Ср­би су де­ца Сун­ца

За Све­тла­ну Сте­вић, по­зна­тог из­во­ђа­ча на­ших из­вор­них, ста­рих пе­са­ма зна­ју сви. И они ко­ји по­шту­ју соп­стве­не ко­ре­не, тра­ди­ци­ју и они ко­ји­ма су то пре­ва­зи­ђе­не “ства­ри”. Ми­си­о­на­ри по це­лом све­ту. Оста­вља не­из­бри­сив траг у срп­ској кул­ту­ри, ду­хов­но­сти. Го­во­ри на­рав­но, о пе­сми, о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, о свом ро­ду. Али, не са скеп­сом, пе­си­ми­змом већ са не­скри­ве­ном на­дом.
– У жи­во­ту ни­шта ни­је слу­чај­но. Срп­ски на­род не пре­жи­вља­ва ове те­гоб­не го­ди­не слу­чај­но. Све на све­ту има свој ред и по­ре­дак, а ње­га сва­ка­ко ни­је из­ми­слио ни НА­ТО, ни ЕУ или Аме­ри­ка. Мир и склад, не­ка рав­но­те­жа у ва­се­ље­ни де­ло је Све­ви­шњег. Та­ко ће би­ти док је ве­ка – ка­же Све­тла­на Сте­вић го­во­ре­ћи о уни­вер­зал­ним, а не­пи­са­ним, на­ма не­до­ку­чи­вим за­ко­ни­ма


• Ода­кле то­ли­ко ве­ре да ће до­бро по­бе­ди­ти, па и ка­да је КиМ у пи­та­њу, ка­же­те “Ср­би ће до­би­ти бит­ку и оп­ста­ти”

– Чо­век ваљ­да но­си све ро­ђе­њем. У то сам убе­ђе­на. Истин­ски на­род­ни пе­ва­чи ви­де мно­го ду­бље и да­ље. Го­во­рим из ис­ку­ства. Ви­ше од по­ло­ви­не хо­мољ­ских Ср­ба до­се­ље­ни су са Ко­сме­та. Мо­ји пре­ци по оцу, су из Ме­то­хи­је, по мај­ци Хо­мољ­ци. Све што је пре­дач­ко, пе­сме, при­че, ка­зи­ва­ња, бај­ке, оби­ча­ји, све је до­шло за на­ма, из ве­ков­не ко­лев­ке. Нај­ве­ће срп­ско се­ло у Хо­мо­љу Су­ви До пре­се­ље­но је са Ме­то­хи­је, пре два ве­ка. Мо­ји пре­ци, мно­го пре.

Пе­сма сна­жи на­род

• Ни­сте обич­ни естрад­ни умет­ник, већ ис­кон­ски на­род­ни пе­вач. Ка­кву уло­гу има­ју љу­ди по­пут вас?

– Пра­ви пе­вач ду­жан је да пре­не­се свом на­ро­ду оно што је чи­нио и ње­гов прет­ход­ник пре пет, шест ве­ко­ва. Да, у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку бу­де хра­брост за свој род. Јер, пе­сма у исто­ри­ји срп­ској, оној пра­дав­ној, ни­је би­ла за­ба­ва, као што ве­ћи­на љу­ди ми­сли. Да­ле­ко од то­га. Би­ла је ве­ли­ка сна­га на по­љу, у ора­њу, ко­па­њу, се­тви, пред бит­ке. Пе­вач је био тај ко­ји би пру­жио сна­гу, под­се­ћао на кр­сну сла­ву, за­ве­ти­ну, слав­не прет­ке. На­ши ста­ри су се мно­го бри­ну­ли да се “не за­бо­ра­ви­мо у не­ком вре­ме­ну”, да “на­ша искра” не уга­сне. Све то ста­ло је у пе­сму. Она је по­себ­на вр­ста шко­ле. Не мо­ра пе­вач да бу­де док­тор на­у­ка, об­ра­зо­ван у да­на­шњем сми­слу. Али, је мо­рао да бу­де пи­смен за пре­дач­ке по­ру­ке. Да уме да их очу­ва, да их пре­не­се, са­оп­шти бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма. То је огром­на моћ, са ми­си­јом да се одр­жи на­род. Пе­сма пр­ва стиг­не до чо­ве­ко­вог ср­ца. По­мог­не да не за­бо­ра­ви­мо, да не по­клек­не­мо.

• Шта пре­дач­ком пе­смом по­ру­чу­је­те су­на­род­ни­ци­ма?

– Пре све­га, да се во­ли­мо. Тре­ба да пре­ста­не­мо да се гло­жи­мо. Мо­ра­мо да се вра­ти­мо у ста­ње ко­је је у на­ро­ду не­ка­да по­сто­ја­ло – у свест о на­ци­о­нал­ној со­ли­дар­но­сти, по­што­ва­њу, љу­ба­ви за све што је срп­ско. Ни­ко не мо­же да ме убе­ди да не­ко уме да во­ли и це­ни не­што стра­но, или не­ки дру­ги на­род, а да на свој род за­бо­ра­ви. То је ли­це­мер­је. Нас су учи­ли ова­ко: “Бу­ди Срп­че, па не­ка те бу­де по­ла.” Што зна­чи – бу­ди са­мо­све­стан и во­ли све љу­де. Али, увек мо­раш да бу­деш у до­слу­ху са сво­јом ве­ром, са Бо­гом. У то ста­ње да се вра­ти­мо. Он­да не­ће би­ти не­во­ља.

На­дах­ну­ће и зе­мље и не­ба

• Ка­же­те да се че­сто вра­ћа­те Ко­сме­ту.

