Судбина српске армије. Из историје једне војне реформе

Промене којим је после распада СФРЈ подвргнута војна организација Србије остављају снажан утисак, како због рокова, тако и због метода који су при том коришћени и постигнутих резултата, а уколико се те промене као целину представе оне чине врло добар и поучан пример. Чак се ни најјачи „борци за промене“ у земљи нису могли досетити каква је судбина намењена србским ратницима.

У свести већине Срба оружане снаге су традиционално посматране као симбол и гарант независности. На граници векова југословенска армија је сматрана за једну од најспремнијих за рат у Европи, а у србском друштву се са правом сматрало да је велики пораз, који је земља претрпела због директне НАТО агресије, резултат не толико војне, колико политичке игре. Врло брзо се потпуно отворено испоставило да политичари „новог таласа“, који су на власт дошли у октобру 2001 г. тако што су уклонили председника Милошевића, и србска војска, потпуно различито виде циљеве и задатке даље војне изградње.

29. новембра 2001. године тадашњи начелник генералштаба Савезне Републике Југославије, генерал-пуковник Небојша Павковић, је изјавио: „Са војном реформа се не може почети све док се не одобри војна доктрина земље. За сада се не зна какве је промене претрпела политика водећих балканских држава, као што нису потпуно јасне зоне и сфере њихових интереса.“

Међутим, већ у старту је политичко руководство Србије заузело курс према интензивном зближавању са НАТО, без обзира на изјаве Запада у којима се нису крили отворено понижавајући услови које је СРЈ требало да испуни. Ни нови руководиоци југословенске државе нису крили да ће одмах, после жарко жељеног приступања програму „Партнерство за мир“, тежити пуноправном чланству у Атланском савезу.

26. децембра 2001. године Високи савет одбране (ВСО) је донео „План рационализације и делимичне реорганизације народне армије“, прецизирајући основне ставове формирања војних снага (ВС) за период до краја 2002. године. Најважнији циљ је формулисан врло пристојно: да се формира мала по бројности, избалансирана по врстама и родовима војске, оптимално организационо-систематизована армија, која ће бити снабдевена савременим наоружањем, и коју ће чинити углавном професионална војна лица. За најважније мере су проглашени: израда нове ратне доктрине, доношење сета закона о одбрани и оружаним снагама, реформисање органа управе, смањење трајања војне службе по позиву, као и преношење функција заштите државне границе на министарство унутрашњих послова. У складу са тим програмом, бројност ВС треба да се доведе до 65.000 људи, односно да се за период од године дана бројност смањи за више од 40%.

Посао је започет одмах – у току само два месеца, до 27. фебруара 2002. године ликвидирани су штабови све три армије, а ВС је прешла на корпусну структуру (седам армијских корпуса копнене војске, корпус ВВС, корпус ПВО и корпус ВМС). У новембру 2002. год., говорећи у Београду, на међународном семинару који је био посвећен реформама војске, министар спољних послова Горан Свилановић је поучио да су темпо и проценат смањења недовољни (у том тренутку војска Србије је бројала 77.000 људи). Тако је министар објавио да ће у 2003. години бројност армије бити смањена на 60.000 људи, а до 2010. – на 45.000. До 1. јануара 2003. године расформирани су армијски корпус  (штаб у Крагујевцу), једина пешадијска дивизија и још 43 крупне јединице.

У фебруару 2003. године Савезна Република Југославија је нестала са политичке карте света, а њено место је заузела новопроглашена Савезна држава Србија и Црна Гора (СиЦГ). После неколико месеци одобрен је сет уставотворних закона, чије је непостојање представљано као главна препрека за израду војне доктрине земље, али се она (доктрина)без обзира на донете законе уопште није појавила.Министарство одбране је саопштило своју варијанту, али је она одбачена као „милитаристичка“. Војна установа није у стању да реформише саму себе – то је био лајт-мотив следеће по реду антиармијске кампање, коју су распиривале новодошле (тачније: доведене) на власт „демократске снаге“. При формулацији питања доктрине која су се тицала одбрамбене способности земље решено је да се то уради без ауторитетних армијских експерата. Као резултат тога испоставило се да у сету нових закона, како су то констатовали независни аналитичари, нема јасне формулације војне организације државе, због чега су остали нејасни и њене функције и њени задаци, јер су Оружане снаге подчињене високом савету одбране (ВСО) – колективном органу управљања, те је тако фактички одбачен базни принцип грађења оружаних снага – индивидуално управљање једног човека. Истовремено је министру одбране поклоњено право да сам смењује и поставља војне заповеднике, па и оне највишег ранга.

