U Gogolj-centru pojavio se „Dvor“

Poznati reditelj, tovrac žanra „saundrama“ Vladimir Pankov je pripremio novu premijeru Dvorište po drami čuvenog dramaturga Jelene Isajeve.

U ovo vreme ova predstava je senzacija: ni jednog negativnog heroja, ni kapi čuvenog „crnila“. Senzacija na kvadrat je to što će ova romantična muzička postavka ući u repertoar Gogolj-centra poznatog kao jedna od najsavremenijih i najnaprednijih pozorišnih scena prestonice.

Izuzetno neaktualna postavka. Prava nostalgična saga o Moskvi 80-ih godina. Uželeli smo se svetlih sećanja, osetili smo takvu potrebu, kaže reditelj Vladimir Pankov. Hteli smo da napravimo ne surov rad, već akvarel. Pankov ima 38 godina, rođen je u Moskvi. U suštini Dvorište je priča o njegovoj sopstvenoj mladosti. Između ostalog, upravo Vladimir Pankov je postao inicijator pojave ne samo predstave, već i drame po kojoj je ona postavljena. Upravo Pankov je nadahnuo dramaturga Jelenu Isajevu na njeno delo, čega se on sada sa zadovoljstvom seća.

- Ja sam se obratio Leni Isajevom: kako bi bilo da se napravi takva priča o našem detinjstvu, našoj generaciji koja je živela u to vreme, i bila potpuno srećna. Kada počinjem da govorim o tom vremenu odmah se osmehujem, suze mi naviru na oči, padam u nostalgiju.

80-ih u rusiji, tačnije tada još u Sovjetskom Savezu, to je vreme još Gorbačovljeve perestorjke, osežanje globalnih promena nije moglo da ne donese talas optimizma. Između ostalog, o politici u predstavi Dvorište nema ni reči. Obični ljudi. Život najobičnijeg dvorišta na periferiji Moskve. Svi znaju jedni druge. Izjave ljubavi, prvi poljupci, intrige, romanse, kao i tuče, žestoke, krvave, ali sa svojim kodeksom časti: ako je čovek pao, nisu ga tukli. Ne kao sada, kada je uobičajeno dokrajčiti čoveka u direktnom i prenosnom smislu, nastavlja Vladimir Pankov.

- Dvorište je muzička predstava, drugačije nije moglo biti, pošto je Vladimir Pankov rukovodilac poznatog studija Saundrama koji ne samo da koristi muziku u svom radu, već polazi od nje kao od osnove. Pink Flojd, Modern toking, Dip Parpl – upravo 80-ih sovjetska omladina je otkrival aza sebe ove strane grupe, ludela za njima, živela za njihove pesme. Tada su bukvalno sa svih prozora pevali sovjetski idoli: Ala Pugačova, Jurij Antonov... Tako da je Dvorište puno hitova: teksotvi heroja polako prelaze u pesme, muzika se čuje stalno. I junaci su na sceni stalno, pri tome svi odjednom: jedni izlaze u prvi plan ka pesku za igranje u dvorištu, drugi se penju na spratove koje su podigli scenografi i nastavljaju svoj uobičajeni život pored šporeta, televizora, telefona. Zatim likovi menjaju mesta. Predstava je gusto naseljena, mada su samo dva glavna junaka – dva stara prijatelja čija je mladost protekla 80-ih. Oni se sreću u rodnom dvorištu mnogo godina kasnije i sećaju se...

Predstava neobično prenosi atmosferu 80-ih, smatra jedan od glavnih glumaca, poznati Valerij Garkalin.

- Veoma podseća. Ove replike, odnosi, prosto izgovorena reč. Ja sam takođe živeo u takvom dvorištu i život našeg dvorišta je bio vrlo bogat! Sada takvog više nema. A dvorište je posebno mesto u ljudskom životu.

Dvorište je predstava o sreći poznatoj svakom. O sreći da voziš bicikl po barama, skačeš sa klupa u gomile peska, ljubiš se u telefonskoj govornici pod pljuskom... To je predstava za one koji su se umorili od života bez pozitivnih emocija. I nikakvog podteksta. Jednostavno dvorište. U mnogome idealizovano. Ipak autori to ne kriju. Šta više, podvlače: posle pozorišne postavke očekuje se sličan film. Reakcija publike na predstavu je svojevrsna provera i „tesanje“ scenarija.

Rita Bolotska,