Povodom 75. godišnjice rođenja Josifa Brodskog (II)

Jedan od najvećih pesnika XX veka, Josif Brodski,  laureat Nobelove nagrade za književnost,  Jevrejin,  Rus,  Amerikanac,  ali pre svega veliki  svetski pesnik-samotnjak,  rođen je pre 75, (1940.),  a umro   pre 19 godina (1996.). 

„Vek će se ovaj okončati skoro/ ali pre veka,  okočaću ja“

Živeo je na onim visovima duha gde je vazduh jako razređen,  odakle se sve vidi,  samo što  je disati - bno!

U jednom intervjuu  povela se reč o strašnoj usamljenosti koja poput večite studi  veje iz njegovih stihova.

Josif,  Jozef,  Osja,  kako ga već nisu zvali,  je odogovrio:

„Da,  sasvim ste u pravu. To je isto rekla Ahmatova o mojim prvim stihovima koje sam joj doneo šezdeset druge godine. Bukvalno to isto.“

Njegov prijatelj,  pesnik,  je precizirao u nekrologu:

„Josif Brodski  je ovladao onom artističkom i etičkom slobodom za koju je nepohodno platiti u gotovom,  to jeste,  samotništvom.”

Kad smo već počeli spomen ovu  Brodskom nekrolozima, nastavimo je na isti način

Na vest o smrti velikog pesnika reagovali su mediji,  ponajviše u  u njegovoj bivšoj otadžbini,  Rusiji i novoj domovini, SAD.

Sergej Gandaljevski,  „Ogonjok“ (Ogonek),  februar,  1996.:

Smrt Josifa Brodskog je ogroman gubitak za Rusiju. Ne samo za književnost,  nego i za društvenu  samosvest. Otišao je čovek i pesnik,  koji je u tri poslednje decenije bezuslovno,  i za poklonike i za kritičare,   bio ovaploćenje  nezavisnosti.

Brodski se u potpunosti koristio jednim od osnovnih prava čoveka, pravom na usamljenost.

Smatra se da Brodskom  nisu bile svojstevne iluzije mladosti,  ni mladalačko pomanjakanje pouzdanosti u svoju snagu. 

On je besumnje vazda osećao solidranost „samo s nevoljama“,  nikad ne sumnjajući u svoju glavnu misiju.

The Los Angeles Times,  29.  Janura 1996.

Kada je 4.  juna 1972,  Brodski stigao na aerodrom da bi zauvek  napustio svoju otadžbinu, na kontrolnom punktu su mu zgrabili pisaću mašinu i „iščupali joj valjak“,  kako se pesnik kasnije sećao. „Zatim sam je  ja dugo,  sedeći u  jednoj bečkoj kafani,  popravljao i ponovo sklapao. Tako su se oni sa mnom oprostili“.

Maksim Sokolov,  Komesrant (Kommercantь), 30. januara 1996.:

Šezdesetogodišnjaci su bili mladi varvari  koji su nešto ko bajagi napravili,  a da sami nisu znali šta  ustvari,   na starim razvalinama poput srednjovekovnih Rimljana koji su koristili ostatke starih  građevina za svoje potrebe  sačinjavajući  basnoslovne,  premda ponekad i zanimljiva predanja o vremenu Imperije.

Brodski je bio poslednji Rimljanin,  elegični čobanin koza  koje je napsao na razvalinama foruma na kojima je raslo bujno žbunje koje je skrivalo poslednje ostatke rimske veličine. 

The New York Times,  29. januara 1996.:

Poezija Josifa Brodskog sa svojim potresnim slikama stranstvovnja,  gubitništva i traganja za slobodom,  odlikovala se apolitičnošću,  očišćena od bilo kakvih primesa anarhičnoti,  pa čak i disidentsva.

Ako bi i postojali  razlozi da se zbog bilo čega pesnik optuži,  to bi  bilo jedino zbog njegovog drukčijeg mišljenja,  protesta protiv sivila života u Sovjetskom Savezu  preovlađujućeg,  svekolikog materijalizma.

Ali u pesnikovoj zemlji u kojoj su poezija  i književnost uopšte  bile isključivo u službi vladajuće komunističke  ideologije,  gde su stihovi u desetinama hiljada poput radnika slati na kamenolome  socijalističkog realizma  ali ipak nisu doslegli popularnost Brodskog objavljivanog isključivo u samizdatu,  koji samim tim nije  mogao da ne protivureči  vladajućoj književnoj politici.

