U da­le­koj jer­me­ni­ji i Na­gor­no Ka­ra­ba­hu

Je­re­van je bio naj­slo­bod­ni­ji grad na sve­tu ka­da se ra­to­va­lo za Ka­ra­bah, ka­da pu­ne če­ti­ri god­ne ni­smo ima­li stru­je. Ako i sret­ne­te po­vr­šne, ko­jine ose­ća­ju tu­đu bri­gu, znaj­te da je Ame­ri­ka­nac, ili za­pad­ni tu­ri­sta. Ot­kad se rat za­vr­šio u na­šem gra­du sva­ko ve­če je va­tro­met. Uži­vaj­te u le­po­ti i slo­bo­di. Mo­žda jed­no­ga da­na bu­de­te slič­na ma­la sla­vlja pri­re­đi­va­li i vi na Ko­sme­tu – ka­že Jer­me­nac Arsn K.
Si­gur­no je da na sve­tu ne po­sto­je dva na­ro­da slič­ni­ja po sud­bi­ni, stra­da­nju, men­tal­nom sklo­pu, te­škoj isto­ri­ji is­tre­blje­nja, is­kon­skoj du­hov­no­sti, sna­žnim pe­ča­ti­ma tra­di­ci­je, ne­go što su to jer­men­ski i srp­ski. Oba ma­la, a bor­be­na, pa­će­nič­ka, okre­nu­ta sop­stve­noj tra­ge­di­ji i bor­bi za op­sta­nak. Sto­ga ne­će bi­ti ni­ma­lo te­ško upu­sti­ti se u pri­ču o neo­bič­nom su­sre­tu sa ovim naj­sta­ri­jim in­do­e­vrop­skim na­ro­dom, ko­ji je, isto­ri­ja tvr­di, pr­vi pri­mio hri­šćan­sku ve­ru. Nji­ho­ve bo­go­mo­lje po­ti­ču iz 3. ve­ka, pri­pa­da­ju apo­stol­skoj ve­ri, ve­le – pre­te­či svih cr­ka­va, ali naj­bli­žoj pra­vo­sla­vlju.
Na dug put u ovu ze­mlju i kraj­nje od­re­di­šte Ka­ra­bah, ko­jeg Jer­me­ni zo­vu Ar­cah, ni­je nas po­ve­la či­sta zna­ti­že­lja, ne­go mi­si­ja zbli­ža­va­nja dva na­ro­da, pod okri­ljem Ru­si­je, u vre­me, tre­ćih po re­du, pred­sed­nič­kih iz­bo­ra u dič­noj obla­sti Na­gor­no Ka­ra­ba­hu ko­ji je od 1987. do 1991. sa Azer­bej­xa­nom bio bit­ku za sa­mo­stal­nost. I iz­bio. Ka­ra­bah ima oko 200 hi­lja­da sta­nov­ni­ka. Za sve Jer­me­ne va­se­lje­ne – “sve­ta je ze­mlja”, ko­lev­ka od po­sta­nja. Kao za nas Sr­be – Ko­so­vo i Me­to­hi­ja. Ste­pa­na­kert, glav­ni grad bro­ji oko 100 hi­lja­da lju­di.
Spe­ci­jal­no pu­to­va­nje na­še Me­đu­na­rod­ne po­sma­trač­ke gru­pe za iz­bor pred­sed­ni­ka pred­vo­di­li su uva­že­ni svet­ski i evrop­ski an­ti­glo­ba­li­sti, ge­o­po­li­ti­ča­ri, bor­ci za slo­bu­du ma­lih ugnje­te­nih na­ro­da: zna­me­ni­ti Fran­cuz dr Iv Ba­taj, ve­li­ki bo­rac za srp­sku isti­nu u sve­tu dr Mi­la Aleč­ko­vić Ni­ko­lić, Ma­ri­na Ko­čet­kov, dr Mi­ro­slav Iva­no­vić iz Be­o­gra­da, no­vi­nar Sa­ša Po­po­vić iz Ma­ke­do­ni­je, po­zna­ti fran­cu­ski isto­ri­čar Lo­ik Ko­a­ka­dan, Grk, dr fi­lo­zo­fi­je Ni­kos Li­ge­ros. To je sa­mo jed­na od spe­ci­jal­nih po­sma­trač­kih gru­pa, po­red pred­stav­ni­ka Fran­cu­ske, Ru­si­je, Prid­nje­stro­vlja, Ju­žne Ose­ti­je... – uvod u no­vi svet, no­va svet­ska po­sma­trač­ka gru­pa, pod okri­ljem Ru­si­je, kao pan­dan de­žur­nom po­li­caj­cu – Ame­ri­ci.
Let do da­le­ke ze­mlje iz srp­ske pre­sto­ni­ce vo­di pre­ma Min­he­nu, pa tri­ i ­po ­ča­sov­ni do Je­re­va­na – jer­men­ske pre­sto­ni­ce, či­je je Mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va bi­lo naš do­ma­ćin. Ri­go­ro­zne kon­tro­le na ne­mač­kom ae­ro­dro­mu bi­le su van oče­ki­va­nja. Sve­do­ci smo kraj­nje ne­shva­tlji­vih po­stu­pa­ka ca­ri­ni­ka, ko­ji su na oči­gled svih put­ni­ka sko­ro do go­le ko­že ski­nu­li jed­nu de­voj­ku, bez obe­ve­ze da to oba­ve u ka­bi­na­ma. Strah Za­pa­da od te­ro­ri­zma, od­u­zeo im je sva­ki ose­ćaj za pri­stoj­nost, ta­ko da su uni­for­mi­sa­ne slu­žbe­ni­ce bez raz­mi­šlja­nja od­u­zi­ma­le par­fe­me, de­zo­do­ran­se, kar­mi­ne, pa čak i fla­ši­ce sa vo­dom. Po­sle krat­kog ras­pi­ti­va­nja sa­zna­li smo da je de­voj­ka iz jed­ne slo­ven­ske dr­ža­ve.

