Februar 1996. godine: Minirana Bosna i Hercegovina

Evropska unija je u februaru 1996. godine u Briselu preporučila da se produži embargo na uvoz oružja u SRJ, Hrvatsku i Bosnu do kraja godine. SFOR je kod muslimana stalno otkrivao nove magacine i skladišta sa tenkovima i artiljerijom, raketama, minama i baze za obuku terorista. U Bosni je čak za vreme embarga bilo toliko vojne opreme, da je bilo moguće ratovati više od deset godina.

Niko tih dana nije želeo da govori o tome da su najstrašnije nasleđe građanskog rata u Bosni mine. Trideset pet hiljada minskih polja, od kojih je samo jedna polovina bila obeležena na mapama čekalo je deminiranje.

U tu svrhu 1996. godine bilo je potrebno uložiti 23 miliona dolara. Međutim, za Bosnu je izdvojeno svega sedam miliona, mada je međunarodna zajednica polako postajala svesna da su u ovoj zemlji posle završetka rata ostali narodi, koji su ratovali jedni sa drugim sa prefinjenim sadizmom.

Mape minskih polja postale su najveća zagonetka. Niko nije želeo da podeli informaciju, nastojeći da iritira svoje prinudne partnere. Predstavnici svih strana smatrali su da minskim poljima treba da se bave odvojeno, a ne zajedno. Ovakav varvarski pristup je čudio, ali ljudi su ovde odavno zaboravili da razmišljaju, više brinući za svoje blagostanje.

Najvažnije je bilo privlačenje međunarodne pomoći, čiji deo je mogao da se koristi i u interesu najvišeg rukovodstva. Ministar spoljnih poslova Velike Britanije Robin Kuk, koji je tada stalno dolazio u Sarajevo, nagovestio je Aliji Izetbegoviću da treba više da misli o stanovništvu, nego o interesima političkog vrha.

Dolaskom SFOR -a u BIH počeli su da se razjašnjavaju i drugi detalji „posleratnog života“.

Konstantin Kačalin,