Приватизација ојадила већину фирми у Херцеговини

 Да није еурокрема и бургија, херцеговачка привреда, некад позната по текстилној и машинској индустрији, потпуно би потонула. Овако, 148 бивших металаца ради у “Свислајон Такову”, на шест производних трака, а након претњи о раскиду уговора и вишемесечног чекања, на посао се вратило и око хиљаду металаца у СЛ ИАТ. Металци месечно зараде у просеку око 400 КМ, док њихове бивше колеге у прехрамбеној индустрији имају око 600 КМ.

Директор “Свислајонн Таково” Раде Марић каже да ће се, осим шест производних линија на којима се производе еурокрем, ратлук, флипс и слани штапићи, уводити и нове.
У Невесињу се још педесетак радника нада да ће и у њиховим халама уместо стругова стићи машине за слаткише, а директор Марић тврди да је то планирано, “али да не стижу због ширења производње у Требињу”.


У остатку Херцеговине привреда се претворила у раднички јад и чемер. Уз више од 12.000 званично незапослених, на социјали је и више од 1.500 радника, чије су радне књижице и данас у некада угледним привредним предузећима, али плату и доприносе „запослени“ могу само да сањају. Послодавци им дугују од осам до 30 плата, а пензионо и здравствено осигурање им није уплаћивано и по десет година. Све чешћи протести очајних радника немају већег одјека, па многи једини излаз из вишегодишње агоније виде у стечају.


Раднице требињског „Новотекса“ подељене су у два табора: једне сматрају да стечај није решење, јер би свих 800 запослених остале без посла, друге тврде да је то једини н ачин да наплате већ зарађено. Након што су страни наручиоци лон послова за „Новотекс“ напустили Требиње, стечај као једино решење требињским текстилцима предложио је и премијер РС Милорад Додик. Управа фирме, међутим, тврди да је то „најгоре што се може десити“, јер ће се, у случају стечаја, наплатити само пословне банке, с обзиром на то да је имовина „Новотекса“ одавно под хипотеком. Већински власник Раде Вучковић, који има 58 посто капитала у „Новотексу“ тврди како и даље покушава да нађе купца и да је увезао нове пробне комаде из Аустрије, али да раднице неће да се врате на посао. Раднице „Новотекса“ последњу плату су примиле за фебруар, а од марта су хале овог предузећа углавном празне. Више од 300 радника текстилног комбината „Билећанка“ из Билеће чека одлуку требињског Привредног суда о стечају. Билећким текстилцима није уплаћено од пет до девет година стажа, некима се дугује и до 30 плата, а имовина предузећа и пословни простори у Србији и Македонији су, тврде радници, распродати.


И стотинак радника „Ковнице“, који нису примили девет плата, очекују стечај. Именован је стечајни управник, а радници сматрају да ће тако “бар зауставити даље растурање имовине предузећа”.


Још није нађено решење ни за невесињски „Фусол“ чији су радници протеклу деценију и по радили само повремено. У Љубињу раде углавном приватна предузећа попут месне индустрије “Имел” и “Кока продукта”, а некадашње државне фирме деле судбину других херцеговачких привредних колектива.


Скоро ниједно пропало привредно предузеће у Херцеговини није ставило кључ у браву, а на посао углавном долази администрација. Стечај је пре три године спроведен у требињском „Лучу“, а на месту дрвопрерађивачког комбината никао је модеран стамбено-пословни комплекс. Највећи број приватизованих предузећа у Херцеговини је 2009.годину завшио са губицима, а међу њима су и пољопривредни комбинати и пекаре.


Секретар регионалног синдиката Драган Симовић каже да је приватизација донела Херцеговини велике проблеме које је тешко превазићи. „Приведа је у колапсу. Од на сва уста најављиване приватизације нема никакве користи. Највећи број приватизованих предузећа бележи стални пад производње и губитке. Највише трпе радници, а судбина им је неизвесна“, тврди Симовић.
 

Власник “Неимарства” моли за стрпљење
Око 150 грађевинаца „Неимарства“, који су без посла скоро две године, од данас најављују радикалније протесте. Већински власник овог предузећа Мато Уљаревић, међутим, позива раднике на стрпљење, уверавајући их како још има шансе да се „Неимарство“ извуче и настави радове на највећем пројекту, стамбено-пословном објекту „Агрокоп“. Уљаревић оптужује синдикат да „зна само за стечај“, а као крајњи рок за решење вишегодишње агоније најављује половину новембра. Он је власник и требињског „Металца“ који годинама не ради, а судбина четрдесетак радника још није решена.