Kad san postaje java?

Pitam se...
Imam li prava da sanjam?
A ako imam, imam li i prava da ostvarim svoje snove?
Svaki slobodan čovek sanja. Za nas kažu da smo slobodni, predpostavljam u skladu sa tim imamo prava i da sanjamo. Nezaboravimo samo da one snove koje ne pretvaramo u stvarnost, one koje prepustimo zaboravu, one kojima dozvolimo da polako iščeznu ili ostanu samo kao obrisi u našem sećanju, bolje da nismo ni sanjali. Ono što čovek ne dosanja ostavlja trajnu prazninu u njegovom srcu, podsećajući ga i pokazujući mu njegovu nemoć i slabost da se suoći sa realnošću koju mu stvarnost nameće. Ostaje večno uskraćen za svoj san, zarobljen u vremenu, duboko prazne duše. Takav čovek je kao duh bez skeleta, hoda besciljno tumarajući i tražeći svoj san. Ne želeći da postanemo takvi moramo svoje snove ostvarivati.
Kako san pretvoriti u javu sem bitkom. Životnom bitkom, koja traje vekovima. Kroz istoriju mnogi su vodili takve bitke i borili se za svoje snove. Ima onih koji su u tome uspeli ali i onih koji nisu, onih koji su istrajali, kao i onih koji su odustali. Negde je postojala razlika. Ista ona razlika koja postoji i na pravom ratnom bojištu, kada se sretnu dve vojske i obe imaju san, san da pobede. Pobediće jedna, jer negde postoji razlika. Da bi u tom ratu za svoje snove pobedili potrebno je uočiti i prepoznati tu razliku. Ko je bolje znao gde je ta razlika od onih koji su vodili i dobijali takve bitke pa čak i one za koje su im govorili da su izgubljene.
„Bitka se prvo dobija ili gubi u srcu a tek onda na bojištu!“
Rekao bi, vojvoda Živojin Mišić. Jedan od onih koji su u ratu vodili mnogo takvih bitaka za koje su mu rekli da ih je nemoguće dobiti. Znamo da ono što važi za rat važi i za život. Kao što je pre bojišta važno dobiti bitku u srcu, tako je za snove važno želeti ih svim srcem. Tada bolji život neće ostati samo pusti san, postaće deo realne sadašnjosti, postaće java. Moramo biti dostojni potomci onih Srba koji nisu odustajali na prve prepreke, onih Srba koji nikad ne bi dozvolili da ih trenutna slika stvarnosti odvoji od njihovih snova. Davno je naš Ivo Andrić primetio i napisao:
„Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“
Snovi zato i postoje da nas podsete šta je sopstvena korist Srbskog naroda. Zato one snove koje smo iskreno sanjali možemo i moramo da ostvarimo. Ne smemo dozvoliti da naša slabost koja se ogleda u tome da gledamo kako našom zemljom koračaju izdajnici, kako rasprodaju našu zemlju i ponižavaju iskrenog Srbina a kroz njega i otadžbinu, postanu deo naše svakodnevnice. Smemo li da gledamo nemo kako naša majka domovina jeca čekajući one sinove koji ne sanjaju samo, nego i ostvaruju svoje snove. One sinove koji svoju majku nikad ne bi pustili psima lutalicama i koji ne jedu iz tuđe ruke dok zubima rastrzaju svoju majku za još jednu šaku hrane. Majka naša domovina čeka prave državotvorne Srbe. Otadžbina, majka naša plače za pravim sinovima ali ih i strpljivo čeka znajući da je pitanje dana kada će se probuditi čeda njena i prestati samo da sanjaju. Kako se oseća srce iskrenog Srbina dok čeka da mu otdžbina bude ponovo slobodna i svoja, možda najbolje odslikavaju reći pesme MOJA OTADŽBINA:
MOJA OTADŽBINA
Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad` zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srbska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.
Aleksa Šantić (1908)
 
Ne smemo dozvoliti našoj duši da cvili samo zato što je lakše spavati i sanjati, nego otvoriti oči i iskreno se pomučiti da bi svoje snove pretvorili u javu. Srbine, ne spavaj, seti se duša miliona koji pre tebe nisu spavali već su stvarali. Stvarali Srbiju slobodnu i ponosnu, da bi mi mogli mirno da spavamo, sanjamo ali i mirno da stvaramo. Srbine ne zaboravi da će posle tebe doći potomci tvoji i da i oni imaju prava da mirno spavaju, sanjaju i stvaraju za novih i novih duša miliona. Šta se desilo sa nama pa ne razlikujemo san od jave, šta nas to toliko sputava. Probudimo se i otvorimo oči svoje. Pogledajmo sunce u njegovom punom sjaju i ne dozvolimo da ga nikad više skriju od nas. Ono pripada nama koliko i drugima. 

Autor: Nenad Blagojević