The Independet,  30. jnuara 1996.:

Stihovi Josifa Brodskog    su  u većini  nagoveštaji,  stradalnička  dela  u kojima  je primetan intelektualni lakonizam Džona Dona i zadivljujuće poetsko novatorstvo i dubina Mandeljštama.

I premda se Ahmatova oduševljavala Brodskim,  ona nije razumela njegovu pažnju koju joj je ukazivao.

Složenost koju je ona nalazila u njegovim pesmama, bila je veoma udaljena od njenih stihova i Brodskog skoro možemo smatrati Mandeljštamovim  naslednikom.

On je postao novi glas dorevolucionarnog Peterburga. U stihovima Brodskog ne samo da su  istraživani uzajmni odnosi čoveka i umentosti sa vremenom, nego i ljubav prema tom svetu,  otkrivanja odnosa prema veri –sve to što ga čini izuzetno snažnim i svetlim  nastavljačem  tradicija humanizma.

Plod ljubavi i bede

Na jednom od najboljih fragmenta njegove proze,  mogli bismo i zaridati kad nas u tome ne bi sprečavao  uzdržani  i suvi,  skoro presahli  stil ispovedanja:

„Danas mi je četrdeset pet godina. Sedim go do pojasa u kafani  ’Likabet’  u Atini nalivajući se u ogromnim količinama Koka-Kolom. U ovom gradu ne poznajem  nijednu živu dušu… Lunjao sam po nekakvoj beskonačno dugoj glavnoj ulici sa  autombilskim sirenama koje bruje bez prestanka,  ulicima zakrečenim ili prolaznicima ili saobraćajem, lutam tako ne razumevajući ni reč, kad odjednom mi padne napamet da to i jeste taj svet,  da  je život okončsn,  a nastavljaju se samo kretanja;  i da je to ustavri večnost. 


Pre četrdeset pet godina majka mi je poklonila život. Ona je umrla pretprošle godine. Prošle godine mi je umro otac. I njihohovo jedino dete,  ja,  lunjam ulicma večernje Atine koje oni nikad nisu videli niti će ih videti. Plod njihove ljubavi,  njihovog siromaštva,  njihovog robstva  u kojemu su oni i umrli,  njihov sin je slobodan…”

Bilo mu je zbaranjeno da putuje u otadžbinu da bi sahrnio najpe  majku,  a zatim i oca.

Budite dobri prema svojim roditeljima

Na stadionu u An-Arboru  svršenim studentima Mičigenskog unverziteta u kome će biti  kasnije profesor,   uputio je  nekoliko prostih reči:

Starajte se da budete dobri prema  svojim roditeljima… starajte se da se ne bunite protiv njih,  mada po svoj verovatnoći, oni će umreti pre vas,  pa ćete tako u krajnjem slučaju  biti izbavljeni od uzročnika krivice,  ako ne  nesreće, duševne patnje i kajanja.”

Savete je proširio na polje opšte sreće:

„Trudite se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da vaš život učine nesrećnim. A takvih će uvek biti mnogo: kako onih po zvaničnoj dužnosti,  tako i onih koji to čine po sopstvenoj inicijativi. Ukoliko ih nikako ne bude mogli izbeći,  trpite ih,  ali čim vam se ukaže prilika, bežite od njih i nastojte da ih što pre zaboravite.”

Veliki pesnik i mislilac nije  u svojim savetima zaboaravio ni ovo:

„Nastojte da nikad sebi ne pripisujete status žrtve… Koliko god vaš položaj bio neprijatan i težak, potrudite se da zbog toga ne krivite spoljne sile: istoriju,  državu,  upravu, rasu, roditelje,  mesečevu menu, detinjstvo,  nesavremenu obradu graška,  itd.”

Sve je na svojoj koži iskusio

On je na ovoj zemlje sve preturio preko glave:  režim jednoumlja i rpreesije  u SSSR-u uključujući tamncu i progonstvo; ljubav  uključujući i prevaru;  slavu uključujući očajanje,  nervno rastojsdtvo i strah od smrti; smrt u SAD uključujući puno oslobođenje.

