Sudbina srpske armije. Iz istorije jedne vojne reforme

Promene kojim je posle raspada SFRJ podvrgnuta vojna organizacija Srbije ostavljaju snažan utisak, kako zbog rokova, tako i zbog metoda koji su pri tom korišćeni i postignutih rezultata, a ukoliko se te promene kao celinu predstave one čine vrlo dobar i poučan primer. Čak se ni najjači „borci za promene“ u zemlji nisu mogli dosetiti kakva je sudbina namenjena srbskim ratnicima.

U svesti većine Srba oružane snage su tradicionalno posmatrane kao simbol i garant nezavisnosti. Na granici vekova jugoslovenska armija je smatrana za jednu od najspremnijih za rat u Evropi, a u srbskom društvu se sa pravom smatralo da je veliki poraz, koji je zemlja pretrpela zbog direktne NATO agresije, rezultat ne toliko vojne, koliko političke igre. Vrlo brzo se potpuno otvoreno ispostavilo da političari „novog talasa“, koji su na vlast došli u oktobru 2001 g. tako što su uklonili predsednika Miloševića, i srbska vojska, potpuno različito vide ciljeve i zadatke dalje vojne izgradnje.

29. novembra 2001. godine tadašnji načelnik generalštaba Savezne Republike Jugoslavije, general-pukovnik Nebojša Pavković, je izjavio: „Sa vojnom reforma se ne može početi sve dok se ne odobri vojna doktrina zemlje. Za sada se ne zna kakve je promene pretrpela politika vodećih balkanskih država, kao što nisu potpuno jasne zone i sfere njihovih interesa.“

Međutim, već u startu je političko rukovodstvo Srbije zauzelo kurs prema intenzivnom zbližavanju sa NATO, bez obzira na izjave Zapada u kojima se nisu krili otvoreno ponižavajući uslovi koje je SRJ trebalo da ispuni. Ni novi rukovodioci jugoslovenske države nisu krili da će odmah, posle žarko željenog pristupanja programu „Partnerstvo za mir“, težiti punopravnom članstvu u Atlanskom savezu.

26. decembra 2001. godine Visoki savet odbrane (VSO) je doneo „Plan racionalizacije i delimične reorganizacije narodne armije“, precizirajući osnovne stavove formiranja vojnih snaga (VS) za period do kraja 2002. godine. Najvažniji cilj je formulisan vrlo pristojno: da se formira mala po brojnosti, izbalansirana po vrstama i rodovima vojske, optimalno organizaciono-sistematizovana armija, koja će biti snabdevena savremenim naoružanjem, i koju će činiti uglavnom profesionalna vojna lica. Za najvažnije mere su proglašeni: izrada nove ratne doktrine, donošenje seta zakona o odbrani i oružanim snagama, reformisanje organa uprave, smanjenje trajanja vojne službe po pozivu, kao i prenošenje funkcija zaštite državne granice na ministarstvo unutrašnjih poslova. U skladu sa tim programom, brojnost VS treba da se dovede do 65.000 ljudi, odnosno da se za period od godine dana brojnost smanji za više od 40%.

Posao je započet odmah – u toku samo dva meseca, do 27. februara 2002. godine likvidirani su štabovi sve tri armije, a VS je prešla na korpusnu strukturu (sedam armijskih korpusa kopnene vojske, korpus VVS, korpus PVO i korpus VMS). U novembru 2002. god., govoreći u Beogradu, na međunarodnom seminaru koji je bio posvećen reformama vojske, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je poučio da su tempo i procenat smanjenja nedovoljni (u tom trenutku vojska Srbije je brojala 77.000 ljudi). Tako je ministar objavio da će u 2003. godini brojnost armije biti smanjena na 60.000 ljudi, a do 2010. – na 45.000. Do 1. januara 2003. godine rasformirani su armijski korpus  (štab u Kragujevcu), jedina pešadijska divizija i još 43 krupne jedinice.