– Ни­ка­да ни­сам ни од­ла­зи­ла. Не­рас­ки­ди­вим ни­ти­ма сам ве­за­на за наш Ко­смет. То го­во­рим та­мо на­шој бра­ћи, се­стра­ма. Сви Ср­би за ме­не су – род, па их та­ко зо­вем. Оног мо­мен­та ка­да сту­пи­те но­гом на то тло од­јед­ном се про­бу­ди ве­ли­чан­ствен осе­ћај да сте ту на “свом пра­гу”, ог­њи­шту, да је то ваш пра­ви дом, да га не бих ме­ња­ла за би­ло ко­ји дру­ги на све­ту. Увек сам у Ви­со­ким Де­ча­ни­ма, у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји, Гра­ча­ни­ци, Ора­хов­цу. Си­ла, енер­ги­ја, ко­ја вам про­ла­зи кроз сто­па­ла, кад ста­не­те, за­жму­ри­те, и од сил­них емо­ци­ја осе­ти­те огром­но на­дах­ну­ће из зе­мље, не­ба. Оно вла­да ва­ма. Кад би сва­ки чо­век про­бу­дио ту ис­кон­ску сна­гу у се­би, све би се по­кре­ну­ло.

• По­ли­ти­ча­ри у Ср­би­ји ка­жу – са­да је би­ти, или не би­ти.

– Увек ће­мо би­ти, оп­ста­ти на Ко­сме­ту. По­сто­је ве­ли­чан­стве­ни пра­ста­ри сти­хо­ви ко­је сам те­шко про­на­шла. Јед­на је од нај­ка­сни­је за­пи­са­них древ­них срп­ских на­род­них пе­са­ма, ме­ни нај­о­ми­ље­ни­ја – Зве­зде се Бо­гу об­ра­ћа­ју: “Буд бу­ду­је Сун­це на Ис­то­ку, ...Ме­сец на за­па­ду... зве­зде на не­бе­са, буд бу­ду­ју Ср­би на Ко­со­ву”. Не­ма дру­ге за­ко­ни­то­сти. По­сто­ји ли у на­у­ци до­каз да чо­век мо­же да жи­ви без ср­ца? Ни ми не мо­же­мо без Ко­сме­та. Ср­би ће се вра­ти­ти на све на­ше про­сто­ре. Би­ће об­но­вље­ни сви ма­на­сти­ри, цр­кве. По­сто­ји за­вет. Уну­тар­ња за­кле­тва по­је­дин­ца Ство­ри­те­љу. Знам ре­ћи ће­те, не­ки не­ги­ра­ју да та­ко не­што по­сто­ји, чак са иг­но­ра­ци­­јом гле­да­ју на древ­не ду­хов­не вред­но­сти, или ће ме по­сле про­чи­та­ног ин­тер­вјуа – исме­ја­ва­ти. Та­кви љу­ди ду­хов­но су мр­тви, а да то не зна­ју.

• Ка­же­те да иде­мо пре­ма ко­смет­ском раз­ре­ше­њу?

– Ду­го­го­ди­шња ко­смет­ска пат­ња је­ња­ва. За­ми­сли­те се, ка­ко је то из­гле­да­ло пре пет, се­дам го­ди­на. Ко­ли­ко се то­га про­ме­ни­ло. Да ли то же­ли не­ко у на­шој вла­ди, вла­ди Аме­ри­ке, Бри­се­лу, у НА­ТО цен­тра­ли, то ви­ше ни­је бит­но. Ср­би мо­ра­ју “се­би да се вра­те”. По пра­ста­ром пре­да­њу, Ср­би су Сун­че­ва де­ца – “бу­ди­ли­це” у све­ту. Ни­ка­да не сме­ју да до­зво­ле од­ро­ђа­ва­ње од Бо­га. Они мо­ра­ју све на­ро­де да бу­де. На исти­ну и прав­ду. Ср­би­ја је и Ру­си­ју про­бу­ди­ла. На све­ту не по­сто­је два на­ро­да ко­ја хр­ле јед­на дру­гом као срп­ски и ру­ски. Ни­ка­ква си­ла то ви­ше не мо­же за­у­ста­ви­ти.

• Шта ми­сли­те о срп­ским по­ли­ти­ча­ри­ма ко­ји ка­жу: “Ко­смет је одав­но из­гу­бљен”?

– Мно­го је не­со­ја. Ка­да све про­ђе, те­шко ће се ми­ри­ти са сво­јим гре­шка­ма. Ако уоп­ше бу­ду има­ли об­ра­за да по­гле­да­ју свој на­род у очи, по­го­то­во оне са КиМ. Би­ће им те­шко ка­да бу­ду до­жи­ве­ли крах. Све­док сам про­па­сти број­них по­ли­ти­ка и ко­је ка­квих моћ­ни­ка. Оти­ћи ће и ови у про­шлост, као да ни­кад ни­су по­сто­ја­ли. Пи­там те љу­де ко­ји твр­де да срп­ски КиМ ви­ше не по­сто­ји, а ка­жу да су за не­ку дру­гу зе­мљу, Уни­ју, ка­ко се “то” од вај­ка­да зва­ло? И шта су он­да, они? Из­дај­ни­ци! Пра­ви др­жав­ник се за свој на­род бо­ри до по­сле­њег да­ха. Ми не­ма­мо др­жав­ни­ке. Ове по­ли­ти­ча­ре ће оду­ва­ти исто­риј­ски ве­тро­ви. Нај­лак­ше се оду­ва­ју пер­је и па­пер­је. Те­ме­ље и сту­бо­ве не мо­гу да по­ме­ре. Та­ко је са Ср­би­ма и њи­хо­вим не­вер­ним “То­ма­ма”. •