Privatizacija ojadila većinu firmi u Hercegovini

 Da nije eurokrema i burgija, hercegovačka privreda, nekad poznata po tekstilnoj i mašinskoj industriji, potpuno bi potonula. Ovako, 148 bivših metalaca radi u “Svislajon Takovu”, na šest proizvodnih traka, a nakon pretnji o raskidu ugovora i višemesečnog čekanja, na posao se vratilo i oko hiljadu metalaca u SL IAT. Metalci mesečno zarade u proseku oko 400 KM, dok njihove bivše kolege u prehrambenoj industriji imaju oko 600 KM.

Direktor “Svislajonn Takovo” Rade Marić kaže da će se, osim šest proizvodnih linija na kojima se proizvode eurokrem, ratluk, flips i slani štapići, uvoditi i nove.
U Nevesinju se još pedesetak radnika nada da će i u njihovim halama umesto strugova stići mašine za slatkiše, a direktor Marić tvrdi da je to planirano, “ali da ne stižu zbog širenja proizvodnje u Trebinju”.


U ostatku Hercegovine privreda se pretvorila u radnički jad i čemer. Uz više od 12.000 zvanično nezaposlenih, na socijali je i više od 1.500 radnika, čije su radne knjižice i danas u nekada uglednim privrednim preduzećima, ali platu i doprinose „zaposleni“ mogu samo da sanjaju. Poslodavci im duguju od osam do 30 plata, a penziono i zdravstveno osiguranje im nije uplaćivano i po deset godina. Sve češći protesti očajnih radnika nemaju većeg odjeka, pa mnogi jedini izlaz iz višegodišnje agonije vide u stečaju.


Radnice trebinjskog „Novoteksa“ podeljene su u dva tabora: jedne smatraju da stečaj nije rešenje, jer bi svih 800 zaposlenih ostale bez posla, druge tvrde da je to jedini n ačin da naplate već zarađeno. Nakon što su strani naručioci lon poslova za „Novoteks“ napustili Trebinje, stečaj kao jedino rešenje trebinjskim tekstilcima predložio je i premijer RS Milorad Dodik. Uprava firme, međutim, tvrdi da je to „najgore što se može desiti“, jer će se, u slučaju stečaja, naplatiti samo poslovne banke, s obzirom na to da je imovina „Novoteksa“ odavno pod hipotekom. Većinski vlasnik Rade Vučković, koji ima 58 posto kapitala u „Novoteksu“ tvrdi kako i dalje pokušava da nađe kupca i da je uvezao nove probne komade iz Austrije, ali da radnice neće da se vrate na posao. Radnice „Novoteksa“ poslednju platu su primile za februar, a od marta su hale ovog preduzeća uglavnom prazne. Više od 300 radnika tekstilnog kombinata „Bilećanka“ iz Bileće čeka odluku trebinjskog Privrednog suda o stečaju. Bilećkim tekstilcima nije uplaćeno od pet do devet godina staža, nekima se duguje i do 30 plata, a imovina preduzeća i poslovni prostori u Srbiji i Makedoniji su, tvrde radnici, rasprodati.


I stotinak radnika „Kovnice“, koji nisu primili devet plata, očekuju stečaj. Imenovan je stečajni upravnik, a radnici smatraju da će tako “bar zaustaviti dalje rasturanje imovine preduzeća”.


Još nije nađeno rešenje ni za nevesinjski „Fusol“ čiji su radnici proteklu deceniju i po radili samo povremeno. U Ljubinju rade uglavnom privatna preduzeća poput mesne industrije “Imel” i “Koka produkta”, a nekadašnje državne firme dele sudbinu drugih hercegovačkih privrednih kolektiva.


Skoro nijedno propalo privredno preduzeće u Hercegovini nije stavilo ključ u bravu, a na posao uglavnom dolazi administracija. Stečaj je pre tri godine sproveden u trebinjskom „Luču“, a na mestu drvoprerađivačkog kombinata nikao je moderan stambeno-poslovni kompleks. Najveći broj privatizovanih preduzeća u Hercegovini je 2009.godinu zavšio sa gubicima, a među njima su i poljoprivredni kombinati i pekare.


Sekretar regionalnog sindikata Dragan Simović kaže da je privatizacija donela Hercegovini velike probleme koje je teško prevazići. „Priveda je u kolapsu. Od na sva usta najavljivane privatizacije nema nikakve koristi. Najveći broj privatizovanih preduzeća beleži stalni pad proizvodnje i gubitke. Najviše trpe radnici, a sudbina im je neizvesna“, tvrdi Simović.
 

Vlasnik “Neimarstva” moli za strpljenje
Oko 150 građevinaca „Neimarstva“, koji su bez posla skoro dve godine, od danas najavljuju radikalnije proteste. Većinski vlasnik ovog preduzeća Mato Uljarević, međutim, poziva radnike na strpljenje, uveravajući ih kako još ima šanse da se „Neimarstvo“ izvuče i nastavi radove na najvećem projektu, stambeno-poslovnom objektu „Agrokop“. Uljarević optužuje sindikat da „zna samo za stečaj“, a kao krajnji rok za rešenje višegodišnje agonije najavljuje polovinu novembra. On je vlasnik i trebinjskog „Metalca“ koji godinama ne radi, a sudbina četrdesetak radnika još nije rešena.