U februaru 2003. godine Savezna Republika Jugoslavija je nestala sa političke karte sveta, a njeno mesto je zauzela novoproglašena Savezna država Srbija i Crna Gora (SiCG). Posle nekoliko meseci odobren je set ustavotvornih zakona, čije je nepostojanje predstavljano kao glavna prepreka za izradu vojne doktrine zemlje, ali se ona (doktrina)bez obzira na donete zakone uopšte nije pojavila.Ministarstvo odbrane je saopštilo svoju varijantu, ali je ona odbačena kao „militaristička“. Vojna ustanova nije u stanju da reformiše samu sebe – to je bio lajt-motiv sledeće po redu antiarmijske kampanje, koju su raspirivale novodošle (tačnije: dovedene) na vlast „demokratske snage“. Pri formulaciji pitanja doktrine koja su se ticala odbrambene sposobnosti zemlje rešeno je da se to uradi bez autoritetnih armijskih eksperata. Kao rezultat toga ispostavilo se da u setu novih zakona, kako su to konstatovali nezavisni analitičari, nema jasne formulacije vojne organizacije države, zbog čega su ostali nejasni i njene funkcije i njeni zadaci, jer su Oružane snage podčinjene visokom savetu odbrane (VSO) – kolektivnom organu upravljanja, te je tako faktički odbačen bazni princip građenja oružanih snaga – individualno upravljanje jednog čoveka. Istovremeno je ministru odbrane poklonjeno pravo da sam smenjuje i postavlja vojne zapovednike, pa i one najvišeg ranga.

Na čelo ministarstva odbrane je postavljen član Demokratske stranke Boris Tadić (posle završetka srednje škole studirao je socijalnu psihologiju na Beogradskom univerzitetu, a zatim je radio kao nastavnik psihologije u jednoj od beogradskih gimnazija). Par nedelja posle njegovog imenovanja, u martu 2003, govoreći na 2. zasedanju Visokog saveta odbrane on je potvrdio da pridruživanje programu „Partnerstvo za mir“ i prelaz na standarde NATO predstavljaju prioritet reforme. Prema mišljenju šefa ustanove, zadužene za odbranu zemlje, maksimalna brojnost VS već sledećih godina ne treba da premaši cifru od 50000 ljudi. Ministar je takođe konstatovao da su za sada zemlji dovoljna tri korpusa kopnene vojske sa po 6000 vojnih lica (sa štabom u Beogradu, Nišu i Podgorici), VVS i PVO je svrsishodno da se ujedine, VMS da se pretvori u upravu obalske zaštite. Međutim, posle toga, brojnost VS treba da se smanji, struktura vojske da se podvrgne daljoj „optimizaciji“, te da se svi garnizoni izmeste iz krupnih naseljenih mesta i da se smeste u posebno izgrađene centre za obuku sa objektima za smeštaj vojnih lica.

Takvi planovi su izazvali oštre proteste profesionalaca. Srbski vojni eksperti su zaključili da minimalna brojnost VS treba da bude 60 – 65.000 vojnih lica. Oni su takođe konstatovali da je praksa formiranja vojske u zemljama NATO, na koji svi toliko vole da se pozivaju, da, bez obzira na izvesno smanjenje brojnosti svojih armija, te države teže da svoje oružane snage drže na nivou,  dovoljnom da se obezbedi nacionalna sigurnost. Prema mišljenju mnogih srbskih vojnih rukovodilaca za njihovu zemlju, obzirom na postojeće i potencijalne pretnje, predloženi planovi za radikalno smanjenje znače oštar pad oružanih snaga do protokolarnog nivoa, t.j. do statusa skoro počasne straže. Reakcija demokratskog rukovodstva Srbije nije dozvolila da se na njen odgovor čeka.

Najjače su protreseni centralni organi vojne uprave. Istovremeno je, pod parolom „obezbeđenja građanske kontrole i transparentnosti vojnih troškova“, praktično potpuno obnovljen kadrovski sastav finansijsko-ekonomske uprave GŠ, pri čemu je bivši rukovodilac te uprave, general Živorad Vujčić uhapšen pod sumnjom da je primao mito, mnogi iskusni viši oficiri su otpušteni, a umesto njih su dovedena civilna lica.

U podne 12.03.2003. je u centru Beograda ubijen jedan od glavnih ideologa prozapadnog kursa, predsednik vlade Zoran Đinđić. Za učinjeno vlasti su prvo okrivile grupu kriminalaca, poznatu kao „Zemunski klan“ te su hitno pristupili hvatanju njenih lidera i aktivnih članova (u bandi je bilo do 200 ljudi). Međutim, već posle nekoliko dana je postalo jasno: vodi se akcija ogromnih razmera na svođenju računa i iskorenjivanju ideoloških protivnika – za tri nedelje je, po bacanju krivice za „učestvovanje u zaveri protiv predsednika vlade i same vlade“, uhapšeno preko 14 hiljada ljudi. Glavna čistka je napravljena u ministarstvu odbrane i ostalim važnim ustanovama.

