i sa sporazumom iz Kijeva. Ali koga je to briga, jer diplomatska slatkorečivost ništa ne košta i nikoga ne obavezuje.

Ratko Paić,