Veizović: Hoće li evroklijenti uspeti da dokrajče Srbiju?

Međutim kako ništa ne traje večno, tako je i ovoj izbornoj predstavi došao kraj a stare i zaboravljene rane opet izbijaju u prvi plan. Nakon samo par dana od završetka izbora Srbiju su počele da opsedaju strane diplomate. Požurujući političare da što pre sastave vladu i nastave započete „poslove“ kako bi što pre ispunili sve uslove za dobijanje datuma za početak pregovora. Poslednja poseta Miroslava Lajčeka, koji je sa sobom doneo „nove“ zahteve, je uzburkala srpsku političku javnost. Jednostavno je teško zaboraviti koliko je puta, samo iz Nemačke i SAD, postavljan uslov Srbiji da normalizuje odnse sa „državom“ Kosovom te raspusti navodno paralelne srpske institucije na sveru pokrajine, za šta bi kao nagradu dobila status kandidata. I najzad kada je Srbija, još uvek ne formalno, te zahteve u vidu fusnote gotovo do kraja (ali suštinski gotovo sigurno) realizovala, mi smo i dobili status kandidata.
 

Radikalizovanje pritisaka sa zapada

Svi smo očekivali da zapad nastavi da vrši pritisak na Srbiju kada je u pitanju Kosovo, ali pomalo smo se iznenadili radikalizaciji zahteva. U tom paketu pritisaka i zahteva da se normalizuju „međudržavni“ odnosi sa Kosovom zapad, kako se čini, vrši veliki pritisak na sadašnje (stare) potencijalne koalicione partnere sa ciljem da ovi što je moguće brže sastave vladu? Prošla vlada je formirana nekoliko meseci nakon izbora, vlada pre nje isto tako. Zašto onda žuti žure da što pre ispune zahtev o sastavu vlade, ako ne zato što se i samoj Evropi žuri. Crni scenariji koji poslednje vreme pune dnevnu štampu širom Evrope pa i sveta, o krahu evra i raspadu Evropske Unije, sve su izvesniji, i zaista ima osnova da budu epilog jednog velikog projekta u koji su evropljani polagali veliku nadu. Da se EU, vrlo verovatno, u obliku kakvu je znamo, neće još dugo održati pokazuju i dešavanja iz Švajcarske gde se već uveliko priprema plan za slučaj raspada evrozone.

Iako je predsednik uprave nacionalne banke Švajcarske Tomas Jordan izjavio da on lično ne veruje u taj scenario, same pripreme plana baš u trentku pada akcija Evropskih deonica, pokazuju da to svakako nije slučajnost. Poznato je da se EU već nekoliko godina ne nalazi u zavidnom položaju, a da joj se ekonomija u poslednje vreme održava na staklenim nogama, dok je kriza koja je zahvatila Grčku, Španiju, Italiju i ceo blok istočne Evrope, samo kap koja preliva čašu, odnosno kao prva domina koja se ljulja i preti da obori sve ostale u nizu. U tom slučaju, delimičnog raspada EU, zapad može, usled, nadamo se i osvešćenja Srba, ostati bez svoje šargarepe kojom magarči Srbe već dvanaest godina. Tako da imajući u vidu da im gori pod nogama, nije ni čudo da požuruju žute, kojima su očigledno obezbedili mandat (jer su dokazani poltroni zapada), da opet posedaju u fotelje i privedu svoje prljave poslove kraju.

Lajček je došao sa zahtevima, navodno novim i sličnom pričom koja podgreva nadu u bolju budućnost evropske Srbije, kao da smo do sada živeli u Tunguziji, navodeći da se Srbija nalazi na prekretnici svoje evropske perspektive. Zanimljivi nema šta. No on je možda je donekle i u pravu. Novoizabrani predsednik će, sasvim je moguće, imati manevarskog prostora (mada će ukoliko pokuša da realizuje najminimimalnije srpske interese imati protiv sebe čitav zapad i sve zapadne klijente u Srbiji od kojih su najopasniji DS-ovci na čelu sa Tadićem) za pokušaj, makar ublažavanja, a možda i delimičnog razrešenja mnogih naših muka. Šarolikost koja se sada desila na političkoj sceni nakon izbora ipak  otvara, kakvu takvu, mogućnost Srbiji da skrene sa onog „jedinog“ puta ka Evropi, kojim nas je Tadić vodio i doveo do propasti i okrene se, makar u realnim mogućnostima, istoku, što bi dovelo do preko potrebnog geosttrategijskog balansa, ali i oslobađanja psihološkog pritiska, koji je Srbima, a i svim građanima Srbije, nametnula ova klijentelska, navodno proevropsa garnitura. No to će svakao biti teško dok ovi, koji su i do sada držali vlast, nastave da vladaju (a najverovatnije je da hoće). Ipak nade ima i ne treba je ignorisati.

Koliko je značajan faktor Nikolić

Nikolić je juče imao razgovor sa šefom delegacije EU u Srbiji, ambasadorom Vensanom Dežerom, gde su teme bile pre svega prava manjina, dešavanja na Jugu Srbije i u prvom planu Kosovo i Metohija. Prema nekim izvorima režimskih medija, u ovom slučaju Blica (koji je već objavljivao informacija sa razgovora koji se još nisu desili), Nikolić je radi dokazivanja o promeni dosadašnjeg imidža bivšeg radikala i nacionaliste, prihvatio da pokaže veću kooperativnost što se tiče Kosova. Međutim Nikolić je samo pre dva dana, dao intervju (sa zvučnim i video zapisom) u kome jasno daje do znanja da će se pre odreći puta u Evropsku Uniju nego Kosova. Što je novost koju nismo imali priliku da čujemo od žutih (ako izuzemo nemuštu, nespretnu i očito neiskrenu jednu izjavu po tom pitanju ministra Jeremića), čija nas je parola „i Kosovo i Evropa“ dovela da ostanemo bez oboje.