U maju 2003. savetnik ministra odbrane SiCG za vojne reforme Božan Dimitrijević je u intervjuu beogradskim novinama „Blic“ izjavio: „Najvažnije u reformi armije predstavlja ubeđivanje vojnih lica da najvažniju figuru u sistemu vojne hijerarhije predstavlja ministar, i da nam NATO više nije protivnik, već partner. Na ministarstvo odbrane će preći funkcije izbora i razmeštaja kadrova, njihova obuka, finansijska i pravna regulativa, obaveštajna i kontraobaveštajna služba. Što se tiče generalštaba, on treba da se pretvori u strukturnu jedinicu u ministarstvu, ali sa strogo definisanom kompetencijom“.

Gosp. Dimitrijević je znao o čemu govori: još 15. aprila 2003. je odlukom VSO uprava za vojnu kontraobaveštajnu službu izmeštena iz generalštaba i predata na upravu ministru odbrane, mada je po novom zakonu vojna obaveštajna služba, kao i druge specijalne službe, trebalo da budu podčinjene predsedniku vlade. 6.maja 2003. na redovnom zasedanju VSO (4. po redu) doneta je odluka da se formira koordinacioni komitet za reformu vojnih snaga i da se generalštab potčini ministarstvu odbrane. Istovremeno je smenjeno pet najviših generala, među kojima i dva zamenika načelnika generalštaba. Nedelju dana posle toga skupštinski pi-ar D.Mićunović je objavio da je formirana radna grupa za izradu zakona o reformi VS „u skladu sa evropskim standardima“. U njen sastav su ušli predstavnici skupštine, ministarstva odbrane i generalštaba, kao i civilni i vojni stručnjaci iz inostranstva, pri čemu je funkciju savetnika ministra odbrane dobio britanski general-major Džon Mur-Bik. Sredinom maja je, ukazom predsednika SiCG Svetozara Marovića, otvoreno novo radno mesto – savetnik predsednika vlade za pitanja odbrane i bezbednosti, na koje je postavljen pre toga smenjeni general Blagoje Grahovac (bivši vojni pilot, otpušten ukazom predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića). Izbor nije ispao slučajan – taj crnogorac je u januaru 2003. godine pozivao na radikalno smanjenje vojnih snaga. Prema njegovom mišljenju „vojna reforma čak nije ni započeta, a ono što je urađeno se svodi na bacanje prašine u oči i besmisleno rasipanje“. General je izjavio da Srbija i Crna Gora nemaju spoljnih neprijatelja, te da je zato neophodno da se brojnost vojnih snaga smanji na 25.000 ljudi, da se odustane od pozivanja u armiju i da se srpske snage povuku duboko u unutrašnjost Srbije, daleko od Kosova.

Zoran Živković, koji je zamenio Đinđića na dužnosti premijera izjavio je da je „uticaj Miloševićevih saradnika ponegde još jako veliki, posebno u armiji“. Gosp. Živković je podvukao da „pre nije verovao armiji ni 1%. Sa postavljenjem Tadića poverenje je poraslo na 30%... ali postoji nada da će se već kroz nekoliko meseci u oružane snage verovati 100%.“ Analitičari su se složili da je to bio nagoveštaj za sledeću čistku u generalštabu, i te su se prognoze opravdale, kada je 7. avgusta iste godine, odlukom Visokog saveta odbrane, koje je na svom redovnom zasedanju razmatralo tok reforme u vojsci, smenjeno 16 generala i admirala – tri zamenika načelnika generalštaba, generalni inspektor vojnih snaga, načelnik glavne uprave kadarova, zamenik ministra odbrane za izgradnju i dodeljivanje stanova, pet načelnika uprave generalštaba, načelnik Vojne akademije i tri komandanta korpusa. Čak je u prvom momentu bilo planirano da se oni smene još 16. juna – baš na Dan armije!

