Petrović: Promena elite preduslov nacionalnog preporoda Srbije

Mirne epohe prosperiteta, smenjivali su periodi turbulencije i kriza. Važan faktor napretka svakog naroda i zajednice posmatrano kroz celokupnu istoriju predstavlja elita, koja se upravo i potvrđivala, smenjivala ili gubila u savlađivanju izazova koji su se postavljali ispred celokupne zajednice. Elita zapravo predstavlja sloj pojedinaca koji se posebno ističu u ostvarenju opštedruštvenog dobra u okviru jedne zajednice. Dakle elita ne postoji sama zbog sebe, a najmanje zbog privilegija koje bi ipak trebalo da budu izvesna statusna i materijalna satisfakcija koju dobijaju od zajednice za doprinos opštem dobru.

Iako su izazovi pred kojim se nalazi srbski narod danas veoma veliki tu ne treba tražiti presudan razlog sveopšte krize i nazadka, jer je teško dokazivo da su okolnosti okruženja naših predaka bile znatno povoljnije. Zapravo u najvećem, u pitanju je nesposobnost današnje srpske elite, i to posebno u Srbiji da nađe adekvatne odgovore na savremene izazove pred kojima se nalazimo pre svega u političkoj sferi, ali i u vođenju ekonomije, socijalne i kulturne politike i drugiv važnih društvenih pitanja.

Nakon Drugog svetskog rata u poluvekovnom periodu Titoizma, stvorena je anacionalna i utilitarna elita na jednopartijskom i internacionalnističkom obrascu. Titova vladavina je u političkom smislu bila navodno anacionalna, ali svaka analiza ubedljivo govori da je ona zapravo afirmisala ostale jugoslovenske narode, neke i stvorila i čak izmislila, a zapravo suštinski bila antisrbska, sa teškim posledicama koje će ispaštati i buduće generacije, pošto su pod Titom određene federativne granice bile nukleus budućih sukoba i suštinskog slabljenja Srba. U tom pravcu, za vreme njegove višedecenijske vladavine, stvorena je, pre svega u Beogradu, nova tzv. elita, sloj stanovništva utilitarno, materijalno i staleški favorizovan, indoktriniran po obrascu suprotstavljanja srbskom faktoru, bez obzira što su ga činili većinom etnički Srbi. Ušuškana u poltronstvu i kultu ličnosti, jednopartizmu i iznad svega internacionalizmu, kao dežurna brana prema obnovi i javljanju svakog srbskog nacionalizma, ona je i nakon Titove smrti nastavila da se reprodukuje i prilagođava novonastalim političkim i društvenim okolnostima, veoma malo spremna da napusti osnovne obrasce na kojima je prethodno stvarana. Neotitoisti su potom prigrlili globalizam i američku hegemoniju kao mogućnost nastavljanja svog parazitskog delovanja, kao kontinuitet svoje višedecenijske platforme u obuzdavanja srbskog naciona.

Prava srbska elita, institucionalno i medijski potisnuta, po svojim dostignućima daleko je nadmoćnija u intelektualnom i stvaralačkom vidu od ovih kompradora, ali nema političku i medijsku moć koja stoji iza njih i koju nadiru stranci. U tom pravcu izostaje javno i medijsko, dakle tržišno, nadmetanje koncepta i ideja, jer se zna kakav bi bio ishod, što nije u interesu stranaca i kompradora na vlasti. Stoga se mi nalazimo, gledano u celini, u nekom obliku meke okupacije ili čak protektorata.

Protekli parlamentarni i predsednički izbori predstavljaju u suštini težak moralni i politički poraz vladajućeg dela elite u Srbiji. Sa jedne strane dodatno je raskrinkan njen nedemokratski način vladanja (izborne nepravilnosti) i medijsko jednoumlje. Sa druge strane izborom Tomislava Nikolića za srbskog predsednika u budućem petogodišnjem mandatu i činjenicom da DS nije osvojila najviše mandata u Narodnoj skupštini, ozbiljno je uzdrman i načet dosadašnji politički monopol anacionalne i neotitoističke, odnosno postoktobarske i proglobalističke elite u Srbiji.