Svim sr­cem smo uz ko­smet­ske Sr­be!

Su­sret sa Jer­me­ni­jom nas je u star­tu oba­ve­zao da ča­sov­ni­ke po­me­ri­mo una­pred za tri sa­ta. Ta­mo sun­ce za­i­sta mno­go ra­ni­je iz­la­zi, dan se pre ra­đa. U mer­mer­nom ho­lu ho­te­la ”Rme­nia” u sr­cu drev­ne pre­sto­ni­ce, od­mah smo se su­sre­li sa pred­stav­ni­ci­ma de­le­ga­ci­ja iz Prid­nje­stro­vlja, sa mi­ni­strom spolj­nih po­slo­va Ser­ge­jem Si­mo­nen­kom, za­tim dr Lju­bo­mi­rom Mi­ro­sla­vo­vi­čem, pred­stav­ni­kom Vr­hov­nog so­vje­ta Prid­nje­strov­sko mol­dav­ske re­pu­bli­ke. Bi­lo je tu i Ukra­ji­na­ca, Ru­sa, Ose­ti­ja­na­ca, ali i Ita­li­ja­na, Fran­cu­za, Gr­ka...
– Zna­mo za vaš pro­blem sa Ko­so­vom i Me­to­hi­jom. I svim sr­cem smo uz vas. Ni­je vam la­ko, ali smo ube­đe­ni da će­te iz­gu­ra­ti, sa­ču­va­ti ono što po­ku­ša­va­ju go­di­na­ma da vam ot­mu. Slo­ven­ski na­ro­di pom­no pra­te de­ša­va­nja na Bal­ka­nu, i ve­ruj­te ni­ko od nas ni­je rav­no­du­šan. Ni­smo ov­de slu­čaj­no. Mo­žda ne­što na­u­či­te od bor­be­nih i ne­u­stra­ši­vih Jer­me­na – ob­ra­tio nam se na ru­skom dr Mi­ro­sla­vo­vič. 
Od­jed­nom je oži­vio slo­ven­ski duh. Ve­ći­na pri­sut­nih zva­nič­ni­ka funk­ci­o­ni­sa­li su kao ogrom­na po­ro­di­ca. Ru­ski je­zik ov­de je po­ve­zi­vao na­ro­de sa jed­ne i dru­ge stra­ne Evro­pe, Azi­je.
Jer­men­ski na­rod je za du­bo­ko po­što­va­nje, ia­ko su ma­lo­broj­ni. U ma­ti­ci ih ima oko tri mi­li­o­na. U ra­se­ja­nju za mi­li­on vi­še. I to ne uza­lud. Jer nji­ho­va di­ja­spo­ra ver­no po­ma­že za­vi­čaj. Ne­se­bič­no ula­žu u iz­grad­nju pu­te­va, ho­te­la, mo­te­la, tr­go­va, par­ko­va, isto­rij­skih spo­me­ni­ka, kul­tur­nih usta­no­va. Re­klo bi se da u ma­ti­ci ima­ju po­sla sa po­šte­nim po­li­ti­ča­ri­ma, jer sav no­vac mo­ra da ide za nji­hov na­rod. Po­re­di­mo. I na­ša di­ja­spo­ra ula­že. Pret­hod­nih go­di­na srp­ska di­ja­spo­ra iz Evro­pe sa­ku­pi­la je pre­ko 7 mi­li­o­na evra, od to­ga če­ti­ri su oti­šla za iz­grad­nju po­ru­še­nog no­vo­sadskog mo­sta, a tri su u ma­ti­ci “ne­sta­la”. I ni­kom ni­šta!

