Al­ban­ci – la­žni Ili­ri

U SA­NU je odr­žan skup “Me­to­do­lo­ški pro­blem is­tra­ži­va­nja po­re­kla Al­ba­na­ca”, na ko­me je pi­ta­nje au­toh­to­no­sti na­ro­da na Bal­ka­nu raz­mo­tre­no mul­ti­di­sci­pli­nar­no sa gle­di­šta isto­ri­je, fi­lo­zo­fi­je, isto­ri­je, so­ci­o­lo­gi­je, ar­he­o­lo­gi­je, lin­gvi­sti­ke, fi­zič­ko-teh­nič­kih na­u­ka i ge­ne­ti­ke. O po­re­klu Al­ba­na­ca di­sku­to­va­lo je vi­še aka­de­mi­ka, pro­fe­so­ra i po­zna­tih srp­skih is­tra­ži­va­ča, me­đu ko­ji­ma su: Mi­haj­lo Mar­ko­vić, Đor­đe Jan­ko­vić, Mi­ha­i­lo Sta­ni­šić, Ni­ko­la Žu­tić, Dra­go­ljub An­tić... Od ra­do­va iz­lo­že­nih na ovom sku­pu u in­te­gral­noj ver­zi­ji, ko­ji sa svih aspe­ka­ta raz­bi­ja­ju po­sto­je­ću mi­to­ma­ni­ju o au­toh­to­no­sti Al­ba­na­ca i do­se­lja­va­nju Sr­ba na Bal­kan u 7. ve­ku, iz­da­vač­ka ku­ća “Pe­šić i si­no­vi” ob­ja­vi­la je knji­gu pod na­zi­vom “Al­ban­ci – la­žni Ili­ri”, do­pu­nje­nu sta­rim ma­pa­ma i naj­no­vi­jim na­uč­nim re­zul­ta­ti­ma iz po­me­nu­tih obla­sti.

Oko­šta­la i pre­va­zi­đe­na zva­nič­na isto­ri­ja

Ono što me­đu­tim, naj­vi­še pri­vla­či pa­žnju ne sa­mo sku­pa, već i knji­ge, je­ste slo­bo­dan pri­stup ovoj te­mi oslo­bo­đen od dnev­no-po­li­tič­kih smi­ca­li­ca, a pre sve­ga od oko­šta­le i pre­va­zi­đe­ne zva­nič­ne isto­ri­je. Pri­me­ra ra­di, na­ši đa­ci još u 6. raz­re­du osnov­ne ško­le u svo­jim ux­be­ni­ci­ma za isto­ri­ju, au­to­ra Ra­de­ta Mi­halj­či­ća, u po­gla­vlju: “Al­ban­ci u sred­njem ve­ku” ne sa­mo da mo­gu pro­či­ta­ti, već mo­ra­ju i na­u­či­ti ka­ko “Al­ban­ci vo­de po­re­klo od sta­ro­se­de­la­ca na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu, naj­ve­ro­vat­ni­je Ili­ra, ro­ma­ni­zo­va­nih u ma­njoj me­ri”.
Ni­šta ma­nje po­gub­na ni­je ni in­for­ma­ci­ja iz­da­ta u En­ci­klo­pe­di­ji Bri­ta­ni­ka, u iz­da­nju “Po­li­ti­ke”, ko­ju je pri­re­dio do­sko­ra­šnji glav­ni ured­nik tog li­sta Mi­lan Mi­šić, a štam­pa­la “Na­rod­na knji­ga”, gde na str. 27. pi­še: “Al­ban­ci su po­tom­ci Ili­ra, sta­rog in­do­e­vrop­skog na­ro­da ko­ji je ži­veo u sred­njoj Evro­pi i ko­ji se po­čet­kom gvo­zde­nog do­ba pre­se­lio na jug (v. ILI­RI­JA). Pri­pad­ni­ci Ge­ga skra­si­li su se na se­ve­ru, a pri­pad­ni­ci To­ska na ju­gu, za­jed­no sa grč­kim ko­lo­ni­za­to­ri­ma. Ovo pod­ruč­je je u 1. ve­ku pre na­še ere pot­pa­lo pod rim­sku vlast; po­sle 395. ad­mi­ni­stra­tiv­no je po­ve­za­no s Kon­stan­ti­no­po­ljem”.
