Sr­bi su de­ca Sun­ca

Za Sve­tla­nu Ste­vić, po­zna­tog iz­vo­đa­ča na­ših iz­vor­nih, sta­rih pe­sa­ma zna­ju svi. I oni ko­ji po­štu­ju sop­stve­ne ko­re­ne, tra­di­ci­ju i oni ko­ji­ma su to pre­va­zi­đe­ne “stva­ri”. Mi­si­o­na­ri po ce­lom sve­tu. Osta­vlja ne­iz­bri­siv trag u srp­skoj kul­tu­ri, du­hov­no­sti. Go­vo­ri na­rav­no, o pe­smi, o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, o svom ro­du. Ali, ne sa skep­som, pe­si­mi­zmom već sa ne­skri­ve­nom na­dom.
– U ži­vo­tu ni­šta ni­je slu­čaj­no. Srp­ski na­rod ne pre­ži­vlja­va ove te­gob­ne go­di­ne slu­čaj­no. Sve na sve­tu ima svoj red i po­re­dak, a nje­ga sva­ka­ko ni­je iz­mi­slio ni NA­TO, ni EU ili Ame­ri­ka. Mir i sklad, ne­ka rav­no­te­ža u va­se­lje­ni de­lo je Sve­vi­šnjeg. Ta­ko će bi­ti dok je ve­ka – ka­že Sve­tla­na Ste­vić go­vo­re­ći o uni­ver­zal­nim, a ne­pi­sa­nim, na­ma ne­do­ku­či­vim za­ko­ni­ma


• Oda­kle to­li­ko ve­re da će do­bro po­be­di­ti, pa i ka­da je KiM u pi­ta­nju, ka­že­te “Sr­bi će do­bi­ti bit­ku i op­sta­ti”

– Čo­vek valj­da no­si sve ro­đe­njem. U to sam ube­đe­na. Istin­ski na­rod­ni pe­va­či vi­de mno­go du­blje i da­lje. Go­vo­rim iz is­ku­stva. Vi­še od po­lo­vi­ne ho­molj­skih Sr­ba do­se­lje­ni su sa Ko­sme­ta. Mo­ji pre­ci po ocu, su iz Me­to­hi­je, po maj­ci Ho­molj­ci. Sve što je pre­dač­ko, pe­sme, pri­če, ka­zi­va­nja, baj­ke, obi­ča­ji, sve je do­šlo za na­ma, iz ve­kov­ne ko­lev­ke. Naj­ve­će srp­sko se­lo u Ho­mo­lju Su­vi Do pre­se­lje­no je sa Me­to­hi­je, pre dva ve­ka. Mo­ji pre­ci, mno­go pre.

Pe­sma sna­ži na­rod

• Ni­ste obič­ni estrad­ni umet­nik, već is­kon­ski na­rod­ni pe­vač. Ka­kvu ulo­gu ima­ju lju­di po­put vas?

– Pra­vi pe­vač du­žan je da pre­ne­se svom na­ro­du ono što je či­nio i nje­gov pret­hod­nik pre pet, šest ve­ko­va. Da, u od­re­đe­nom tre­nut­ku bu­de hra­brost za svoj rod. Jer, pe­sma u isto­ri­ji srp­skoj, onoj pra­dav­noj, ni­je bi­la za­ba­va, kao što ve­ći­na lju­di mi­sli. Da­le­ko od to­ga. Bi­la je ve­li­ka sna­ga na po­lju, u ora­nju, ko­pa­nju, se­tvi, pred bit­ke. Pe­vač je bio taj ko­ji bi pru­žio sna­gu, pod­se­ćao na kr­snu sla­vu, za­ve­ti­nu, slav­ne pret­ke. Na­ši sta­ri su se mno­go bri­nu­li da se “ne za­bo­ra­vi­mo u ne­kom vre­me­nu”, da “na­ša iskra” ne uga­sne. Sve to sta­lo je u pe­smu. Ona je po­seb­na vr­sta ško­le. Ne mo­ra pe­vač da bu­de dok­tor na­u­ka, ob­ra­zo­van u da­na­šnjem smi­slu. Ali, je mo­rao da bu­de pi­smen za pre­dač­ke po­ru­ke. Da ume da ih oču­va, da ih pre­ne­se, sa­op­šti bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma. To je ogrom­na moć, sa mi­si­jom da se odr­ži na­rod. Pe­sma pr­va stig­ne do čo­ve­ko­vog sr­ca. Po­mog­ne da ne za­bo­ra­vi­mo, da ne po­klek­ne­mo.

