Pisac o ... piscu

U Rusiji se priprema izdavanje školskog udžbenika za književnost, koji teško da ima analoga u svetu. Nisu ga napisali stručnjaci-istoričari književnosti, već najpoznatiji savremeni pisci, pesnici i dramaturzi.

Preko četrdeset „najboljih pera“ savremene Rusije – a među njima su: Andrej Bitov, Ljudmila Petruševska, Dmitrij Bikov i Olga Slavnikova – prihvatili su se pisanja eksperimentalnog udžbenika, koji se sastoji od članaka o klasicima ruske književnosti – od Puškina do Solženjicina. Naravno, svaki od autora ima svoje razloge za bavljenje ovim poslom. Dobitnicu nagrade „Ruski Buker“, Olgu Slavnikovu, na primer, ni dan-danas ne napušta „školska trauma“, koju je dobila u toku izučavanja književnosti u sovjetsko vreme. Tada su profesori književnosti učenicima po pravilu nametali određeni komplet predstava o piscu i malo su se zanimali za lično mišljenje đaka. Danas nema takvog dogmatizma. Međutim, postoji drugi problem: deca, pubertetlije, slabo čitaju lepu književnost. O tome se zabrinuto priča ne samo u Rusiji, već i u drugim zemljama. Kako vratiti zanimanje omladine za klasiku? „Nije potreban apstraktan, suvoparan pogled istoričara umetnosti, već vrlo lično govorenje pisaca o svojim omiljenim autorima.“ Ovakvu sigurnost u intervjuu za „Glas Rusije“ izrazio je predstavnik peterburške izdavačke kuće, koja izdaje udžbenik, Vadim Levental.

„Nismo ograničavali slobodu naših autora, nismo im sugerisali šta i kako da pišu,“ kaže stručnjak. „Na primer, danas se na internetu može naći članak o Puškinu, koji je za udžbenik napisala poznati dramaturg Ljudmila Petruševska. Članak je izazvao talas negodovanja kod prvih čitalaca: „Zar se učenicima može ponuditi toliko ličan pogled na Puškina?“ To je zaista jedan od najsubjektivnijih članaka u zborniku,“ ističe Vadim Levental. „Petruševska Puškinovu biografiju prenosi u sebi svojstvenom pripovedačkom maniru. I to je mnoge pogodilo. Međutim, čini mi se da je to upravo baš dobro.

Izdavač skreće pažnju na originalne preokrete u člancima drugih autora. Tako pisac Sergej Nosov predstavlja Fjodora Dostojevskog kao stvaraoca ogromne galerije portreta čudaka, koji se sreću u realnom životu. Roman Senčin u kontekstu savremenih pretnji tumači stvaralaštvo Leonida Andrejeva, koji je živeo početkom HH veka, i koji je između ostalog, pisao i o terorizmu.

Međutim, sami autori članaka o klasicima književnosti ne vide preveliku subjektivnost u svojim radovima i u esejima svojih kolega. Dmitrij Bikov, dobitnik glavne ruske nagrade za književnost, „Velika knjiga“ je, na primer, u intervjuu za „Glas Rusije“ istakao:

„Ja sam još i profesor u školi s prilično dugim stažem i sad samo što sam došao sa časa,“ kaže Dmitrij. „Apsolutno sam siguran da se ova knjiga može posmatrati kao udžbenik za književnost, dobili smo vrlo korisnu knjigu. U principu, pisci se po pravilu ne bave demagogijom kad govore o književnosti. Ja sam pokušao da u kratkoj formi izložim situaciju vezanu za savremeno čitanje Maksima Gorkog, pokušao sam da odgovorim na pitanje, koji je razlog njegove fenomenalne slave za života i poštovanja posle smrti. Bilo mi je zanimljivo da analiziram njegov uspeh na početku HH veka: koju je on to koncepciju ponudio svetu da su se svi zaljubili u njega?

Ali, da li u školama zaista jedva čekaju ovaj udžbenik? Moskovska profesorka Irina Semjonova je u intervjuu za „Glas Rusije“ odgovorila:

„Udžbenik, koji su napisali pisci je uvek zanimljiv. Zato što verovatno svaki autor bira za sebe nešto što mu je drago i blisko i deli s drugima svoje misli. To je zanimljivo kao eksperiment.

Pozitivna strana eksperimenta se, priznaju stručnjaci, sastoji još i u tome što čitajući razmišljanja o klasicima, učenici saznaju imena savremenih pisaca, koji će možda jednom takođe postati klasici.