Ja  radim: pišem  stihove

Na sovjetskom sudu optužen za parazitizam   i skitnju,  na pitanje zbog čega ništa ne radi,  odgvoruo je:

„Ja radim, pišem stihove“ (Poput Rodinina Raskoljnjikova iz Zločina i kazne Dostojevskog koji je na pitanje služavke zbog čega ništa ne radi,  odgvorio: „Radim:  razmišljam.”)

Sudija Saveljova koja je ušla u istoriju sramoćenja suda,   pitala ga je:

„A ko je to priznao da ste vi pesnik?” – Niko, -odgvorio je Brodski - interesujući se sa svoje strane: „A koje taj koji  me je ubrojao u ljudski  rod?”

Riđom kroje sudbinu

Imao je dvadeset četiri godine kad je  je njegova prijateljica,   sedamdesetpetogidšnja  pesnikinja Ana Ahmatova rekla:

„Riđem kroje sudbinu.”

On je stavrno bio riđ. On je bio Jevrejin. Nije bio lep. Završio je samo osam razreda osnovne škole i nikad više nije  nigde učio školu. Dalje je bilo –samoobrazovanje. Samoosvećivanje. Samoosećanje.

Dugokosi,  u pantalonama zvonaricama

Stanovao  je sa majkom – knjigovođom i ocem  fotoreporterom  u čuvenoj zgradi Muruzi na Litejnom u Lenjingradu  u kojoj su pre njega stanovali Hipius i Mereškovski. Nosio je dugu kosu,  panatlone  zvonarice, hodao „svingovim” korakom,  umirao za zabranjenim pesmama  Ljuka Elingtona  i Ele  Ficdžerald,  koje je slušao krijući noću na očevom radio apratu,  takođe zabranjenom. 

Neuspeo pokušaj begstva avionom  iz Samarkanda u  inostranstvo

Sa Gajgerovim brojačem u geološkoj ekipi istraživača dospevao je do planinskih  masiva Ten-Šanja,  Jakute,  Belog mora,  pa sve tako do Dalekog Istoka. Zemlja je tražila uran,  a i on je takođe tražio uran. Pošto bi zaradio neku crkavicu,  od toga  kasnije životario,  ali ne bi ni od koga zavisio.  Baratinski je na njega izvršio odlučijući uticaj: ušao je u poeziju  i propao u njoj. Rešio je da naputi ekspediciju  jer  mu ništa nije polazilo za rukom. Ali pre toga je odlučio sa dvojicom kolega da avionom pređu granicu. Avion je  bio školski,  bez posade.

To se desilo u Samarkandu. Pokušaj nije uspeo. Po dolasku u Lenjingrad bio je uhapšen i bačen u tamnicu,  u kojoj je ležao samo tri dana,  nakon čega je pušten na slobodu. Kad ga je sudija Saveljova sudila zbog parazitizma, bilo mu je skoro  sasvim svejedno.

„Na nesreću,  a može biti i na sreću za mene,  osuda se vremenski poklopila sa velikom mojom ličnom  dramom,  gubitkom voljene žene.”

Dve ljubavi Brodskog:  Marina i Marija

U njega je bila zaljubljena najlepša žena Lenjingrada - Marina Basmanova. A i on je nju voleo.  I to,  kažu,  snažnije nego ona njega. Možda i ne na početku,  ali kasnije,  sasvim sigurno.

Mlada, prelepa Marija, poznata Italijanka ruskog porekla, postala mu je žena kad se već bližio svome životnom kraju. Premda o tom bliženju kraju u to vreme  niko ni pomisliti nije mogao.

Marija je u Njujorku rodila Josifu kćerku  a Marina  je još davno u Lenjingradu Josfu podarila sina, Andreja.

Sin Andrej je došao u Veneciju da saharni prah svoga oca,   koji je prenet iz   specijalne  niše iz jedne crkve iz Njujorka. 

Predskazanja: Pre nego vek,  okončaću ja

Godine 1987.  Brodski je dobio Novbelovu nagradu za književnost.

Godine 1989,  predskazujući,  je napisao:

„Vek će se se ovaj okončati  skoro / Ali pre  od veka,  okončaću ja.“

Živeo je na tom visovima duha  gde je  vazduh jako  razređen,  odakle se sve vidi,  samo što je disati-   bolno.


Branko Rakočević