На чело министарства одбране је постављен члан Демократске странке Борис Тадић (после завршетка средње школе студирао је социјалну психологију на Београдском универзитету, а затим је радио као наставник психологије у једној од београдских гимназија). Пар недеља после његовог именовања, у марту 2003, говорећи на 2. заседању Високог савета одбране он је потврдио да придруживање програму „Партнерство за мир“ и прелаз на стандарде НАТО представљају приоритет реформе. Према мишљењу шефа установе, задужене за одбрану земље, максимална бројност ВС већ следећих година не треба да премаши цифру од 50000 људи. Министар је такође констатовао да су за сада земљи довољна три корпуса копнене војске са по 6000 војних лица (са штабом у Београду, Нишу и Подгорици), ВВС и ПВО је сврсисходно да се уједине, ВМС да се претвори у управу обалске заштите. Међутим, после тога, бројност ВС треба да се смањи, структура војске да се подвргне даљој „оптимизацији“, те да се сви гарнизони изместе из крупних насељених места и да се сместе у посебно изграђене центре за обуку са објектима за смештај војних лица.

Такви планови су изазвали оштре протесте професионалаца. Србски војни експерти су закључили да минимална бројност ВС треба да буде 60 – 65.000 војних лица. Они су такође констатовали да је пракса формирања војске у земљама НАТО, на који сви толико воле да се позивају, да, без обзира на извесно смањење бројности својих армија, те државе теже да своје оружане снаге држе на нивоу,  довољном да се обезбеди национална сигурност. Према мишљењу многих србских војних руководилаца за њихову земљу, обзиром на постојеће и потенцијалне претње, предложени планови за радикално смањење значе оштар пад оружаних снага до протоколарног нивоа, т.ј. до статуса скоро почасне страже. Реакција демократског руководства Србије није дозволила да се на њен одговор чека.

Најјаче су протресени централни органи војне управе. Истовремено је, под паролом „обезбеђења грађанске контроле и транспарентности војних трошкова“, практично потпуно обновљен кадровски састав финансијско-економске управе ГШ, при чему је бивши руководилац те управе, генерал Живорад Вујчић ухапшен под сумњом да је примао мито, многи искусни виши официри су отпуштени, а уместо њих су доведена цивилна лица.

У подне 12.03.2003. је у центру Београда убијен један од главних идеолога прозападног курса, председник владе Зоран Ђинђић. За учињено власти су прво окривиле групу криминалаца, познату као „Земунски клан“ те су хитно приступили хватању њених лидера и активних чланова (у банди је било до 200 људи). Међутим, већ после неколико дана је постало јасно: води се акција огромних размера на свођењу рачуна и искорењивању идеолошких противника – за три недеље је, по бацању кривице за „учествовање у завери против председника владе и саме владе“, ухапшено преко 14 хиљада људи. Главна чистка је направљена у министарству одбране и осталим важним установама.

У мају 2003. саветник министра одбране СиЦГ за војне реформе Божан Димитријевић је у интервјуу београдским новинама „Блиц“ изјавио: „Најважније у реформи армије представља убеђивање војних лица да најважнију фигуру у систему војне хијерархије представља министар, и да нам НАТО више није противник, већ партнер. На министарство одбране ће прећи функције избора и размештаја кадрова, њихова обука, финансијска и правна регулатива, обавештајна и контраобавештајна служба. Што се тиче генералштаба, он треба да се претвори у структурну јединицу у министарству, али са строго дефинисаном компетенцијом“.

Госп. Димитријевић је знао о чему говори: још 15. априла 2003. је одлуком ВСО управа за војну контраобавештајну службу измештена из генералштаба и предата на управу министру одбране, мада је по новом закону војна обавештајна служба, као и друге специјалне службе, требало да буду подчињене председнику владе. 6.маја 2003. на редовном заседању ВСО (4. по реду) донета је одлука да се формира координациони комитет за реформу војних снага и да се генералштаб потчини министарству одбране. Истовремено је смењено пет највиших генерала, међу којима и два заменика начелника генералштаба. Недељу дана после тога скупштински пи-ар Д.Мићуновић је објавио да је формирана радна група за израду закона о реформи ВС „у складу са европским стандардима“. У њен састав су ушли представници скупштине, министарства одбране и генералштаба, као и цивилни и војни стручњаци из иностранства, при чему је функцију саветника министра одбране добио британски генерал-мајор Џон Мур-Бик. Средином маја је, указом председника СиЦГ Светозара Маровића, отворено ново радно место – саветник председника владе за питања одбране и безбедности, на које је постављен пре тога смењени генерал Благоје Граховац (бивши војни пилот, отпуштен указом председника Југославије Слободана Милошевића). Избор није испао случајан – тај црногорац је у јануару 2003. године позивао на радикално смањење војних снага. Према његовом мишљењу „војна реформа чак није ни започета, а оно што је урађено се своди на бацање прашине у очи и бесмислено расипање“. Генерал је изјавио да Србија и Црна Гора немају спољних непријатеља, те да је зато неопходно да се бројност војних снага смањи на 25.000 људи, да се одустане од позивања у армију и да се српске снаге повуку дубоко у унутрашњост Србије, далеко од Косова.