Pomeranje svetskog poretka od monopolarnog sa dominacijom samo jedne svetske supersile SAD, ka multipolarnom sa paralelnim egzistiraanjem više velikih svetskih sila od kojih je Amerika i dalje vodeća, ali bez mogućnosti samostalnog određivanja glavnih pravaca planetarne politike, sa tendencijama daljeg slabljenja i u perspektivi postepenog nestajanja američkog planetarnog vođstva, velika je šansa i za srbski faktor na Balaknu. Upravo su SAD i Britanija od svih velikih sila najmanje naklonjeni Srbima, što smo mogli na svojoj koži da osetimo u protekle dve decenije, kada su se Vašington i London neposredno ili posredno stavili na čelo svih delanja uperenih protiv egzistencijalnih srbskih interesa. Postepeno olabavljenje stega i američkog prisustva na Balkanu velika je šansa u perspektivi da se u samoj Srbiji dodatno uspravimo u odnosu na kompradore. To je i šansa, da u interesu naših potomaka, vođenje i upravljanje osiromašenom i osakaćenom zemljom i preostalim resursima, ponovo i u potpunosti povratimo u srpske ruke. Primer može da nam bude Republika Srbska koja se u daleko težim okolnostima od Srbije uspešno bori za svoje i svesrpske esencijalne interese, kao i srpsi narod, Srbi i Crnogorci u Crnoj Gori koji u izuzetno teškim uslovima brane svoju egzistenciju, identitet i opstanak. Što je veoma važno i srbski narod u Republici Srbskoj, baš kao i Srbi i Crnogorci u Crnoj Gori svoje teške borbe poslednjih godina vode bez kontinuirane i organizovane pomoći od zvanične Srbije. Srbija je u isto vreme na teškom iskušenju usled unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka koje trpi od kompradorsekog dela elite i stranaca.

Srbija je prethodnih godina dovedena planski u veoma tešku ekonomsku, političku, socijalnu i kulturno-prosvetnu poziciju. Ekonomski smo devastirani sistematskom i neselektivnom primenom neoliberalnog ekonomskog projekta, koji je doživeo svoj krah i u praktičnom i u teoretskom smislu širom sveta. Monetaristička teorija koja insistira na čvrstom kursu valute i deviznog kursa kao ključnih pokazatelja ekonomske uspešnosti, što za svoju posledicu ima pad privrednih aktivnosti, rast uvoza i pad izvoza dala je katastrofalne rezultate u Srbiji, paralelno sa rasprodajem industrije i drugih važnih privrednih i prirodnih resursa strancima. Tome treba dodati prepuštanje najvećeg dela bankarskog sektora strancima i što je veoma važno izostanku ulaganja dobijenih sredstava od privatizacije, doznaka naših zaposlenih u inostranstvu, kao i sredstava od brojnih zaduživanja upravo u konkretne investicione poduhvate, već su ta za naše uslove ogromna sredstva otišla mahom u potrošnju i otuđena na različite načine od kompradorske elite. Prispeli dugovi i oni koji nas tek očekuju, mogu zbrisati ostatke privrednog sistema Srbije po grčkom scenariju, što je sve zajedno bio izgleda i izrežirani cilj stranog faktora i njegovih domaćih izvršitelja.