Ka­zni­će ih Bog!!!

Pu­tu­je­mo, su­sreć­mo se sa Jer­me­ni­ma. Sve vi­še im se di­vi­mo. Pa­da u oči nji­ho­va skrom­nost. Ka­žu po to­me se ni­ko od njih ne raz­li­ku­je. Bi­lo da su bo­ga­ti, slav­ni, po­put ču­ve­nog ”kra­lja” fran­cu­ske šan­so­ne, Jer­me­ni­na Šar­la Azna­vu­ra, ko­ji je sve vre­me pro­hu­ja­le rat­ne sti­hi­je po­ma­gao svo­je ma­le­ne su­na­rod­ni­ke i do­la­zio u na­šu am­ba­sa­du u to­ku ra­ta, pa do po­li­tič­ke eli­te, in­te­lek­tu­a­la­ca, mla­dih lju­di, se­lja­na. I svi di­šu jed­nom du­šom. Valj­da ih je isto­rij­ska sud­bi­na ta­ko sje­di­ni­la. To su uo­sta­lom po­ka­za­la i če­tvo­ri­ca pred­sed­nič­kih kan­di­da­ta, jer svi po­la­ze od za­jed­nič­ke na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je.
Su­sret sa Ka­ra­ba­hom pro­bu­dio je u na­ma ose­ćaj ti­he tu­ge i ka­me­nog do­sto­jan­stva. Tu­ge zbog hi­lja­de iz­gi­nu­lih Jer­me­na, pre­te­žno mla­dih, u ra­tu sa Azer­bejxa­nom, da bi da­nas bi­li ono što je­su. Pred ce­lim sve­tom – svo­ji na svo­me. Do­sto­jan­stvo jer su us­pe­li da po­vra­te pra­de­dov­ska og­nji­šta. Sve­šte­nik ma­na­sti­ra Gan­di­zar iz 13. ve­ka, pi­tao nas je: ”Pa­li­li su Šip­ta­ri srp­ske cr­kve i ma­na­sti­re!!? Ka­zni­će ih Bog.
Sme­nji­va­lo se ki­šno vre­me i vi­o­ro­vi­ti obla­ci sa žar­kim da­ni­ma, pa opet hlad­nim no­ći­ma. Re­klo bi se – ka­kav na­rod, ta­kvo vre­me, či­sto, jar­ko, iskre­no. 
Na­ša gru­pa iz­ra­zi­la je že­lju da pra­ti iz­bor­ni pro­ces u sr­cu sa­me obla­sti, ali i gra­nič­nih pod­ruč­ja, na kraj­njem is­to­ku, pre­ma Ira­nu i obo­di­ma ka Azer­bej­xa­nu. Pot­kav­ka­zje. U ne­do­gled se pro­sti­ru step­ska ta­la­sa­va pro­stran­stva, na­ki­će­na pa­siv­nim pla­ni­na­ma, ši­lja­tih go­lih vr­ho­va, ko­ji do­se­žu sko­ro do obla­ka. Pre­kra­sno mit­sko je­ze­ro Se­van blje­šti, re­ke Raz­danj i gra­nič­na Araks na sun­cu iz­gle­da­ju kao zlat­ni ka­i­še­vi iz­me­đu br­da. De­se­ti­na­ma ki­lo­me­ta­ra pu­tu­je­mo kroz ne­tak­nu­tu pri­ro­du. Ose­ćaj bes­kraj­nog pro­stran­stva. Bez­u­spe­šno po­ku­ša­va­mo, pro­la­ze­ći po­red mi­stič­ne, ta­jan­stve­ne pla­ni­ne Ara­rat, in­si­pi­ra­ci­je svet­skih po­e­ta, pi­sa­ca, umet­ni­ka, sli­ka­ra, fi­lo­zo­fa, da na­zre­mo igli­ča­ste vr­ho­ve. Šti­tio ga je sre­br­na­sti gu­sti sloj ma­gle i obla­ka. Lu­ta­mo po­gle­dom tra­že­ći se­la. Ma­lo­broj­na su. Ne­ke ku­će od ra­ta još zja­pe pra­zne. Vo­za­či po­ka­zu­ju na me­sta gde je iz­gi­nu­lo naj­vi­še Jer­me­na. Za­sta­ju. Oda­ju ne­mo po­čast svo­jim ju­na­ci­ma ko­ji su oti­šli u isto­ri­ju.