Зоран Живковић, који је заменио Ђинђића на дужности премијера изјавио је да је „утицај Милошевићевих сарадника понегде још јако велики, посебно у армији“. Госп. Живковић је подвукао да „пре није веровао армији ни 1%. Са постављењем Тадића поверење је порасло на 30%... али постоји нада да ће се већ кроз неколико месеци у оружане снаге веровати 100%.“ Аналитичари су се сложили да је то био наговештај за следећу чистку у генералштабу, и те су се прогнозе оправдале, када је 7. августа исте године, одлуком Високог савета одбране, које је на свом редовном заседању разматрало ток реформе у војсци, смењено 16 генерала и адмирала – три заменика начелника генералштаба, генерални инспектор војних снага, начелник главне управе кадарова, заменик министра одбране за изградњу и додељивање станова, пет начелника управе генералштаба, начелник Војне академије и три команданта корпуса. Чак је у првом моменту било планирано да се они смене још 16. јуна – баш на Дан армије!

Процес је почео да се одвија све брже: 16.09.2003. Б.Тадић је изјавио да најактуелнији проблем представља неподударност броја старијих и млађих официра (првих је превише, а других је очигледно премало), као и „превелик број цивила, запослених у војсци, од којих многи немају шта да раде“. Као аргумент навео је препоруке НАТО, према којима максимално дозвољена по економским показатељима бројност војне снаге Србије и Црне Горе износи 50.000 људи, која у најближој перспективи треба да буде смањена на број до 30.000 војних лица. Према стању из почетка октобра 2003. у оружаним снагама СиЦГ служило је 62.000 војних лица (од чега 30.000 под уговором и 32.000 регрута), као и 15.000 цивила. Број радних места за више официре оружаних снага СиЦГ је смањен на 49, а крајем 2003. у радном односу скоро да није било генерала и адмирала са искуством у командовању већим јединицама.

7. новембра 2003. начелник генералштаба – пуковник Крга је изјавио да ће у следећих пола године у оквиру војне реформе која је у току бити расформиран низ пешадијских, механизованих, тенковских и других бригада, а да ће основне мање јединице постати батаљон, дивизија и ескадрила. То ће, по његовом мишљењу, да обезбеди већу оперативност у управљању. Крга је нагласио да је предвиђено да се реформа војске заврши у 2010. години, а као главне препреке на путу реформисања оружаних снага је навео недостатак финансијских средстава и мањак нормативних аката. Изјавио је да реформа има своју цену и да армија није у стању да из сопственог буџета финансира брзе промене.

Стварно, хронично кашњење у финансирању је постало један од главних проблема армије. У војном буџету СРЈ за 2001. годину трошкови одбране су износили 4,81% БДП. Трошкови за одбрану су за 2002. годину одређени на 41,39 милијарду динара (4,55% БДП), али је од тог износа само 17,7 милијарди утрошено за конкретне планиране програме. За годину дана што због инфлације, што због раста камата по старим дуговима оружане снаге су изгубиле 9 милијарди динара.

Зато што је доношење уставних закона стално одлагано СРЈ је у 2003. годину ушла без икаквог буџета. За министарство одбране су издвојена средства само за први квартал, по члану „привремено финансирање“. У стварности, армија је добила 3,5 пута мање средстава него што јој је требало и зато је новца било довољно само за плаћање комуналија, хране и одеће.

Интересантно је да је буџет министарства унутрашњих послова за 2003. годину изнео 21,9 милијарди динара (скоро 10% свих трошкова државе). Као образложење је истицана теза да улога наведене институције постаје водећа у односу на све главнеструктуре у држави због чега је потребно да се персонал министарства унутрашњих послова повећа за више од 6000 официрских јединица, да се купе ново оружје и спец.средства, као и да се дохоци повећају за 15%. Међутим, стражу на 2369 километара државне границе (од њихове укупне дужине од 2740 км) и даље су вршила војна лица МО.