Ova izjava Nikolića, kojom on na neki način preferira Kosovo u odnosu na EU, odnosno kaže da će se pre odreći EU nego Kosova, podgreva izvesnu nadu, kao i sam put u Rusiju, gde je na poziv Putina prisustvovao proslavi Jedinstvene Rusije, što je bila prva njegova međunarodna poseta od kad je postao predsednik. Jer iako je tek bio izabran na tu poziciju, odnosno u tom trenutku još uvek nije bio položio zakletvu, na tu posetu se ipak gledalo na neki način, sa pravom, kao prvu zvaničnu. Nikolić je ovom posetom je verovatno dao simboličan znak Srbima da on nije jednosmeran i da je i njemu samom istok, ako ne bliži, a ono bar jednako blizak zapadu, što je uostalom u skladu sa njegovim predizbornim obećanjima i trogodišnjom politikom SNS-a. Koliko će imati mogućnosti da istraje na tom putu i koliko će biti iskren videćemo.
Kao što se može zaključiti iz predhodnog dela teksta Kosovo, koje za sada samo zvezdica deli od formalnog priznanja, opet se nalazi u centru zbivanja. I ono je glavni predmet interesovanja evropskih zvaničnika. Ono je usud na kojem će se dokazivati novoizabrani predsednik, i u „međunarodnoj zajednici“, ali i kod sopstvenog naroda. Pregovori sa Prištinom koji treba da se nastave nakon sastavljanja nove vlade jesu glavni razlog zašto Brisel požuruje političare, naročito svoje dokazane klijente, da se što pre formira vlada. Samim tim pred Nikolićem je jedan ispit, kao što rekoh, i od strane naroda i od strane Brisela.

Albanci znaju šta hoće, a mi?

Znajući dobro da kosovski Albanci ne pregovaraju oko severa, već zapravo žele celu našu pokrajinu, onda je jasno da od takvih pregovora nema ništa, odnosno da oni imaju za cilj samo postepeno priznanje navodne kosovske države.Nedavno je bivši regionalni predstavnik UN na Kosovu i Metohiji Džerard Galuči, u svojstvu američkog diplomate izjavio da je odavno jasno da Albanci ne žele pregovore, već jednostavno provociraju srbski narod na nasilje da bi imali opravdanje za nove represije. Priština, prema Galučijevom mišljenju, želi da na severu Kosova nametne vladavinu svojih zakona, čime bi opravdala “povratak” Albanaca i, posledično, totalno proterivanjeSrba.

“Oni su očekivali da će međunarodna zajednica to uraditi umesto njih; najpre UNMIK, onda Međunarodna civilna kancelarija i Euleks. Pošto to nije uspelo, od jula 2011. počeli su sa konstantnim provokacijama”, piše  Galuči u analitičkom tekstu. Znači da nezavisnost Kosova visi o koncu i pitanje je da li će Nikolić imati snage da veže taj konac, ili će ga jednostavno popustiti (daleko bilo), pokazujući da nije spreman i sposoban, ili da nema mogućnosti, da se suprotstavi politici NATO-a i EU, koja već decenijama rasparčava Srbiju.

No, moramo priznati, da ne bi bilo zabune, da je položaj bilo koga ko želi da zaustavi proces priznavanja Kosova izuzetno težak. Ukidanje paralelnih institucija je maltene već u završnoj fazi. Iako se danas Borko Stefanović navodno nećkao i pričao kako je to kršenje dogovora iz Brisela, o kome mi očigledno nemamo pojma, njegov stranački kolega ministar za Kosovo i Metohiju (možda mu je funkcija najviše apsurdna u odnosu na sve ostale političare) ne misli da je to kršenje bilo kakvog dogovora i radi na tome. On je izjavio da će nova vlada Srbije odmah po osnivanju formirati privremena veća u opštinama na kosovu i Metohiji u kojima će najverovatnije biti sličan sastav kao u republičkoj koaliciji. Što je potpuno protivno volji građana i takođe ispunjenje jednog od zahteva sa kojima je Lajčak došao, a koji su navodno šokirali vlast. Odnosno kako navodi Slobodan Samardžić podpresednik DSS-a: „U prvoj fazi će biti pogažena politička volja naroda i nametnuti privremeni organi, ali će se oni pretvoriti u poverenike za srpsku dijasporu na Kosovu. Tako to više neće biti lokalna samouprava, nego sistem povereništva, a to je u skladu sa zahtevom EU da Srbija ugasi svoje insitucije“.

I pored toga što je buduća stara vlada potpuno svesna da je EU na korak od raspada (ili u najmanju ruku do značajne trnsformacije posle koje će veoma malo ličiti na onu strau zajednicu) i da je ovo možda poslednji trenutak kada se treba i mora početi postepeno okretati ozbiljnije ka istoku i ka izvesnijim perspektivama, što bi bila i nekakva šansa da se spasu sve pokrajine naše zemlje, koje prete da se otcepe, oni i dalje guraju državu ka bezalternativnoj evro-propasti i uprkos volji naroda rade na svoju ruku, čime dokazuju da su klijenti zapada i da svoju državu tretiraju kao afričku koloniju, baš kao i njihove globalne gazde.
 
Autor:  Vesna Veizović