Ze­mlja bli­sta­ve bu­duć­no­sti

Jer­me­ni­ja je, ka­žu, ze­mlja bli­sta­ve bu­duć­no­sti, jer po­se­du­je ne­ve­ro­vat­ne re­sur­se naj­či­sti­je pit­ke vo­de. Na­ci­o­nal­na le­gen­da ka­zu­je da se u vre­me Po­to­pa Noj sa la­đom is­kr­cao baš tu – na Ara­ra­tu i da je na ovim pro­sto­ri­ma za­če­ta ci­vi­li­za­ci­ja. Ima u tom ka­zi­va­nju sim­bo­li­ke. Što smo vi­še za­la­zi­li u du­šu ove obla­sti su­sre­ta­li smo se sa mo­ti­vi­ma te­ra­sa­stih br­da i pla­ni­na, kao u pra­sta­roj ci­i­li­za­ci­ji na­ro­da In­ka i Aste­ka. Čak su im i sim­bo­li slič­ni. Isto­rij­ski mer­mer­ni ru­ži­ča­sti spo­me­ni­ci si­gur­no kri­ju taj­nu ne­do­ku­či­ve po­ve­za­no­sti. Ono po če­mu su još Jer­me­ni po­zna­ti, je­ste nji­ho­va ne­po­ko­le­blji­va upur­nost da do­ka­žu stra­vi­čan ge­no­cid, u isto­ri­ji po­na­vljan od tur­skih za­vo­je­va­ča. Na­kon mu­ko­trp­ne bor­be – do­ka­zan je.