U političkom domenu proces odvajanja Kosova i Metohije se našao faktički u poslednjim fazama, i otuda „mamuzanje“ od strane stranaca da se po svaku cenu i bez obzira na izborne rezultate formira vlada na čelu sa Tadićem i DS, da bi se ovaj posao doveo gotovo do kraja, bez obzira što će to za njihove eksponente da predstavlja verovatno i neslavan politički kraj. U isto vreme se podstiče dalji proces podržavljenja Vojvodine, kao i distanca zvaničnog Beograda od pomoći srbskom elementu u Crnoj Gori koji je izložen nečuvenom pritisku u pravdu gubitka identiteta (kulturnom genocidu) od strane zapada stvorenog montenegrijskog koncepta. Takođe se sve čini da se i Republika Srbska što više oslabi. Projektovani koncept Dinkićevih regiona trebalo bi da putem izmene Ustava dovede zemlju u stanje totalnog raspada.

U socijalnom smislu odmaklo se daleko u pauperizaciji širokih slojeva stanovništva, gde se možda prvi put u istoriji bogate Srbije između ostalog stvara sve veći sloj beskućnika. Velikim pritiskom medija koji su mahom pod kontrolom stranaca podstiče se debilizacija i duh otuđenja našeg naroda, napuštanja osnovnih hrišćanskih principa i solidarnosti. Tako mali sloj bogatih i tajkuna, te kompradora bliskih vlastima, sve više predstavlja svet za sebe, okrenut mondenskom životu i uživanjima, sve manje zainteresovan za sudbinu najvećeg dela stanovništva koje tavori, ili čak ima ugroženu samu egzistenciju. Otvaranje kockarnica, favorizovanje i reklamiranje u medijima konzumiranja piva, pa i drugih alkoholnih pića, cigareta, posticanje potrošnje i lake zabave, dodatno utiče na razvoj socijalne patologije u društvu.

Kultura je ozbiljno devastirana i to planski, putem pritisaka, negativne selekcije, medija i opšte debilizacije. Kulturne ustanove poput pozorišta, filma, nalaze se u rukama dela favorizovane kompradorske elite, koja često u stvaralačkom smislu satanizuje svoj narod. Slično je i u književnosti, kao i u nauci koja je pod kontrolom vlasti i uticajem stranog faktora, posebno društvene nauke. Nasuprot tome prema većem delu stvaralaca u oblasti nauke i kulture koji se nije priklonio nametnutom mondijalnom i antinacionalnom obrascu, na različiti način se ometa rad i stvaralaštvo, a posebno prezentacija svojih dostignuća. Delom kao posledica opšte krize u zemlji, a posebno pada standarda i teškom položaju nižih socijalnih slojeva, demografski sunovrat uzima svoj danak i bela kuga je u zamahu. Vojska Srbije je planski umanjena i devastirana, a takav projekat se nastavlja. Tako za 2012. izdvojena su za nju sredstva za trećinu manja nego u prethodnoj godini. Za nauku se izdvaja manje od pola procenta BDP, što je oko šest puta manje procentualno izdvajanje nego u zemljama EU, gde je opet osnovica tih sredstava nesrazmerno veća.

Sa druge strane kompradorska elita u Srbiji ozbiljno je uzdrmana odmaklim procesu prelaska svetskog poretka ka multipolarizmu i stalnog slabljenja američke dominacije, kao i opštom krizom i daljom neizvesnošću projekta EU. Totalan krah vladajuće političke garniture u poslednje četiri godine na polju vršenja vlasti, kao i ukupnim neuspehom tzv. „Postoktobarskog koncepta“, upotpunjen je novom krizom koju predstavljaju majski izbori u celini. Ozbiljne izborne nepravilnosti, (zapravo u mnogo čemu prava izborna krađa), pobeda u predsedničkoj trci Tomislava Nikolića, odnosno poraz Borisa Tadića, uz činjenicu da je favorizovana DS osvojila manje mandata od SNS, (i neuporedivo manje nego što je sama DS osvojila na izborima 2008), uz sramotnu zloupotrebu medija, pokazalo je sve zajedno koliko je aktuelni režim oslabljen i čak u srži nedemokratski.