• Šta pre­dač­kom pe­smom po­ru­ču­je­te su­na­rod­ni­ci­ma?

– Pre sve­ga, da se vo­li­mo. Tre­ba da pre­sta­ne­mo da se glo­ži­mo. Mo­ra­mo da se vra­ti­mo u sta­nje ko­je je u na­ro­du ne­ka­da po­sto­ja­lo – u svest o na­ci­o­nal­noj so­li­dar­no­sti, po­što­va­nju, lju­ba­vi za sve što je srp­sko. Ni­ko ne mo­že da me ube­di da ne­ko ume da vo­li i ce­ni ne­što stra­no, ili ne­ki dru­gi na­rod, a da na svoj rod za­bo­ra­vi. To je li­ce­mer­je. Nas su uči­li ova­ko: “Bu­di Srp­če, pa ne­ka te bu­de po­la.” Što zna­či – bu­di sa­mo­sve­stan i vo­li sve lju­de. Ali, uvek mo­raš da bu­deš u do­slu­hu sa svo­jom ve­rom, sa Bo­gom. U to sta­nje da se vra­ti­mo. On­da ne­će bi­ti ne­vo­lja.

Na­dah­nu­će i ze­mlje i ne­ba

• Ka­že­te da se če­sto vra­ća­te Ko­sme­tu.

– Ni­ka­da ni­sam ni od­la­zi­la. Ne­ras­ki­di­vim ni­ti­ma sam ve­za­na za naš Ko­smet. To go­vo­rim ta­mo na­šoj bra­ći, se­stra­ma. Svi Sr­bi za me­ne su – rod, pa ih ta­ko zo­vem. Onog mo­men­ta ka­da stu­pi­te no­gom na to tlo od­jed­nom se pro­bu­di ve­li­čan­stven ose­ćaj da ste tu na “svom pra­gu”, og­nji­štu, da je to vaš pra­vi dom, da ga ne bih me­nja­la za bi­lo ko­ji dru­gi na sve­tu. Uvek sam u Vi­so­kim De­ča­ni­ma, u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji, Gra­ča­ni­ci, Ora­hov­cu. Si­la, ener­gi­ja, ko­ja vam pro­la­zi kroz sto­pa­la, kad sta­ne­te, za­žmu­ri­te, i od sil­nih emo­ci­ja ose­ti­te ogrom­no na­dah­nu­će iz ze­mlje, ne­ba. Ono vla­da va­ma. Kad bi sva­ki čo­vek pro­bu­dio tu is­kon­sku sna­gu u se­bi, sve bi se po­kre­nu­lo.

• Po­li­ti­ča­ri u Sr­bi­ji ka­žu – sa­da je bi­ti, ili ne bi­ti.