Ge­no­cid pri­zna­lo 40 ze­ma­lja

Iz­nad jer­men­ske pre­sto­ni­ce da­nas se u ne­bo uz­di­že spo­men-kom­pleks po­sve­ćen žr­tva­ma ge­no­ci­da na br­du Ci­cer­na­ka­berd, po­dig­nut 1965. go­di­ne. Pi­ta­mo se po­sma­tra­ju­ći sim­bol jer­men­ske tra­ge­di­je, šta je sa je­zi­vim ge­no­ci­dom nad srp­skim na­ro­dom, gde sta­de pro­ces do­ka­zi­va­nja i ko ga za­u­sta­vi?! Za raz­li­ku od nas Sr­ba, Jer­me­ni se ni­su smi­ri­li dok ni­su do­ka­za­li da su bez mi­lo­sti is­tre­blji­va­ni. Usle­di­le su re­zo­lu­ci­je, de­kla­ra­ci­je par­la­me­na­ta ze­ma­lja ko­je su osu­di­le tur­ski ge­no­cid nad Jer­me­ni­ma. Go­di­ne 1965. pri­zno je Uru­gvaj, Kon­gres SAD-a de­ce­ni­ju ka­sni­je, za­tim Ki­par, Ar­gen­ti­na, Re­zo­lu­ci­ja Skup­šti­ne SRJ do­ne­ta je 1993. go­di­ne, ru­ske Du­me dve go­di­ne ka­sni­je, on­da i Grč­ka, Li­ban, Bel­gi­ja, Šved­ske, Ita­li­je... Sta­tus ho­lo­ka­u­sta Jer­me­ni­ji pr­va je pri­zna­la Fran­cu­ska. Ta­ko je svet ozva­ni­čio zlo­čin Tur­ske 1915. go­di­ne ma­sov­na de­por­to­va­nja Jer­me­na, hap­še­nja i ubi­ja­nja in­te­lek­tu­a­la­ca, uti­caj­nih lju­di, že­na, de­ce, sta­ra­ca. Naj­ve­ći broj ne­sreć­ni­ka slat je u Tur­sku gde su na naj­u­ža­sni­je na­či­ne ma­sa­kri­ra­ni. Ubi­ja­li su Jer­me­ne ko­ji su slu­ži­li tur­sku voj­sku – na hi­lja­de njih. Te­ra­li su ih da ko­pa­ju ra­ke, gde su ži­vi sa­hra­nji­va­ni. Po­stoj­bi­na Jer­me­na sta­ra 3.500 go­di­na bi­la je opu­sto­še­na, a nje­ni sta­ro­se­de­o­ci sko­ro ne­sta­li.
Sam iz­bor­ni pro­ces te­kao je mir­no, ti­ho i ozbilj­no. Sko­ro svi gla­sa­či iza­šli su da iza­be­ru svog pred­sed­ni­ka. Na­ša od­re­di­šta su se­la Kra­sni­je Ba­zar, Mar­tu­ni do sa­me su gra­ni­ce sa Azer­bej­dža­nom. Do­če­kao nas je lič­no gu­ver­ner naj­ve­će re­gi­je Ru­dik Azar­jan, od ra­ni­je pri­ja­telj Mi­le Aleč­ko­vić i Iva Ba­ta­ja. Iz­ne­na­di­li smo se ko­li­ko su i obič­ni lju­di ove da­le­ke ze­mlje do­bro in­for­mi­sa­ni o na­šoj bor­bi da sa­ču­va­mo Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Po­ka­za­li su da nas ra­zu­me­ju. Ali, ne le­zi vra­že. U mo­men­tu ka­da smo ob­ja­šnja­va­li ka­ko srp­ski na­rod na Ko­sme­tu ži­vi u ge­to­i­ma, op­ko­ljen al­ban­skom mr­žnjom, bo­dlji­ka­vom ži­com, tu­đin­skim voj­ni­ci­ma i ten­ko­vi­ma, po­ja­vi se u Mar­tu­ni­ju ame­rič­ka po­sma­trač­ka de­le­ga­ci­ja, ko­ju je zva­nič­no pred­vo­dio na­še go­re list Vla­di­mir Ma­tić. Na­rav­no Ma­ti­ća, ko­jeg ni­smo vi­de­li, svi me­di­ji u Jer­me­ni­ji pred­sta­vi­li su kao za­me­ni­ka mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va biv­še Ju­go­sla­vi­je. Be­hu Ame­ri­kan­ci ma­lo, pa odo­še. Vla­da­la je pri­lič­no na­pe­ta at­mos­fe­ra. Na­ši do­ma­ći­ni su nas od­lič­no raz­u­me­li. Shva­ta­li su oda­kle do­la­zi srp­ska ago­ni­ja na Ko­sme­tu. Pi­ta­mo se šta naš biv­ši mi­ni­star ra­di u Ame­ri­ci i ka­kav je pe­čet osta­vio u za­vi­ča­ju.

