Слаткоречивост европских дипломата ништа не кошта и никога не обавезује

У посети Београду је боравио аустријски министар спољних послова који је том приликом изнео низ хвалоспева европској будућности Србије, а још је иразио наду да ће све то да се оствари у експресном року од само неколико година, што неминовно изазива недоумицу, с обзиром да се на недавном примеру у Украјини могло видети да речи европских министара спољних послова, па чак и њихове званичне гаранције у виду писмених споразума, не морају баш увек да представљају чврсту тачку ослонца, него да се могу растегљиво тумачити, па су зато велике могућности да ће исто да се деси и са очекивањима аустријског министра.

Наиме, он је у разговору са највишим србским званичницима, уз малу ограду да ипак „није пророк да би могао да предскаже тачан датум“, ипак оцртао крајњи рок за приступање Србије Европској унији, и сместио је тај догађај у блиску 2018. годину, дакле за само четири године, што звучи крајње нереално, с обзиром да су досадашње оцене европских бирократа говориле у прилог чињеници да је тако нешто немогуће најмање у следећих десетак или још више година.

Управо због такве његове изјаве, која би се само са великом дозом маште могла сврстати у домен реалних предвиђања, било би корисно осврнути се и на изјаве и гарантије које су дали неки други европски министри спољних послова, да би се схватило да њихови поступци понекад могу да се тумаче у складу са старом народном узречицом коју је тешко превести на било који страни језик, а која гласи – „може да бидне, али не мора да значи“.

Наиме, када су шефови дипломатија Француске, Пољске и Немачке - Лоран Фабиус, Радослав Сикорски и Франк-Валтер Штајнмајер недавно у Кијеву ставили своје потписе на договору којим је требало да се реши настала криза у Украјини, сасвим логично се очекивало да ће они као својеврсни гаранти његовог спровођења, својим утицајем натерати тамошње наоружане демонстранте да се повуку са улица, али то се очигледно није догодило.

Зато је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изразио најозбиљнију забринутост јер потписници кијевског споразума нису извршили своје обавезе, а када је реч о министарској тројци из Француске, Пољске и Немачке, њих је Лавров позвао да утичу на украјинску опозицију да би се неодложно спровео тај споразум, јер су га управо они активно подупирали и били сведоци на његовом потписивању. Осим тога, он је европске шефове дипломатија још замолио да „обуздају изгреднике“, али они се очигледно и даље налазе на улицама Кијева и немају намеру да се разилазе, нити их изгледа западне дипломате у то видљиво убеђују.

Према томе, узевши у обзир само ове најновије чињенице, поставља се питање – у којој мери је данас могуће поуздати се у велика очекивања још једног европског шефа дипломатије, овог пута из Аустрије, ако се не може рећи да су се испунила ни очекивања његових малопре поменутих колега који су посредовали у Украјини?

Другим речима, чини се да је и ово предвиђање младог Себастијана да би Србија могла убрзано да постане део Европске уније већ за четири године, такође подложно каснијим корекцијама и креативним тумачењима, исто као што се то десило и са споразумом из Кијева. Али кога је то брига, јер дипломатска слаткоречивост ништа не кошта и никога не обавезује.

Ратко Паић,