Život dao, ali narod nije ostavio

U hramu Svetog Nikole osamdesetih godina prošlog veka postavljena je tabla na kojoj piše da je ovde služio paroh Svetozar Trlajić, potonji episkop gornjokarlovački Sava, koji je skončao 1941. mučeničkom smrću na Velebitu. To je jedino obeležje na ovim prostorima zavičaja tog čoveka koji je početkom ovog veka proglašen za sveca. Na njega podseća još samo hor SPC u rodnom Molu, na desnoj obali Tise. Ne zna se za kuću u kojoj je rođen 1884. godine.

Životom sveštenomučenika bavio se protojerej Jovan Silaški, sveštenik koji je duže od decenije bio paroh u Bašaidu, u hramu u kome je vladika Sava proveo 16 godina, od 1911. do 1927. godine. Jovan Silaški beleži da je za svog boravka u Bašaidu paroh Svetozar Trlajić bio izuzetno cenjen i da je među vernicima ostavio dubok trag. Bio je strog, pošten i pravičan, a parohijani su mu se često obraćali za savete kao svešteniku, ali i kao čoveku visokih intelektualnih vrednosti. Pored gimnazije i bogoslovije u Sremskim Karlovcima završio je pravo na Beogradskom fakultetu, a pravosudni ispit položio je na Zagrebačkom sveučilištu. Prvi svetski rat proveo je na frontu kao vojni sveštenik. Za boravka u Bašaidu školovao je sirotinjsku decu o svom trošku i pomagao ih na razne načine.

Dve godine je bio službenik Svetog arhijerejskog sinoda u Beogradu, a 1929. zamonašen je u manastiru Krušedol i tom prilikom dobio je ime Sava. Kasnije je izabran za vikarnog episkopa sremskog. Sava ne zaboravlja svoje parohijane pa je i njegovom hirotonisanju prisustvovao ceo bašaidski Crkveni odbor, a slika sa te svečanosti koju je poslao lično Sava i danas visi na zidu parohijskog doma u ovom banatskom mestu između Zrenjanina i Kikinde.

Dolaskom vladike Save na arhijerejsku dužnost dolaze i teške godine u tadašnjoj Jugoslaviji i previranja na svim stranama. Ubijen je kralj Aleksandar, dolazi do velikih nemira u Beogradu i poznate Krvave litije, protesta u kojem su se narod i sveštenstvo sukobili s policijom zbog prihvatanja konkordata. Smatralo se da taj sporazum između Jugoslavije i Vatikana favorizuje katoličku i islamsku veroispovest na račun pravoslavlja. Sporazum je izglasan u Skupštini, ali nije zaživeo. Vladika Sava bio je aktivan učesnik protesta i bio privođen od policije.

U još veću neizvesnost ulazi kad je stupio na tron gornjokarlovačke eparhije.

Na početku stolovanja vladiku su već 1941. uhapsile ustaše. Posle dugog mučenja umorili su ga i bacili u jednu od jama kamenitog Jadovna na Velebitu. Tako je doživeo sudbinu više od 150 pripadnika SPC – sveštenomučenika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Prota Jovan Silaški u knjizi „Vladika Sava i njegovi savremenici” navodi da je nadbiskup Alojzije Stepinac, koji je očigledno znao šta se sprema, upozorio vladiku gornjokarlovačkog da napusti NDH, ali je ovaj odgovorio „Život dajem, ali narod svoj ne napuštam”. Autor pomenute knjige opisuje likvidacije crkvenih otaca po ličkim i dalmatinskim kamenjarima, po Kordunu, Baniji i Slavoniji, duž cele NDH. Tako je otac Branko Dobrosavljević iz Skadra kod Vojnića prisiljen da najpre održi opelo svom živom sinu, a onda su ih obojicu mučili pa pogubili. Sveštenici su uglavnom mučeni i likvidirani pred očima svojih bližnjih. Tako je pomahnitala država ostvarivala svoju nameru da one Srbe koje ne pogubi, uplaši i protera ili eventualno pokrsti.

U godini obeležavanja dva milenijuma hrišćanstva Srbska pravoslavna crkva kanonizovala je devet svojih velikodostojnika u nove svetitelje. U hramu Svetog Save na Vračaru Sabornu liturgiju služio je patrijarh Pavle, uz sasluženje svih episkopa iz zemlje i rasejanja i pomoć 24 sveštenika i 12 đakona. Među onima koji su uvedeni u red svetih Srba su sveštenomučenici Petar (Zimonjić), Joanikije (Lipovac), Sava (Trlajić), Platon (Jovanović), Dositej (Vasić), Branko (Dobrosavljević), Đorđe (Bogić), Rafailo (Momčilović) i mučenik Vukašin.

Tako im se, na neki način, odužila crkva. Narod nije. Da li je dovoljno da na jednog episkopa, s takvim žitijem poput vladike Save, danas podseća jedan hor koji nosi njegovo ime i jedna tabla u hramu, na koju se čekalo skoro pola veka? Bilo je pokušaja da se po njegovom imenu nazove ulica bar u selu Bašaidu. Pokušaji nisu uspeli. U Hrvatskoj je posle rata devedesetih porušeno 3.500 spomenika podignutih žrtvama ustaškog terora. Petnaestak godina kasnije podižu se spomenici ustašama. Njihove žrtve odlaze u zaborav.

Đuro Đukić,
Politika