Slo­gom sve re­ša­va­ju

Kao sva­ki slo­žan na­rod Jer­me­ni su br­zo iza­bra­li pr­vog čo­ve­ka Ka­ra­ba­ha. Usle­dio je i zva­nič­ni pri­jem kod pred­sed­ni­ka, Ba­ko Sa­ha­ri­ja­na ko­ji je ne­dvo­smislno sta­vio do zna­nja da ne­go­va ze­mlja ide pu­tem pro­gre­sa, raz­vo­ja i da im to­li­ko ni­je bit­no ho­će li bi­ti pri­po­je­ni ma­ti­ci – Jer­me­ni­ji, ili će bi­ti sa­mo­stal­na ce­li­na. Od pri­o­ri­tet­nog zna­ča­ja je ob­na­vlja­nje po­ru­še­ne ze­mlje, ja­ča­nje pri­vre­de, iz­vo­za. Uz po­dr­šku di­ja­spo­re oče­ku­ju opo­ra­vak. Jer­me­ni­ja ina­če pro­zvo­di vr­hu­n­ska vi­na, po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vo­de, ke­fir. U dru­ge ze­mlje iz­vo­zi­će – zdra­vlje. Jer, ovaj na­rod slo­vi za naj­du­go­več­ni­je.
Po­vra­tak u Jer­men­sku pre­sto­ni­cu obo­ga­tio nas je no­vim pri­ja­te­lji­ma. Slu­žbe­nik Vla­de go­spo­din Ar­sen K. bio j naš do­ma­ćin. Sr­ce Je­re­va­na je ve­le­lep­ni trg u ko­jem su sme­šte­ni zgra­da Vla­de, mi­ni­star­stva, usta­no­ve od na­ci­o­nal­nog, kul­tur­nog zna­ča­ja gra­đe­ne i istom sti­lu, od žu­to-ru­ži­ša­stog mer­me­ra, po ko­jim je ova dr­ža­va pre­po­zna­tlji­va. Zda­nja ma­siv­na, gran­di­o­zna u po­lu­kru­gu ras­po­re­đe­na. Po­re­di­mo ga sa So­fi­jom, Ri­mom, ma­da se sem slo­ven­sko-ru­ske, jer­men­ske ose­ća uti­caj ori­jen­tal­nog sti­la, ne­ka­da­šnje pre­sto­ni­ce Per­si­je. Cen­tar kra­se cvet­ne ale­je, fon­ta­ne. Sve u sve­mu, ple­ne ši­ri­nom, sve­tlo­šću, du­hov­no­šću. Po no­ći oku­pan blje­šta­vom sve­tlo­šću. Ka­da smo iz­ra­zi­li že­lju da se ka­sno u no­ći pro­še­ta­mo gra­dom Ar­sen K. nas je od­go­vo­rom pri­jat­no iz­ne­na­dio.
– U na­šoj ze­mlji ne­će­te na­ći rav­no­du­še i po­vr­šne lju­de. Idi­te slo­bod­no. Je­re­van je bio naj­slo­bod­ni­ji grad na sve­tu ka­da se ra­to­va­lo za Ka­ra­bah, ka­da pu­ne če­ti­ri godi­ne ni­smo ima­li stru­je. Ako i sret­ne­te po­vr­šne, ko­je ne ose­ća­ju tu­đu bri­gu, znaj­te da je Ame­ri­ka­nac, ili ne­ki za­pad­ni tu­ri­sta. Ot­kad se rat za­vr­šio u na­šem gra­du sva­ko ve­če je va­tro­met. Pa uži­vaj­te u le­po­ti i slo­bo­di. Mo­žda jed­no­ga da­na bu­de­te slič­na krat­ka sla­vlja pri­re­đi­va­li i vi na va­šem Ko­sme­tu. Se­ti­te se ta­da nas. •