Srpska teniska bajka

U kolumni „Njujork tajmsa” 1933. prvi put je termin „gren-slem” (veliki udarac) doveden u vezu s tenisom. Australijski igrač Džek Kraford je došao na šampionat SAD kao pobednik prva tri najveća turnira u godini Otvorenog prvenstva svoje zemlje, Otvorenog prvenstva Francuske i Vimbldona. „Ako Kraford trijumfuje, biće to nešto kao veliki, grandiozni udarac na terenu”, pisalo je u tekstu. Kraford je pod naletom astme od koje je bolovao dobio dva od prva tri seta u finalu protiv Britanca Freda Perija, ali je izgubio s 3:2.

Upotreba termina „gren-slem” u uglednom dnevnom listu bio je svojevrsna legitimizacija „velike četvorke” svetskog tenisa i njihovo objedinjavanje u cilj koji su u stoletnom periodu dosegla samo dvojica tenisera i tri teniserke – da u istoj godini budu na tronu sva četiri. Iz ugla „Njujork tajmsa” bila je to, međutim, i namera da se sva četiri takmičenja dovedu u istu ravan, zapravo, da se potonjem Međunarodnom prvenstvu SAD da isti značaj kakav ima Vimbldon, koji je otpočeo 1877, četiri godine pre američkog šampionata.

Englezi su se prvi dosetili da prirede takmičenje koje je u početku imalo samo nacionalni karakter. Za njih ni po koju cenu njihovo sportsko čedo ne može da bude ni prvo među jednakima. Od kada su 1905. vrata Sveengleskog kluba otvorili i za inostrane takmičare, smatraju ga nezvaničnim svetskim teniskim prvenstvom. Vimbldon je, jednostavno, najveći.

Ove godine u centar pažnje su dospeli naši teniseri čineći i na londonskom turniru za gren-slem podvige kao i na nedavnom „Rolan Garosu”. Vimbldon je počeo da se pretvara u novu srpsku tenisku bajku koja je započeta u Parizu, a koja najlepši kraj, nadamo se, i treba da doživi u Londonu, ali u godinama koje su pred našim teniskim uzdanicama. Asovi na Vimbldon dolaze sa krunama i slavom ostalih turnira, ali to sve nema značaj ako se ne dokaže na najprestižnijoj i najelegantnijoj pozornici belog sporta. Postati šampion na zelenom travnatom tepihu i doživeti klicanje oko 15.000 duša na centralnom stadionu san je svakog tenisera koji je za mnoge ostao nedostižan.

Ove godine je i samo igranje na centralnom terenu ostavilo jak utisak na Anu Ivanović i Novaka Đokovića koji će u Vimbldon dolaziti sa sve većim pretenzijama. Oboje su igrali u polufinalu, a u poslednje dve decenije, pa do juče, takav domet je mogao samo sentimentalno da podseti na podvig Slobodana Živojinovića iz 1986. godine.

Jelena Janković je bila naša treća velika uzdanica, ali je platila danak velikom broju mečeva ove godine. Protiv Francuskinje Marion Bartoli, od koje je nesumnjivo bolja igračica, delovala je nemoćno i bezidejno, sa živcima istanjenim bezobzirnom kišom tog dana na Vimbldonu. Žal za njenim većim dometom nego što je osmina finala još više je pojačan kada je francuska teniserka senzacionalno ušla u finale, preko najbolje na svetu Belgijanke Enen, nerešive enigme za našu teniserku.

Blesnuo je i Janko Tipsarević koji je dobrim igrama izašao iz senke naših najboljih tenisera i konačno pobrao sve simpatije poklonika ovog sporta. Ponovo smo kao keca u rukavu čuvali Nenada Zimonjića, dvostrukog finalistu u igri parova (2004, 2006), ali je sa Santorom poklekao pred svojim trećim odlučujućim mečom. 

Domaćim ljubiteljima tenisa lako je staviti so na ranu. Britanac nije bio pobednik Vimbldona od 1936, a Britanka od 1977. Uspomenu na Freda Perija čuva samo njegova statua. Ponadao se domaćin u poslednjoj deceniji da do trona može Tim Henman, ali je dosegao najviše do polufinala. Na tenisera koji već zalazi u pozne igračke godine sećaće samo svojevrsni vimbldonski vidikovac koji je po njemu nazvan Henmanovo brdo.

Nova britanska uzdanica je 20-godišnji Endi Marej koji ove godine nije učestvovao zbog povrede. Ali, u ovim danima kada su naši teniseri osvežili sećanje na vimbldonske podvige Nikole Pilića, Željka Franulovića i Živojinovića, poklonici sporta kod nas imaju isto toliko pravo na nadu koliko i Britanci razloga za strepnju. Okršaj između Mareja i njegovog vršnjaka Novaka Đokovića biće kroz dve-tri godine, kada počne da jenjava Federerova moć.

Kada je prošle godine naša reprezentacija igrala u Glazgovu protiv Velike Britanije u Dejvisovom kupu stupci tamošnje štampe su punjeni tekstovima o tome kako Đoković uzima britansko državljanstvo. Naš teniser je to opovrgao, raspršivši želje domaćina da se ojačani upuste u rušenje još jedne neugodne tradicije – i u Dejvis kupu nisu pobedili od 1936. (pre toga čak devet puta). Britanske teniske nade su ostale na Marejevim plećima na koja ga je Đoković oborio sva tri puta.