У августу 2003. економиста Бранко Драгаш, саветник у Конфедерацији слободних синдиката на конференцији за штампу у Београду саопштава да је спољни дуг Србије и Црне Горе достигао 13,5 милијарди долара и да наставља да расте, без обзира на отпис дуга од стране Париског клуба. Према његовим речима, Србија је пала у „дужничко ропство“. Конкретно, навео је експерт, ако је у 2002. години требало по спољним дуговима да се плати 201 милион долара, годину дана доцније треба да се плати 488 милиона, а 2008 год. – 1,7 милијарди долара. Истовремено београдска средства за масовне информације јављају да, уколико се испуне извесни услови, САД Србији и Црној Гори могу да за 2004. годину издвоје износ од 113 милиона долара (98 милиона за Србију и15 милиона за Црну гору).

У предвечерје председничких избора у Србији, предвиђених за 17. новембар 2003. године, у Вашингтону је завршена дискусија о закону о финансијској подршци иностранству. Сенат САД је констатовао да финансијска помоћ Србији и Црној Гори може да се укаже само уколико се потврди да званични Београд у потпуности извршава споразум о сарадњи са Хашким трибуналом и у потпуности поштује Дејтонски споразум и људска права. Ти исти услови треба да се испоштују и како би САД подржале СиЦГ у међународним финансијским организацијама, пре свега у вези са линијом отплате кредита.

Према признању самог Тадића, у то време је као један од главних задатака постављено „проналажење веза међу лицима која тражи Хашки трибунал, као и лицима из врха министарства одбране“. У ствари, он је окривио војна лица за „покровитељство преступника“. Специјална комисија генералштаба за сарадњу са Међународним трибуналом за бившу Југославију (МТБЈ) је распуштена, њен руководилац генерал Златоје Терзић је окривљен за ширење материјала из судског поступка и отпуштен је из војске. 1.05.2003. године министар одбране је својом наредбом обавезао сва војна лица да одмах реферишу о свим подацима до којих дођу, а која се тичу лица која тражи трибунал, пре свих – о генералу Ратку Младићу. После недељу дана ВСО је донео одлуку да скине ознаку тајности са докумената из војних архива, које затражи МТБЈ у вези са истраживањем војних преступа на територији бивше Југославије, а већ следећег дана је Б.Тадић у пратњи амбасадора САД у Београду У.Монтгомерија стигао у Брисел да би штабу НАТО поднео извештај о обављеном послу.

Истовремено се у самој Србији проширила огромна психолошка операција. Без обзира што је позната „миротворачка мисија“ специјалног представника председника РФ на Балкану Б.Черномирдина била оцењена од већине становника као „присиљавање на капитулацију у договору са Западом“, многи Срби су сачували добра осећања према Русији. Решено је да се та „мана“ уклони: пустили су по новинама причу да су у Београду задржана три виша официра министарства одбране због сумње да су се бавили шпијунажом. Према средствима за масовне информације ухапшеници су „покушавали да дођу до шпијунских информација за једну велику источну земљу“, а радиостаница „Слобода“ је на свом интернет сајту директно изнела да су „ухапшеници сарађивали са Русијом“. Почеле су да се причају свакакве приче, све до потпуно небулозних, тако да је аналитичар српске информационе агенције „Бета“ Томислав Кресовић изјавио да „руска обавештајна служба, према оријентационим прорачунима, на територији СиЦГ има око 700 агената“!

Наравно да ни једна верзија није могла да буде потврђена, дошло је до конфузије, те је пажња одмах пребачена на другу тему: агенција Танјуг је, позивајући се на неименовани извор у штабу НАТО, проширила једну другу сензационалну вест – предаја генерала Младића више није обавезан услов за припајање Србије и Црне Горе програму „Партнерство за мир“. Исти извор је, као, изјавио: „После убиства премијера Ђинђића земља је демонстрирала запањујући прогрес на путу према Атланској интеграцији, и међу условима само су остала три – успостављање цивилне контроле над ВС, пуна сарадња са Хашким трибуналом и престајање постављања захтева неким земљама НАТО и њиховим руководиоцима због бомбардовања 1999 г.“

Што се тиче Хашког трибунала, 20 октобра 2003. тамо су објављене нове оптужбе због војних злочина – овога пута бившег начелника генералштаба, генерал-пуковника Н.Павковића, генерал-пуковника В.Лазаревића, отпуштеног 2003. године, дотадашњег команданта КС, бившег начелника државне безбедности МУП, генерал-пуковника В.Ђорђевића и генерала Сретена Лукића, дотадашњег начелника управе државне безбедности МУП-а Србије…

Сергеј Шашков,