Proces je počeo da se odvija sve brže: 16.09.2003. B.Tadić je izjavio da najaktuelniji problem predstavlja nepodudarnost broja starijih i mlađih oficira (prvih je previše, a drugih je očigledno premalo), kao i „prevelik broj civila, zaposlenih u vojsci, od kojih mnogi nemaju šta da rade“. Kao argument naveo je preporuke NATO, prema kojima maksimalno dozvoljena po ekonomskim pokazateljima brojnost vojne snage Srbije i Crne Gore iznosi 50.000 ljudi, koja u najbližoj perspektivi treba da bude smanjena na broj do 30.000 vojnih lica. Prema stanju iz početka oktobra 2003. u oružanim snagama SiCG služilo je 62.000 vojnih lica (od čega 30.000 pod ugovorom i 32.000 regruta), kao i 15.000 civila. Broj radnih mesta za više oficire oružanih snaga SiCG je smanjen na 49, a krajem 2003. u radnom odnosu skoro da nije bilo generala i admirala sa iskustvom u komandovanju većim jedinicama.

7. novembra 2003. načelnik generalštaba – pukovnik Krga je izjavio da će u sledećih pola godine u okviru vojne reforme koja je u toku biti rasformiran niz pešadijskih, mehanizovanih, tenkovskih i drugih brigada, a da će osnovne manje jedinice postati bataljon, divizija i eskadrila. To će, po njegovom mišljenju, da obezbedi veću operativnost u upravljanju. Krga je naglasio da je predviđeno da se reforma vojske završi u 2010. godini, a kao glavne prepreke na putu reformisanja oružanih snaga je naveo nedostatak finansijskih sredstava i manjak normativnih akata. Izjavio je da reforma ima svoju cenu i da armija nije u stanju da iz sopstvenog budžeta finansira brze promene.

Stvarno, hronično kašnjenje u finansiranju je postalo jedan od glavnih problema armije. U vojnom budžetu SRJ za 2001. godinu troškovi odbrane su iznosili 4,81% BDP. Troškovi za odbranu su za 2002. godinu određeni na 41,39 milijardu dinara (4,55% BDP), ali je od tog iznosa samo 17,7 milijardi utrošeno za konkretne planirane programe. Za godinu dana što zbog inflacije, što zbog rasta kamata po starim dugovima oružane snage su izgubile 9 milijardi dinara.

Zato što je donošenje ustavnih zakona stalno odlagano SRJ je u 2003. godinu ušla bez ikakvog budžeta. Za ministarstvo odbrane su izdvojena sredstva samo za prvi kvartal, po članu „privremeno finansiranje“. U stvarnosti, armija je dobila 3,5 puta manje sredstava nego što joj je trebalo i zato je novca bilo dovoljno samo za plaćanje komunalija, hrane i odeće.

Interesantno je da je budžet ministarstva unutrašnjih poslova za 2003. godinu izneo 21,9 milijardi dinara (skoro 10% svih troškova države). Kao obrazloženje je isticana teza da uloga navedene institucije postaje vodeća u odnosu na sve glavnestrukture u državi zbog čega je potrebno da se personal ministarstva unutrašnjih poslova poveća za više od 6000 oficirskih jedinica, da se kupe novo oružje i spec.sredstva, kao i da se dohoci povećaju za 15%. Međutim, stražu na 2369 kilometara državne granice (od njihove ukupne dužine od 2740 km) i dalje su vršila vojna lica MO.

U avgustu 2003. ekonomista Branko Dragaš, savetnik u Konfederaciji slobodnih sindikata na konferenciji za štampu u Beogradu saopštava da je spoljni dug Srbije i Crne Gore dostigao 13,5 milijardi dolara i da nastavlja da raste, bez obzira na otpis duga od strane Pariskog kluba. Prema njegovim rečima, Srbija je pala u „dužničko ropstvo“. Konkretno, naveo je ekspert, ako je u 2002. godini trebalo po spoljnim dugovima da se plati 201 milion dolara, godinu dana docnije treba da se plati 488 miliona, a 2008 god. – 1,7 milijardi dolara. Istovremeno beogradska sredstva za masovne informacije javljaju da, ukoliko se ispune izvesni uslovi, SAD Srbiji i Crnoj Gori mogu da za 2004. godinu izdvoje iznos od 113 miliona dolara (98 miliona za Srbiju i15 miliona za Crnu goru).

