Robert Auman: Pružite suparniku pravilnu stimulansu!

Igre omogućuju da se mnogo postigne. Naprimer, moguće je u igri dobiti Nobelovu nagradu. To je 2005. godine dokazao naučnoj zajednici profesor Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu Robert Auman. Doduše, «u igri» u njegovom slučaju nije značilo «lako». Profesor je u toku više godina proučavao teoriju igara i shvatio kako se ona može primeniti radi rešenja konfliktnih situacija, zato je on dobio svetsko priznanje. Glavno je u igri i u životu pružiti suparniku pravilnu simulansu, rekao je u ekskluzivnom intervjuu projektu Glasa Rusije «Velika igra: šah i politika» profesor, nobelovac Robert Auman.

Situacije u u igri ponavljaju faktičke životne situacije. Recimo, u šahu. Ako počnete da proučavate tu igru, igrate sve bolje, razrađujete strategiju, a to, sa svoje strane, poboljšava realnost.

Navedemo primere. Kada sam bio dečak, imao sam brata. Naša mama nas je častila pecivom ili čokoladom, deleći nam ih na ravne delove. Jedan komad meni, drugi bratu. Uvek se činilo da je neko dobio više, digla bi se velika galama. Mama je rešila taj problem ovako: ona nam je dozvolila da delimo čokoladu sami. Jedan je delio, drugi je birao. Ako se nekome činilo da je dobio manje, mama bi onda rekla: Zašto niste podelili na jednake delove? Tako je bio rešen problem, žalbi nije bilo više.

Pri interaktivnoj delatnosti važno je pružiti drugoj strani stimulansu da bi ona činila to, što vi želite; treba «naterati» suparnika da poželi da učini ono, što vam treba. To je upravo odraz navedenog primera sa čokoladom, kada nam je mama pružila stimulansu da podelimo pravedno na jednake delove.

Pružajući jedan drugome stimulansu, moguće je rešiti mnoge probleme. To obuhvata i spoljnopolitičku delatnost, gde je važno pružiti pravilne stimulanse, učinivši razumljivim vaše namere, koje izazivaju poverenje. Recimo, Drugi svetski rat. Bilo mi je 9 godina, kada je rat počeo, 15 - kada je on bio završen, sve se dobro sećam. Drugi svetski rat je izbio zbog toga, što su strane pružile jedna drugoj pogrešne stimulanse. Engleska je u proleće 1938. godine odbila da brani Čehoslovačku – faktički je Hitler dobio stimulansu za izvršenje svojih agresivnih namera. Godinu i po kasnije Hitler je izvršio invaziju u Poljsku. U tom je momentu on bio siguran da se Engleska neće mešati – postoje dokumentarna svedočanstva za to. Kada je britanski ambasador došao nemačkom ministru inostranih poslova Ribentropu i rekao da se Engleska nalazi u ratnom stanju s Nemačkom, Ribentrop je odmah pošao Hitleru. Taj se razbesneo, jer je smatrao da ga je Čemberlen prevario: on mu je stavio na znanje da Britanija neće odgovarati na akcije Nemačke!

Inače, u pitanjima rata i mira nije uvek dovoljno da se kaže: mir, mir, mir po svaku cenu. Pri tome je neophodno preneti drugoj strani jasan signal o svojim ciljevima. Naprimer, hladan rat između SAD-ama i SSSR-a, koji je trajao 45 godina – od 1945. ili 1946. godine sve do kraja 1980-h godina. U vazduhu su sve vreme bili avioni s nuklearnim oružjem. 24 sata dnevno, 365 dana u godini, više od 40 godina. Međutim, upravo to je sprečilo Treći svetski rat. Nije uvek dovoljno reći: mir, mir. Potrebno je dati dobru stimulansu za to. Takve pouke treba pamtiti da ne bi se hladni rat pretvorio u «vrući».