Je­dan od or­ga­ni­za­to­ra sku­pa o Al­ban­ci­ma, aka­de­mik Mi­haj­lo Mar­ko­vić, u svom uvod­nom re­fe­ra­tu od­re­dio je su­šti­nu ovog pro­ble­ma: “Na­ža­lost, na Bal­ka­nu, a po­seb­no na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji pri­li­ke ni­su nor­mal­ne, a al­ban­ska na­ci­ja sa za­ka­šnje­njem od dva ve­ka vo­di bor­bu za svo­je na­ci­o­nal­no uje­di­nje­nje i pri­tom ko­ri­sti sva ras­po­lo­ži­va ide­o­lo­ška sred­stva. Jed­no od njih je in­si­sti­ra­nje na ide­o­lo­škom pro­jek­tu “Pri­zren­ske li­ge” iz 1878. go­di­ne o stva­ra­nju Ve­li­ke Al­ba­ni­je”. Po nje­mu, dr­ža­va al­ban­skog na­ro­da tre­ba da uklju­či, osim Al­ba­ni­je, i is­toč­nu Cr­nu Go­ru, Za­pad­nu Ma­ke­do­ni­ju, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, Ju­žnu Sr­bi­ju i Se­ver­nu Grč­ku.
Dru­gi, još am­bi­ci­o­zni­ji pro­je­kat je­ste iden­ti­fi­ka­ci­ja s Ili­ri­ma i za­po­se­da­nje svih te­ri­to­ri­ja na ko­ji­ma su ne­ka­da ži­ve­li Ili­ri. U toj si­tu­a­ci­ji pi­ta­nje po­re­kla ni­je na­uč­no, već ide­o­lo­ško. Dru­gim re­či­ma, ne tra­ga se za isti­nom, za va­lja­no pro­ve­re­nim či­nje­ni­ca­ma, za do­bro do­ku­men­to­va­nim i ob­ra­zlo­že­nim ob­ja­šnje­nji­ma, za te­o­ri­ja­ma ko­je su u skla­du sa ce­li­nom već utvr­đe­nih zna­nja iz da­tih obla­sti. Ume­sto to­ga, pro­jek­tu­je se te­o­ri­ja, či­ji je osnov­ni cilj da za­do­vo­lji od­re­đe­ni po­seb­ni ego­i­stič­ki in­te­res, iz­mi­šlja­ju se i fal­si­fi­ku­ju po­da­ci, ko­ji ta­kve te­o­ri­je po­tvr­đu­ju.
U slu­ča­ju ko­ji raz­ma­tra­mo, in­te­res ko­ji usme­ra­va ta­ko­zva­na is­tra­ži­va­nja al­ban­skih isto­ri­ča­ra, ide­o­lo­ga i po­li­ti­ča­ra, je­ste oprav­da­nje već iz­vr­še­ne, kao i pla­ni­ra­ne bu­du­će oti­ma­či­ne i pri­sva­ja­nja tu­đih te­ri­to­ri­ja. Kad tvr­de da vo­de po­re­klo od Ili­ra, oni sma­tra­ju da ima­ju pra­vo da svo­ja­ta­ju one obla­sti u ko­ji­ma su Ili­ri ži­ve­li. Oni zna­ju da ta­kvo “isto­rij­sko pra­vo” ni­je do­volj­no za le­gi­tim­no ras­po­la­ga­nje ne­kom te­ri­to­ri­jom. Ali oni se s pra­vom na­da­ju da ono do­pri­no­si mo­ral­noj te­ži­ni nji­ho­vih pre­ten­zi­ja. Oni su, na­vod­no, sta­ro­se­de­o­ci Bal­ka­na, ko­ji su u mi­ru ži­ve­li na svo­joj ze­mlji. A on­da su iz ne­kih tu­đih pro­sto­ra do­šli na­sil­ni­ci i ote­li im ze­mlju. Po­što si­la ne mo­že po­sta­ti pra­vo, oni skrom­no tra­že da im se nji­ho­va ze­mlja vra­ti i da im se pri­zna su­ve­re­nost na onom de­lu ko­ji su već us­pe­li da po­vra­te.