U predvečerje predsedničkih izbora u Srbiji, predviđenih za 17. novembar 2003. godine, u Vašingtonu je završena diskusija o zakonu o finansijskoj podršci inostranstvu. Senat SAD je konstatovao da finansijska pomoć Srbiji i Crnoj Gori može da se ukaže samo ukoliko se potvrdi da zvanični Beograd u potpunosti izvršava sporazum o saradnji sa Haškim tribunalom i u potpunosti poštuje Dejtonski sporazum i ljudska prava. Ti isti uslovi treba da se ispoštuju i kako bi SAD podržale SiCG u međunarodnim finansijskim organizacijama, pre svega u vezi sa linijom otplate kredita.

Prema priznanju samog Tadića, u to vreme je kao jedan od glavnih zadataka postavljeno „pronalaženje veza među licima koja traži Haški tribunal, kao i licima iz vrha ministarstva odbrane“. U stvari, on je okrivio vojna lica za „pokroviteljstvo prestupnika“. Specijalna komisija generalštaba za saradnju sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) je raspuštena, njen rukovodilac general Zlatoje Terzić je okrivljen za širenje materijala iz sudskog postupka i otpušten je iz vojske. 1.05.2003. godine ministar odbrane je svojom naredbom obavezao sva vojna lica da odmah referišu o svim podacima do kojih dođu, a koja se tiču lica koja traži tribunal, pre svih – o generalu Ratku Mladiću. Posle nedelju dana VSO je doneo odluku da skine oznaku tajnosti sa dokumenata iz vojnih arhiva, koje zatraži MTBJ u vezi sa istraživanjem vojnih prestupa na teritoriji bivše Jugoslavije, a već sledećeg dana je B.Tadić u pratnji ambasadora SAD u Beogradu U.Montgomerija stigao u Brisel da bi štabu NATO podneo izveštaj o obavljenom poslu.

Istovremeno se u samoj Srbiji proširila ogromna psihološka operacija. Bez obzira što je poznata „mirotvoračka misija“ specijalnog predstavnika predsednika RF na Balkanu B.Černomirdina bila ocenjena od većine stanovnika kao „prisiljavanje na kapitulaciju u dogovoru sa Zapadom“, mnogi Srbi su sačuvali dobra osećanja prema Rusiji. Rešeno je da se ta „mana“ ukloni: pustili su po novinama priču da su u Beogradu zadržana tri viša oficira ministarstva odbrane zbog sumnje da su se bavili špijunažom. Prema sredstvima za masovne informacije uhapšenici su „pokušavali da dođu do špijunskih informacija za jednu veliku istočnu zemlju“, a radiostanica „Sloboda“ je na svom internet sajtu direktno iznela da su „uhapšenici sarađivali sa Rusijom“. Počele su da se pričaju svakakve priče, sve do potpuno nebuloznih, tako da je analitičar srpske informacione agencije „Beta“ Tomislav Kresović izjavio da „ruska obaveštajna služba, prema orijentacionim proračunima, na teritoriji SiCG ima oko 700 agenata“!

Naravno da ni jedna verzija nije mogla da bude potvrđena, došlo je do konfuzije, te je pažnja odmah prebačena na drugu temu: agencija Tanjug je, pozivajući se na neimenovani izvor u štabu NATO, proširila jednu drugu senzacionalnu vest – predaja generala Mladića više nije obavezan uslov za pripajanje Srbije i Crne Gore programu „Partnerstvo za mir“. Isti izvor je, kao, izjavio: „Posle ubistva premijera Đinđića zemlja je demonstrirala zapanjujući progres na putu prema Atlanskoj integraciji, i među uslovima samo su ostala tri – uspostavljanje civilne kontrole nad VS, puna saradnja sa Haškim tribunalom i prestajanje postavljanja zahteva nekim zemljama NATO i njihovim rukovodiocima zbog bombardovanja 1999 g.“

Što se tiče Haškog tribunala, 20 oktobra 2003. tamo su objavljene nove optužbe zbog vojnih zločina – ovoga puta bivšeg načelnika generalštaba, general-pukovnika N.Pavkovića, general-pukovnika V.Lazarevića, otpuštenog 2003. godine, dotadašnjeg komandanta KS, bivšeg načelnika državne bezbednosti MUP, general-pukovnika V.Đorđevića i generala Sretena Lukića, dotadašnjeg načelnika uprave državne bezbednosti MUP-a Srbije…

Sergej Šaškov,