Alijansa ne priprema predaju kontrole Avganistancima

Italijanski admiral Di Paola, koji se nalazi na čelu vojnog komiteta NATO-a, stigao je u četvrtak u Moskvu radi nastavka restartovanja odnosa. Ova moderna fraza najčešće prikriva odsustvo realnih dogovora među stranama. Admiral, sam to ne želeći, indirektno je to potvrdio, izjavivši: Simbolična je već sama činjenica ove posete. A šta je sa nečim konkretnijim? Tu simbolika prestaje. Planirano je razmatranje 4 teme: antiteror, piraterija, spasavanje u vodama i pozadinsko obezbeđenje trupa. O poslednjoj tački možemo samo da nagađamo. Sanbdevanje je potrebno ne ruskim trupama, već kontigentu NATO-a u Avganistanu. I sudeći po upornim molbama Brisela i Vašingtona, alijansa bi želela u tom pogledu da iscedi iz Rusije maksimum pri čemu za obično hvala, ne nudi u zamenu ništa suštinsko.

Moskva i bez toga, po mišljenju mnogih ruskih eksperata, zašla je predaleko u svojoj podršci operacije NATO-a u planinama Avgansitana. Pristala je na vojne baze u Kirgiziji, Uzbekistanu i Tadžikistanu. Sada, ako čak rat u Avganistanu prestane, Amerikance će biti nemoguće izbaciti iz Centalne Azije. Tačke oslonca su im važne u perspektivi: za uspostavljanje kontrole nad prirodnim bogatstvima bivših republika SSSR. Moskva je dozvolila prevoz ne samo civilnog, već i vojnog tereta u region bojevih dejstava.

Karzajevom režimu, koji se primio na vlasti zahvaljujući milosti SAD, Rusija je oprostila dug - skoro 12 milijardi dolara . Moskva učestvuje u obnovi razrušene avganistanske infrastrukture, ispostavlja u zemlju opremu i poljoprivrednu tehniku. Spremna je da vojne helikoptere po niskim cenama (za sada pouzdaniji od njih u svetu nisu proizvedeni), proda ali na osnovu lizinga. NATO bi i ovde hteo za džabe, a njihov najveći san je da uvuku Rusiju u rat. Sa ruskim vojnikom je nekako pouzdanije. Ali pošto šanse za to nema, SAD su čak promenile leksiku: reč pobeda zamenjena je progresom.

Ali ne radi se samo u leksici. Upravo su u Kabulu učesnici konferencije odlučili čvrsto da pošalju NATO trupe kućama najkasnije do 2014. godine i posle toga komanda alijanse ukinula je svoj plan o predaji kontrole nad nizom provincija na zapadu i severu zemlje avganistankoj armiji nad pojedinim delovima, pri čemu najmirnijim. Američki general Dejvid Petreus nije uveren u stabilnost domaćih odreda, koje on smatra slabićima i u datum konačnog povlačenja, izjavivši: ostaćemo ovde toliko koliko bude bilo potrebno. Kakvi zaključci se nameću iz svega toga? Na pitanje odgovara Vladimir Anohin, potpredsednik Akademije za političke probleme:

Ja mislim da su NATO snage koje se nalaze sada u Avganistanu formirale vrlo stabilan i profitabilan promet narkotika i za to svi znaju, a izlazak ovih provincija van njihove kontrole doneće im prilično ozbiljnu finansijsku štetu. Prihodi su verovatno planirani godinama unapred. U perspektivi je razvučen rat kao pokriće ozbiljnog prometa narkotika.

Izvesna evolucija u strategiji SAD - uspostaviti saradnju sa ustanicima - radikalan prelom situacije ne nagoveštava. Avganistansko stanovništvo je uvereno da su vlast u zemlji zauzeli stranci. Ono vidi došljake kao okupatore, koji su uspostavili korumpirani režim, citira Literaturna gazeta belgijskog politikologa Žila Doronsora.

Njegov nemački kolega Vili Gerns postavlja zanimljivo pitanje. Odgovara li ruskim interesima uspeh SAD i njihovih saveznika, odnet uz pomoć Moskve, umesto pobede talibana? Zaključak Gernsa je negativan: pojavila bi se realna pretnja po ruski ekonomski uticaj u regionu, bogatom prirodnim resursima. NATO ni pod kakvim okolnostima nije prijatelj Rusije. Misliti drugačije znači gajiti iluzije.