Avetinjski ustav

Pre deset godina, 18. juna 2004. godine, na specijalnom samitu EU bio je odobren tekst prvog Ustava EU. Mada dokument nije ni stupio na snagu, postavši prvi realni nagoveštaj budućih institucionalnih problema same EU.

Tekst dokumenta pod preciznijim nazivom Sporazum o uvođenju Ustava za Evropu bio je konačno potpisan u Rimu 29. oktobra 2004. godine. Prema zamisli rukovodstva EU, on je trebalo da zameni sve prethodne osnivačke akte date organizacije i da uredi sistem donošenja odluka u EU, uzimajući u obzir njeno masovno širenje. Tekst osnovnog zakona EU pripremao se tri godine i bio je najobimniji ustavni akt u svetu. U njega je ušlo 450 članova, a sam tekst je pripremljen na 20 zvaničnih jezika EU.

Dokument je predviđao odustajanje od konsenzusa i prava veta pojedinih zemalja prilikom donošenja odluka, smanjenje broja članova Evropske komisije i odustajanje od šestomesečne rotacije aktualnog predsedavajućeg EU. Pored toga, posebna ovlašćenja dobijalo je predsednik EU i ministar inostranih poslova — radi sprovođenja samostalne, a ne konsenzusne linije.

Ovako revolucionarne izmene zahtevale su podršku svih zemalja EU. I u toj etapi ustav EU je bio i sahranjen. U maju-junu 2005. godine Francuska i Holandija na referendumima u intervalu od nekoliko dana odbacile su nacrt osnovnog zakona EU. Protiv dokumenta glasalo je 55% Francuza i 62% Holanđana. Na kraju na samitu EU u junu 2007. godine lideri EU dogovorili su se da razrade umesto Ustava mnogo umereniji Sporzum o reformi. On je bio potpisan u decembru 2007. u Lisabonu.

A već 2008. godine na prostorima EU počela je da besni finansijska kriza i sve antikrizne strategije bile su povezane sa problemom slabog upravljanja EU — kako političkog, tako i ekonomskog. Ispostavilo se da ”olakšane” norme Lisabonskog sporazuma smetaju Evropi da se mobiliše. Naglo uvećanje jaza između bogatih i siromašnih država koje ulaze u sastav EU bitno je otežalo delatnost organizacije.

Najočiglednije slabosti EU ispoljile su se krajem 2011. godine, kada se u organizaciji pojavio raskol po pitanju formiranja budžetsko-poreskog saveza. Premijer Velike Britanije Dejvid Kameron izjavio je tada da je za njegovu zemlju neprihvatljivo odustajanje od finansijskog suvereniteta u tom slučaju ako bi evropske agenicje počele da se mešaju u delatnost londonskog Sitija. Pri tome Kameron se pozvao upravo na Lisabonski sporazum, izjavivši da on u postojećem vidu daje pravo zemljama članicama EU da rešavaju slična pitanja ponaosob i da nema potrebe za popravkama koje diskriminišu pojedine države. Jasno je da je ovakav stav imao pod sobom ne samo ekonomske, već i političke razloge, istakao je u razgovoru za Glas Rusije ekspert Centra za britanska istrživanja Evropskog instituta RAN Andrej Kulikov:

- Budžetsko-poreski savez koji je tada razmatran teško da bi ugrožavao finansijsko tržište u Velikoj Britaniji. Pre je Kameronov korak bio diktiran razlozima unutarpolitičkog karaktera i odgovarao je bojaznima i pogledima evroskeptične većine u britanskoj Konzervativnoj stranici.

Sa druge strane, neefikasnost i preterana politizacija briselske birokratije zaista u postali ozbiljan destabilišući faktor. U EU ”svi tako dobro razumeju jedni druge, da čak i ne glasaju, ili glasove uglavnom ne broje. Podrazumeva se da većina prisutnih automatski, svesno i politički korektno podržava skori svaki od projekata koji predloži rukovodstvo Evropskog parlamenta (ili Evropske komisije, ili Saveta)” - svedoči bivši predsednik Češke Vaclav Klaus.

Ne čudi što je i danas EU teško smatrati institucijom koja efikasno funkcioniše. A Ustav za Evropu iz 2004. godine tako je i ostao avetinjski ustav.

Petar Iskenderov,