Ovu te­zu o ilir­skom po­re­klu Al­ba­na­ca pr­vi je po­sta­vio ne­mač­ki isto­ri­čar Tun­man 1774. go­di­ne. Ona je za­tim ob­no­vlje­na u Be­ču u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka.
Ka­kvi do­ka­zi po­sto­je da iz­me­đu Al­ba­na­ca i Ili­ra (ili Dar­da-na­ca, po ka­sni­joj Ru­go­vi­noj ko­rek­ci­ji) po­sto­ji bi­lo ka­kva ge­net­ska ve­za?
Ni­ka­kvi!

Ma­ni­pu­li­sa­nja ar­he­o­lo­škim či­nje­ni­ca­ma

Ne­ma ni­ka­kvih isto­rij­skih za­pi­sa o bo­rav­ku Al­ba­na­ca na Bal­ka­nu sve do 11. ve­ka. Ne­ma ar­he­o­lo­ških in­di­ci­ja o nji­ho­vom pri­su­stvu. Svi al­ban­ski to­po­ni­mi po­ti­ču iz ka­snog sred­njeg ve­ka i ve­za­ni su is­klju­či­vo za obla­sti ju­žno od Ko­so­va i Me­to­hi­je. Po svo­jim struk­tu­ral­nim od­li­ka­ma, al­ban­ski je­zik ne­ma go­to­vo ni­čeg za­jed­nič­kog sa ilir­skim.
I za­i­sta, su­vi­sloj kon­sta­ta­ci­ji aka­de­mi­ka Mi­haj­lo­vi­ća pri­dru­ži­će se u knji­zi “Al­ban­ci – la­žni Ili­ri” i pro­u­ča­va­nja osta­lih au­to­ra, pre sve­ga prof. ar­he­o­lo­gi­je Đor­đa Jan­ko­vi­ća, ko­ji pi­še da se u slu­ča­ju sa­vre­me­nih Al­ba­na­ca, “šta god se pod tim et­no­ni­mom pod­ra­zu­me­va­lo, u pro­u­ča­va­nju nji­ho­vog po­re­kla, po­šlo sa na­me­rom da se u vi­še fa­za do­ka­že že­lje­no, tj. da se po­ka­že da Slo­ve­ni­ma (od­no­sno pra­vo­slav­nim Sr­bi­ma) ni­je me­sto na Ja­dra­nu, i zbog to­ga se do­ka­zu­je da su tu od­u­vek ži­ve­li Al­ban­ci. Za po­sti­za­nje tog ci­lja is­ko­ri­šće­na je i ar­he­o­lo­gi­ja. Pr­vo je tre­ba­lo do­ka­za­ti da su Al­ban­ci po­tom­ci Ili­ra, a po­tom da su i po­tom­ci Dar­da­na­ca, što pret­po­sta­vlja i na­red­nu fa­zu, u ko­joj će bi­ti sa­mo po­tom­ci Dar­da­na­ca, a ko­ji se upa­dlji­vo raz­li­ku­ju od Ili­ra. Za do­ka­zi­va­nje tih te­za ko­ri­sti se fi­lo­lo­ška gra­đa, isto­rij­ski po­da­ci i ar­he­o­lo­ška gra­đa, po­gre­šno i la­žno pro­tu­ma­če­ni. Da bi se ar­he­o­lo­gi­jom do­ka­zao kon­ti­nu­i­tet, is­ko­ri­šće­na je Ko­ma­ni Kro­ja kul­tu­ra, na­vod­na ve­za iz­me­đu Ili­ra i sa­vre­me­nih Al­ba­na­ca... Ti­me se ot­kri­va me­tod ma­ni­pu­li­sa­nja ar­he­o­lo­škim či­nje­ni­ca­ma – bi­ra se šta će bi­ti is­ko­pa­va­no, bi­ra­ju se in­for­ma­ci­je ko­je će bi­ti ob­ja­vlje­ne, a to su one ko­je se mo­gu is­ko­ri­sti­ti za po­li­tič­ke svr­he, dok se osta­le sa­kri­va­ju... Za sa­da je sko­ro ne­mo­gu­će pro­u­ča­va­ti pro­šlost Al­ba­na­ca ar­he­o­lo­škim me­to­da­ma, jer go­to­vo da ne­ma ta­kvih