– Uvek će­mo bi­ti, op­sta­ti na Ko­sme­tu. Po­sto­je ve­li­čan­stve­ni pra­sta­ri sti­ho­vi ko­je sam te­ško pro­na­šla. Jed­na je od naj­ka­sni­je za­pi­sa­nih drev­nih srp­skih na­rod­nih pe­sa­ma, me­ni naj­o­mi­lje­ni­ja – Zve­zde se Bo­gu ob­ra­ća­ju: “Bud bu­du­je Sun­ce na Is­to­ku, ...Me­sec na za­pa­du... zve­zde na ne­be­sa, bud bu­du­ju Sr­bi na Ko­so­vu”. Ne­ma dru­ge za­ko­ni­to­sti. Po­sto­ji li u na­u­ci do­kaz da čo­vek mo­že da ži­vi bez sr­ca? Ni mi ne mo­že­mo bez Ko­sme­ta. Sr­bi će se vra­ti­ti na sve na­še pro­sto­re. Bi­će ob­no­vlje­ni svi ma­na­sti­ri, cr­kve. Po­sto­ji za­vet. Unu­tar­nja za­kle­tva po­je­din­ca Stvo­ri­te­lju. Znam re­ći će­te, ne­ki ne­gi­ra­ju da ta­ko ne­što po­sto­ji, čak sa ig­no­ra­ci­­jom gle­da­ju na drev­ne du­hov­ne vred­no­sti, ili će me po­sle pro­či­ta­nog in­ter­vjua – isme­ja­va­ti. Ta­kvi lju­di du­hov­no su mr­tvi, a da to ne zna­ju.

• Ka­že­te da ide­mo pre­ma ko­smet­skom raz­re­še­nju?

– Du­go­go­di­šnja ko­smet­ska pat­nja je­nja­va. Za­mi­sli­te se, ka­ko je to iz­gle­da­lo pre pet, se­dam go­di­na. Ko­li­ko se to­ga pro­me­ni­lo. Da li to že­li ne­ko u na­šoj vla­di, vla­di Ame­ri­ke, Bri­se­lu, u NA­TO cen­tra­li, to vi­še ni­je bit­no. Sr­bi mo­ra­ju “se­bi da se vra­te”. Po pra­sta­rom pre­da­nju, Sr­bi su Sun­če­va de­ca – “bu­di­li­ce” u sve­tu. Ni­ka­da ne sme­ju da do­zvo­le od­ro­đa­va­nje od Bo­ga. Oni mo­ra­ju sve na­ro­de da bu­de. Na isti­nu i prav­du. Sr­bi­ja je i Ru­si­ju pro­bu­di­la. Na sve­tu ne po­sto­je dva na­ro­da ko­ja hr­le jed­na dru­gom kao srp­ski i ru­ski. Ni­ka­kva si­la to vi­še ne mo­že za­u­sta­vi­ti.

• Šta mi­sli­te o srp­skim po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji ka­žu: “Ko­smet je odav­no iz­gu­bljen”?

– Mno­go je ne­so­ja. Ka­da sve pro­đe, te­ško će se mi­ri­ti sa svo­jim gre­ška­ma. Ako uop­še bu­du ima­li ob­ra­za da po­gle­da­ju svoj na­rod u oči, po­go­to­vo one sa KiM. Bi­će im te­ško ka­da bu­du do­ži­ve­li krah. Sve­dok sam pro­pa­sti broj­nih po­li­ti­ka i ko­je ka­kvih moć­ni­ka. Oti­ći će i ovi u pro­šlost, kao da ni­kad ni­su po­sto­ja­li. Pi­tam te lju­de ko­ji tvr­de da srp­ski KiM vi­še ne po­sto­ji, a ka­žu da su za ne­ku dru­gu ze­mlju, Uni­ju, ka­ko se “to” od vaj­ka­da zva­lo? I šta su on­da, oni? Iz­daj­ni­ci! Pra­vi dr­žav­nik se za svoj na­rod bo­ri do po­sle­njeg da­ha. Mi ne­ma­mo dr­žav­ni­ke. Ove po­li­ti­ča­re će odu­va­ti isto­rij­ski ve­tro­vi. Naj­lak­še se odu­va­ju per­je i pa­per­je. Te­me­lje i stu­bo­ve ne mo­gu da po­me­re. Ta­ko je sa Sr­bi­ma i nji­ho­vim ne­ver­nim “To­ma­ma”. •