Ruska žena u srbskoj politici

Ruska žena može «da zaustavi konja u trku i da uđe u zapaljenu kuću». Da je autor ovih stihova, Nikolaj Njekrasov, i sada živeo, sigurno bi dodao nešto poput onog: «može da stupi na minsko polje srpske politike».

Naša današnja sagovornica je Ljubov Milošević, zamenica predsednika Ruske stranke, koja je učestvovala na poslednjim parlamentarnim izborima u Srbiji. 2009. godine g-đa Milošević se preselila u Srbiju, živi sa mužem Srbinom i dvoje dece u selu pored Šapca. Novinar „Glasa Rusije“ je razgovarao sa gospođom Milošević o izvoznim šemama, srbskim neženjama i ruskim ženama koje tuguju.

U srbskom društvu se mnogo govori o ravnopravnosti žena, stalno se skreće pažnja na neujednačenost u različitim političkim i upravljačkim strukturama. A da ne govorimo o tradicionalnim stvarima kao što je „Draga, ne mogu da gledam kako se mučiš kad pereš sudove... Zatvori vrata, molim te“. Nećemo da se uvlačimo u poslove sufražetkinja. Zanima nam samo, kakav je vaš pogled na stanje stvari? I zašto ste odlučili da se bavite politikom?

- Lik balkanske žene je pre svega domaćica. To je ovde uobičajeno. Kada sam došla, osetila sam to. Kada sam odlučila da se bavim politikom u mom selu je to izazvalo šok, čak su se neki podsmevali. Međutim, danas, smatram, ta paradigma nestaje. I u Sloveniji je žena bila premijer. Zašto pozivam žene da se bave politikom? One su više sklone kompromisu, mnogo ređe ih pogađa nacionalizam.

Onda je trebalo osnovati žensku stranku.

Imamo u stranci Savet žena. To je posebna struktura uglavnom humanitarnog karaktera. Sarađujemo s međunarodnim ženskim organizacijama.

Kako se osećaju Ruskinje u Srbiji?

- Prema informacijama ambasade, zasnovanim na podacima poslednjeg popisa stanovništva, ima ih 3.740. To su one, koje već imaju srpske dokumente. Faktički ih ima više od 12 hiljada, ali nemaju srbsko državljanstvo, zato nemaju ni pravo glasa. One uglavnom imaju dobre diplome, ali žive na selu, nisu zaposlene.

Kako to? Ako je verovati ruskim sajtovima, procedura sticanja srbskog državljanstva nije baš komplikovana…

- Prvo, ona je skupa, zatim – dugačka. Složena je procedura nostrifikacije diploma. U principu, mi, Rusi, nikome nismo potrebni. Život ruskog kontingenta je uglavnom usredsređen u Beogradu i Novom Sadu. Radi se po pravilu o kulturnim akcijama. Mi ne možemo ozbiljno da utičemo na situaciju. Situacija bi mogla da se promeni kada bi ruska žena u Srbiji počela samostalno da zarađuje, da vodi biznis. Svakako, Srpkinje mogu da se uvrede: Ruskinje, šta vam pada na pamet kad ni mi nemamo posao? Međutim, čini mi se, nikada nismo bile agresivne. Da su u Šapcu nastale dve – tri firme, to bi svima bilo od koristi.

Oprostite, ako moja aluzija nije umesna. Verovatno je potreban jedan novi Karađorđević da kao posle Oktobarske revolucije ljubazno prihvati Ruse. Pogotovo danas, u situaciji Bele kuge u zemlji…

- Verovatno nisu svesni toga. Međutim, u Srbiji su strašne statistike. Ima 250 hiljada neoženjenih mladih ljudi. Kod nas od kraja 90-ih godina postoji projekat «Seoski prag». Rezultat je 300 uspešnih rusko-srbskih brakova. Ja sam i sama takav primer: udata sam već 16 godina, otišla sam iz grada u selo, deca su rođena još u Rusiji, ali danas vole obe zemlje i govore dva jezika.

Postoje li podaci o razvodima, a šta je još zanimaljivije, o razočaranim ženama, koje tuguju u domovini svojih muževa?

- Smatram da onaj, ko je bar jednom posetio Srbiju, željan je da ponovo dođe. Zatim, ako srbski muškarac voli, - on voli, žena živi u ljubavi i poštovanju. I sam način života je miran i ujednačen. S druge strane, mogu, svakako, da tuguju, ali mi se čini da je u Srbiji lakše tugovati – do tog sam zaključka došla, dopisujući se sa ženama, koje su se udale za Amerikance, Nemce… Međutim, situacija je, svakako, teška. Kriza je pogodila Srbiju. Kad beda kuca na vrata, ljubav iskače kroz prozor – zato se broj razvoda povećao.

Mnogo puta su preduzimani pokušaji centralizacije i sistematizacije saradnje Rusije i Srbije. Na primer, u prethodnom parlamentu bila je specijalna grupa rusko-srbskog prijateljstva, ali posle vanrednih izbora takvih političkih «rusofila» u Skupštini nije ostalo. Dakle, za narednih nekoliko godina, ako ne dođe do «redovnih vanrednih» izbora, biće sve mrtvo-ladno?

- Nisam raspoložena tako pesimistički. Međutim, kada srbski političari kažu «želimo da sarađujemo s Rusijom», imam pitanje – oprostite, zašto onda iz škola izbacujete ruski jezik? Imam osećaj da su svi spremni da sve učine za EU, koja ne žuri da investira u Srbiju. Inače se sve okrenulo naopako. Mladi stiču obrazovanje, ali ih roditelji izdržavaju od svojih penzija. Međutim, zemlja je divna, ima ogroman potencijal. Ali izvoz nije organizovan kako bi trebalo. Biznismeni dolaze i kažu mi: Ljubov, u bilo kom poslu postoji lanac: proizvođač, zatim taj, ko brzo i kvalitetno isporučuje robu, najzad, prodavac. Srbija želi da realizuje ovu šemu, ali bez centralnog elementa. Tako ne može! Dakle, ne treba pokušavati da se organizuje direktna veza «srbsko selo – Moskva». Potrebno je raditi zajedno, sa usmerenjem na kvalitet. Recimo, kada je bila Olimpijada u Sočiju, da je postojalo jedinstveno udruženje, koje sarađuje s Rusijom, svi bi radnici išli tamo legalno, i ne bi imali probleme, koji su bili tokom izgradnje olimpijskih objekata.

Timur Blohin,