po­da­ta­ka o nji­ma. To ni­je neo­bič­no, za­to što su da­na­šnji Al­ban­ci me­ša­vi­na raz­li­či­tih et­nič­kih kom­po­nen­ti, od­no­sno raz­li­či­tih kul­tu­ra. Oni ko­ji su da­li ime ovoj no­voj na­ci­ji, za­be­le­že­ni su pr­vi put tek u 11. ve­ku, pod et­no­ni­mi­ma Al­ba­ni i Ar­ba­ni. Oni su bi­li do­se­lje­ni sto­ča­ri i za­to su ar­he­o­lo­ški te­ško pre­po­zna­tlji­vi – ni­su po­zna­ti po traj­nim na­se­lji­ma ni za­nat­skoj pro­iz­vod­nji, tre­ba­lo bi tra­ži­ti nji­ho­va gro­blja u pla­nin­skim pre­de­li­ma. Sto­ča­ri ra­ni­jih epo­ha, kao hu­no­bu­ga­ri ili ugar­sko ple­me, ni­su za­be­le­že­ni po sop­stve­noj grn­čar­skoj pro­iz­vod­nji, ko­ja je naj­če­šći ar­he­o­lo­ški na­laz u na­se­lji­ma, već po gro­blji­ma i grob­nom in­ven­ta­ru, ko­ji­ma se mo­gu pra­ti­ti nji­ho­ve se­o­be iz­van ma­tič­nog pro­sto­ra. Pi­sa­ni iz­vo­ri i je­zik uka­zu­ju na ra­zno­rod­no po­re­klo al­ban­skih ple­me­na, me­đu ko­ji­ma is­ho­di­šte naj­zna­čaj­ni­jih Ar­ba­na (Šip­ta­ra) i Mir­di­ta – Mar­da­i­ta tre­ba tra­ži­ti u pred­njoj Azi­ji, od Kav­ka­za do Si­ri­je. Za sa­da po­sto­ji sa­mo je­dan ar­he­o­lo­ški na­laz na pod­ruč­ju Al­ba­ni­je, ko­ji od­u­da­ra od op­štih slo­ven­skih oso­bi­na ju­go­i­stoč­ne Evro­pe i upu­ću­je na azij­sko po­re­klo.... Okol­nost da su ti gro­bo­vi uko­pa­ni u tu­mu­le iz Bron­za­nog do­ba, is­ko­ri­šće­na je da se do­ka­zu­je kon­ti­nu­i­tet sa Ili­ri­ma od pre­i­sto­ri­je, a gro­blje je pri­pi­sa­no Ar­ba­ni­ma, jer se raz­li­ku­je od (sta­ri­je) Ko­ma­ni Kro­ja kul­tu­re (što bi na­vod­no zna­či­lo da ona pri­pa­da Mir­di­ti­ma?).
Od 1945. po­či­nje pro­pa­gan­da da su i Me­to­hi­ja i Ko­so­vo bi­le ilir­ske obla­sti, pre­ma to­me i al­ban­ske, jer je pod okri­ljem fa­ši­stič­kih si­la, Ita­li­je i Ne­mač­ke, pr­vi put ob­li­ko­va­na Ve­li­ka Al­ba­ni­ja. Ta­da je već pro­pa­gand­no bio utvr­đen stav da su Al­ban­ci po­tom­ci Ili­ra. Za­to je je­zgro Ili­ra tra­že­no sa­mo u se­ver­noj Al­ba­ni­ji i Cr­noj Go­ri, upr­kos to­me što je ar­he­o­lo­ška na­u­ka i tog do­ba i na­ših da­na ras­po­la­ga­la do­ka­zi­ma da se ma­tič­no ilir­sko pod­ruč­je na­la­zi na di­nar­skom pro­sto­ru. Usle­di­le su ras­pra­ve o Dar­da­ni­ji ko­ja se ne­ka­da pro­sti­ra­la u ju­žnoj Sr­bi­ji i se­ver­nom de­lu Re­pu­bli­ke Ma­ke­do­ni­je; da bi se do­bio pro­stor za da­na­šnje Ko­so­va­re, u Dar­da­ni­ju je uklju­če­na i Me­to­hi­ja, a Dar­dan­ci su pro­gla­še­ni za Ili­re...