Pod pritiskom svojih spoljnih mentora verovatno će se formirati vlada u kojoj će osovinu činiti DS, a njen premijer biti Tadić. Takva vlada imaće zadatak u odnosu na svoje strane sponzore da finalizuje proces odvajanja Kosova i Metohije od Srbije, kao i da nastavi druge svoje već započete kvislinške zadatke. Ova vlada, zapravo slična prethodnoj, već je pokazala svoju potpunu nemoć i u privrednom domenu, pa je jasno da neće moći usled socijalnog nezadovoljstva da izdrži dugo. U isto vreme zbog napred navedenih razloga njen legitimitet, a i legalitet je već doveden u pitanje i pre nego što je stvorena. To sve daje veliku šansu opozicionom delovanju. Prava srbska elita, koja je kvantitativno i posebno kvalitativno jača od kompradora, u novonastalim okolnostima ih može u perspektivi potisnuti, i na taj način zaista posle toliko vremena, ponovo povratiti sudbinu Srbije u srpske ruke. Srbska elita, odnosno njen deo koji nije kompradorski i oportun, mora delovati i ustati iz učmalosti, zauzeti svoje mesto u javnom životu, paralelno sa odvijanjem parlamentarnog nadmetanja.

Strani faktor i kompradorski deo elite imao je glavni strateški cilj proteklih godina da što više odvoji široke slojeve srbskog naroda od suštinskog interesovanja i aktivnosti za politiku. Na taj način je narod zapravo distanciran od političkih dešavanja. Pošto su suštinski potezi stranaca i njima lojalnih kompradora upereni protiv esencijalnih interesa srbskog naroda, to je njihov uspeh evidentan u odvijanju procesa odeljivanja politike od interesovanja i angažovanja širokih slojeva naroda. To se postiže putem medija koji skreću esencijalna pitanja čitave zajednice na sporedne teme, a tu su i čete plaćenih i u tom pravcu odabranih analitičara, koji i služe za „zaluđivanje naroda“ i amnestiranja vlasti i stranaca od pogubnih poteza koje čine na srbskim prostorima.

Političke stranke u paralamentarnom sistemu imaju presudnu ulogu u vođenju vlasti, ali elita može i mora delovati i paralelno sa stranačkim životom, putem javnosti, svojim profesionalnim i stvaralačkim opusom koji se dotiče pitanja društva, patriotskim nevladinim organizacijama i pokretima, u medijima, za čije se oslobođenje i sama mora neposredno angažovanosti. Zapravo njen važan zadatak je da na otvorenoj sceni u svemu nadmaši favorizovanu i od naroda otuđenu kompradorsku elitu, za šta srbski deo elite ima potencijala, a i okolnosti sve više idu na smanjenje favorizovane premoći koju su do sada u medijskom i materijalnom smislu imali kompradori. Pored toga najvažniji cilj je da srbska elita uspostavi vezu i podigne uspavane široke slojeve srbskog naroda, ukaže im na ozbiljnosti situacije, razloge zašto je to tako, i što je suštginski, ponudi prava rešenja za izlazak iz ovako teške pozicije u kojoj se svi nalazimo, a gde je najveća odgovornost upravo pred srbskom elitom. Nešto povoljnije međunarodne, pa i unutrašnje okolnosti u tom pravcu, dodatno obavezuju i motivišu za akciju. U takvim okolnostima pasivnost takođe može predstavljati neodgovornost, stoga je krajnje vreme da se preduzme delanje. Ta bitka, između još uvek u mnogo čemu uskraćene srpske elite u Srbiji i kompradora, u mnogome će odrediti dalju sudbinu srbskog naroda u celini. Bez pobede na ovom pravcu ni naše ukupno oslobođenje, kulturna, ali i politička i ekonomska emancipacija Srba neće biti moguća i potpuna.

Zato je ovo verovatno najveći izazov pred srbskim delom društvene elite u Srbiji u poslednjim decenijama, čiji ishod u mnogome može odrediti sudbinu i našeg naroda kao celine u dužem periodu koji sledi.

 Autor: Dragan Petrović