Nema istine bez izmišljotine

Konfrontacija dve snažne organizacije — KGB i Cije mnogo puta bila je tema sovjetske kinematografije. 1984. godine borbi obaveštajnih službi SSSR i SAD bila je posvećena čuvena serija u 10 epizoda ”TASS ovlašćen da izjavi...”.

Film je snimljen po motivima detektivske priče Julijana Semjonova koja se režiseru Vladimiru Fokinu nije činila uspešnom. Fokin je hteo da odustane od rada na seriji. Ipak konsultanti serije — generali KGB Vitalij Bojarov i Vjačeslav Kevorkov, ubedili su ga da je siže skoro dokumentaran.

- Kada sam se upoznao sa učesnicima realne operacije, shvatio sam da je to vrlo zanimljivo. Moji konsultanti su prototipovi Konstantinova i Slavina, tačnije ljudi koje igraju Tihonov i Solomin. Oni su mi ispričali potresnu ljudsku priču koju sam pokušao da predstavim: to je priča o borbi naših kontraobaveštajnih službi sa američkim obaveštajcima.

U centru sižea je priprema državnog udara u izmišljenoj afričkoj zemlji od strane američkih specijalnih službi. Sovjetska obaveštajan služba je nadmudrila svoje prekookeanske protivnike. Na kraju je udar osujećen, a uz to u Moskvi je raskrinkan saradnik Cije. Između ostalog, figura nije izmišljena: pod pseudonimom Trianon delovao je radnik MIP SSSR Aleksandar Ogorodnik kojeg su vrbovali Amerikanci i koji je u filmu nazvan Sergej Dubov. Slični slučajevim raskrinkavanja agenata stranih specijalnih službi postojali su ne samo u KGB. Time se bavila i služba bezbednosti u okviru sistema sovjetskog MIP. 70-ih godina su je organizovao upravo Vjačeslav Kevorkov, on je rukovodilac nekoliko evropskih biroa Itar-Tasa. On se i podrazumevao pod imenom glavnog junaka filma, pukovnika KGB Vitlija Slavina, koga je igrao Jurij Solomin. Sećajući se te uloge, istoričar sovjetske obaveštjne službe Aleksandara Kolpakidi kaže: Solomin igra čoveka idealnog.

- Znamo da su najuspešniji obaveštajci tog doba bili žestoki, jaki ljudi: Solomatin, na primer — rezident u Americi (govorim o najboljima) ili Čerkašin. Solomin igra blagog čoveka, previše kulturnog, belog i paperjastog, kako sada kažu. A u realnosti uspeh su postizali ljudi složeni, beskompromisni, delimično grubi, koje možda čak ni podređeni nisu voleli, ali koji su postizali rezultate.

Ipak zbirni lik sovjetskog obaveštajca u domaćoj kinematografiji bio je verodostojan. Pre svega zato što je svaki od njih pokazan kao čovek koji radi i često žrtvuje sebe, ne za honorar, već za ideju. Aleksandar Kolpakidi nastavlja:

- To je bila, kako se sada već vidi, ideja višepolarnog sveta i međunarodne, a ne samo socijalne pravde. To se ranije činilo da se oni bore za neku klasnu ideju. Ne. Sa tačke gledišta današnjice oni su se borili za ideju geopolitičke pravde. Tačnije mir za sve, a ne za izabrane. Borili su se protiv one zlatne milijarde Margaret Tačer. I glavna crta je bila to što s oni to radili iz ubeđenja.

Treba li tražiti istinu ili ne u filmovima o sovjetskim obaveštajcima? Verovatno ipak ne. Kako kaže Aleksandar Kolpakidi, iz jasnih razloga, nje nije moglo biti. U Sovjetskom Savezu sve je bilo vrlo poverljivo. Setite se kako je govorio legendarni obaveštajac Pavel Sudoplatov: ova knjiga može da se objavi, zato što u njoj nema ništa što odgovara našem realnom poslu...

Olga Bugrova,