Srp­ski isto­ri­ča­ri su ću­ta­li kad su tre­ba­li pri­ča­ti isti­nu

Za­ni­mlji­va i neo­bič­no va­žna sve­do­čan­stva iz­neo je prof. Mo­mir Jo­vić, isto­ri­čar da je u sred­njo­ve­kov­noj srp­skoj dr­ža­vi vla­ste­la odr­ža­va­la ne­ke od­no­se sa al­ban­ski/ar­ban­skim pr­va­ci­ma, ali da Al­ban­ci ta­da ni­su na­se­lja­va­li srp­ske pro­sto­re Ko­so­va i Me­to­hi­je, što va­ži i za ka­sni­ji pe­ri­od de­spo­to­vi­ne, kao i po­čet­kom tur­skog osva­ja­nja, da Al­ban­ci još ni­su bi­li unu­tar srp­ske dr­ža­ve. Prof. Jo­vić svoj tekst pot­kre­plju­je pi­sa­nim do­ku­men­ti­ma, tur­skim knji­ga­ma def­te­ri­ma i xi­zi­ja­ma, ko­je su pa­žlji­vo be­le­ži­le sve svo­je po­da­ni­ke. “Pre­ma def­te­ri­ma na pro­sto­ri­ma Sta­re Sr­bi­je, sve do 1690. go­di­ne Al­ban­ci ni­su sta­no­va­li u Sr­bi­ji. Za­hva­lju­ju­ći ori­jen­ta­li­sti­ma iz Ori­jen­tal­nog in­sti­tu­ta u Sa­ra­je­vu, 1964. go­di­ne ob­ja­vljen je def­ter “Kra­ji­šte Isa­be­ga Isa­ko­vi­ća, zbir­ni ka­ta­star­ski po­pis iz 1455. go­di­ne”. Nje­go­vo Kra­ji­šte je ob­u­hva­ta­lo ši­ri pro­stor od da­na­šnjeg Ko­so­va i Me­to­hi­je. U či­ta­voj knji­zi, na svih 116 str. tek­sta, kon­sta­tu­je se sa­mo 79 ime­na ko­ja ni­su uo­bi­ča­je­no srp­ska. Oči­gled­no je da se ra­di o mu­sli­man­skim ime­ni­ma, ali to ne pod­ra­zu­me­va da su al­ban­ska. Sa­svim je isti re­zul­tat iz pre­gle­da def­te­ra istog sa­ra­jev­skog In­sti­tu­ta, “Oblast Bran­ko­vi­ća, op­šti ka­ta­star­ski po­pis iz 1455. go­di­ne”, Sa­ra­je­vo, 1972. go­di­ne. Po­seb­no je va­žno is­ta­ći da je te go­di­ne (1455.) pro­šlo već 69 go­di­na od Vi­dov­dan­ske bit­ke, ali va­žne gra­do­ve, Pri­zren i No­vo Br­do, Tur­ci su za­u­ze­li tek te go­di­ne. Pre­ma ovim tur­skim knji­ga­ma, Al­ban­ci još ni­su bi­li na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, a ti­me ni­su ni mo­gli uče­stvo­va­ti u Ko­sov­skom bo­ju. Is­ti­čem to, jer Al­ban­ci sa­da na­sto­je da na­met­nu svo­ju pri­ču, da su te 1389. go­di­ne već ma­sov­no bi­li na pro­sto­ri­ma Sta­re Sr­bi­je, a ti­me i sa broj­nim če­ta­ma bor­ci u Ko­sov­skom bo­ju (je­di­no ne po­mi­nju – na či­joj stra­ni!).
Po­seb­no ube­dlji­vo sve­do­čan­stvo či­ji je i sam bio sve­dok, prof. Jo­vić iz­neo je o ve­li­kom bro­ju srp­skih isto­ri­ča­ra sa­vre­me­nog pe­ri­o­da ko­ji su u jed­nom pe­ri­o­du mo­ra­li da ću­te, a ka­sni­je su upra­žnja­va­li si­stem da ne is­ti­ču svo­ja ne­sla­ga­nja ka­da su se iz­no­si­le ne­i­sti­ne. On ka­že da je “Ra­do­van Sa­mar­xić, na sku­pu u ma­na­sti­ru De­ča­ni, kao i mi osta­li, slu­šao ne­su­vi­sla iz­la­ga­nja pro­fe­so­ra pri­štin­ske ka­te­dre Isto­ri­je Sken­de­ra Ri­za­ja. On je ne­gi­rao srp­ske se­o­be, pa i Ve­li­ku, Čar­no­je­vi­će­vu. Na­iz­gled, to je sa­mo nje­go­va glu­post, ali, raz­lo­zi su mno­go du­blji. Po Ri­za­ju ni­je bi­lo se­o­ba. Uvek je od­nos Sr­ba i Al­ba­na­ca na Ko­sme­tu – bio isti, kao i tih go­di­na. Ni­ko se ni­je od­se­lja­vao, ni­ko se ni­je do­se­lja­vao. Pro­fe­sor Ra­do­van Sa­mar­džić je ću­tao, ia­ko je to bi­la nje­go­va na­uč­na oblast. Mo­lio sam ga da se ne­ka­ko su­prot­sta­vi Sken­de­ro­voj pri­či, ba­rem au­to­ri­te­ta ra­di. Od­bio je. A Sken­der Ri­zaj je su­tra­dan na Ka­te­dri po­no­sno iz­vi­ki­vao da nje­go­ve isti­ne ni­je mo­gao po­bi­ti čak ni struč­njak Ra­do­van Sa­mar­džić. Pro­fe­sor Si­ma Ćir­ko­vić, na sku­pu u Pri­šti­ni, o Ko­sov­skom bo­ju, slu­šao je pri­če da su Bal­ši­ći od­u­vek ri­mo­ka­to­li­ci. Mo­lio sam ga da kao me­ro­dav­ni me­di­e­vi­sta, ne­što iz­ne­se pro­tiv te ne­tač­ne tvrd­nje. On je me­ni od­go­vo­rio da su to sa­mo nji­ho­ve ne­bu­lo­ze. Ni­je ni­šta ka­zao. Ja sam se su­prot­sta­vio ar­gu­men­ti­ma ma­da ta­da ni­sam imao Ćir­ko­vi­ćev na­uč­ni ugled. Sle­de­će al­ban­ske tvrd­nje, do­du­še na Ka­te­dri, bi­le su da su i Ne­ma­nji­ći ri­mo­ka­to­li­ci i da Sr­bi sa nji­ma ne­ma­ju ni­ka­kvu ve­zu, te da su Ne­ma­nji­ći, u stva­ri, al­ban­sko “po­zna­to” ple­me – Ni­ma­ni. Ću­ta­njem se ni­šta ni­je po­sti­za­lo. Uvek je to bi­lo ne­ko obr­nu­to dej­stvo.”
Osta­je da se slo­ži­mo sa pro­fe­so­rom Jo­vi­ćem da ću­ta­nje pro­iz­vo­di obr­nu­to dej­stvo. Ko­li­ko su nje­go­ve po­sle­di­ce po­gub­ne – da­nas se mo­že­mo i sa­mi uve­ri­ti. I za­i­sta je po­sled­nji tre­nu­tak da se za­pi­ta­mo do­kle će­mo da se oglu­šu­je­mo na oči­gled­ne do­ka­ze, pre­ćut­ku­je­mo isti­nu i ži­vi­mo u ne­zna­nju. •