DAN POSLE SOČIJA ILI POČETAK VELIKE IGRE ?

Za početak, sam Nikolićev odlazak u Soči i za Srbiju i za njega bio je veoma delikatan posao jer – nikad ali nikad ne treba zaboraviti – dosta je da neko odavde uopšte ode u Rusiju, pa da to za njega bude politički rizik. To izaziva sumnje u zapadnom svetu, naravno, ne zato što tamo žive paranoici, već što s pravom veruju kako su se, posle i za njih preduge dve decenije, u Srbiji sasvim primakli svom konačnom cilju i nemaju mnogo razumevanja za to da im neko usporava ili kvari gotov posao. Uostalom, otuda ovoliki napisi po srbskim novinama kako se u bratstvu s Rusijom niko nije usrećio, otuda onomad bivši nemački ambasador Mas upozorava Srbe da zaborave Ruse, i to baš kad njegova zemlja dobar deo strategije sopstvenog razvoja bazira na saradnji sa Rusijim i korištenju njenih energenata.
Držim da nisam baš potpuna budala verujući da je baš zbog tih rizika Vučić u istom trenutku bio u Nemačkoj, čime je unekoliko na spoljnjoj sceni uspeo da razblaži Nikolićev nastup u Sočiju. Otuda je jedini dvojac srpske politike – mesta gde važi samoubilačko pravilo da uvek mora da ostane samo jedan – pokazao ozbiljnu sposobnost strateške kolektivne igre. Utoliko pre što ni Vučićeva poseta Nemačkoj nije išla preko Brisela, već je deo bilateranih kontakata, koji su se u Tadićevom mandatu događali mahom onda kada bi Berlin upotrebio svoj autoritet da bi u Srbiji završio „briselske“ stvari. Ali vratimo se u Soči, navažnije stvari su se događale tamo.
ODOLEO JE Kako se moglo očekivati, prva tema između Nikolića i Putina bila je Kosovo. Zašto prva? Prvo, važna je za ukupno očuvanje srpske državnosti; drugo, Rusija vidi Kosovo kao veliki evropski geostrateški problem i, taman koliko je ruski i srbski geostrateški interes kompatiblan, toliko su kompatibilni i srbski i ruski interesi na Kosovu. Na kraju, ako sa Srbinom hoćete da pričate o politici, najbolje pričajte o Kosovu jer je to tema iz koje se po dubini vidi i sve ostalo. Elem, ako brani Kosovo, onda je, bez obzira na sve, deo politički još neokupiranog sveta; onda je za ozbiljnu nacionalnu politiku; onda svoj interes traži tamo gde ga ima, a ne tamo gde su ga uterali; onda može da ruši petooktobarski razorni ekonomski i društveni model; i onda je, naravno, i za duboke veze sa Rusijom. Ako Kosovo napušta, tada Srbiju ne vidi kao državu, već kao provizorijum spreman da umre u čekaonici EU, gde će se, kao, posle smrti ponovo roditi kao država; tada ne računa racionalno ni sa razvojem ni sa modernizacijom zemlje; tada ne brani svoje resurse i ostaje zarobljen u starom ekonomskom modelu; i tada, konačno, veruje da gvozdena zavesa još postoji i da je sa njene druge strane Rusija.
Pravilo ni u Sočiju nije dozvolilo izuzetak: kad su se Toma i Putin našli na temi Kosova, našli su se i na svemu ostalom jer, ako Kosovo ne brani, Srbija je tada manje interesantna Rusiji, isto kao i ostalim zemljama slobodnog sveta. Tu vredi primetiti kako se srbski predsednik u Sočiju založio za odbranu Kosova na bazi rezolucije 1244, što na Zapadu i nije tolika jeres, ali njegova izjava da pitanje Kosova treba vratiti u Savet bezbednosti UN znači da ga treba izbaciti iz ruku Brisela, kome ga je predao Boris Tadić – to je već ozbiljna jeres, utoliko veća što nije izrečena na Rado-stanici u Jagodini, već pred ruskim predsednikom. Time je Nikolić pokazao da se nije, kao Dačić i Dodik, navukao na prazna neformalna obećanja o podeli Kosova, što je već šest godina zamka sa Zapada na koju se primio Tadić. Pošto je Nikolić odoleo tom pevu sirena, svi dogovori sa Putinom mogli su da budu lakši. I onaj o ruskom spasavanju srbskog budžeta, i onaj o investicijama, i onaj o Južnom toku i o svemu drugom, pa i onaj ključni o strateškoj saradnji (još nepotpisani dokument, čijih se bar 60 odsto sadržine odnosi na vojnu saradnju).
Naravno, jedna od ključnih stvari u Sočiju jeste i Putinovo razumevanje za Tomin proeveropski stav, naravno, pod uslovom da ne isključuje proruski. Time je pokazao duboko razumevanje za delikatni Nikolićev položaj i oslobodio mu, bar što se Rusije tiče, širok prostor za manevrisanje na međunarodnoj sceni, koji nije da mu neće trebati.
OD SAD SE BROJI SVE Problem je, naravno, što na drugoj strani isti taj prostor Nikolić neće dobiti i što će se on smanjiti taman za onoliko koliko ga je u Sočiju dobio. Šta to znači? Već na njihovom prvom sastanku u Moskvi videlo se sa između Putina i Nikolića postoji fluid kakvog između Putina i Tadića nikad nije bilo (u vreme dok je bio u kohabitaciji sa Koštunicom i ložio se da bude „srbski Putin“, Tadića je silno nerviralo što prvi među Rusima uvek poklanja veću pažnju Voji). Sa druge strane, čak i između takvih nezračećih Tadića i Putina postojali su neki dogovori, ali od njih nije bilo ništa, i bar 30 odsto Borisovog političkog sloma pripisao bih toj činjenici. A to znači da, ako Nikolić ne uspe u onome što je sa Putinom dogovorio – a nije dogovorio malo – njegov blam biće još veći od Tadićevog, a njegova tragedija još dublja jer Ruse neće imati iza sebe, a na Zapadu mu ovaj Soči neće oprostiti.
To opet znači da je Nikolić napravio veliki iskorak, da je na sto bacio veliki ulog, i sada ostaje pitanje hoće li oko sebe uspeti da okupi ljude koji će te dogovore realizovati. Već do sredine decembra, kada se planira Putinov dolazak na otvaranje gradnje Južnog toka, biće poznato da li je Tomino hrabro Srce igralo samo jedno veče u Sočiju ili je nastavilo da igra i dalje.
Naravno, sve to na znači da će doći do njegove radikalne promene evropske retorike, ali ona već danas ima svoje drugačije čitanje. Naime, evropejstvo prethodne vlade bilo je bezuslovno – bez obzira na Kosovo, bez obzira na prihode od carina, bez obzira na poniženja – i Brisel ga je kao bezuslovno doživeo i obilno zloupotrebljavao. Evropejstvo nove vlasti, već je samom Tominom posetom Sočiju – gde je srbska geopolitička paradigma jasno zapretila svojim usložnjavanjem – postalo uslovljeno, a da i ne govorim koliko će to biti ako on bar većinu stvari uspe da realizuje.
Zato će se Nikolić u zemlji suočiti sa teškim pritiscima i samim tim sa velikim šansama. Naravno, u društvu i javnom prostoru kakvo je u Srbiji zatekao njegove šanse su ravne nuli. Da bi proveo i izdržao ono što je dogovorio u Sočiju, moraće da menja to društvo, moraće da duboko zaore promene, gde mu je rok za svaku pojedinačno – juče. Jer svakakvi su raspleti mogući – i da uspe i da ne uspe. Najtragičniji bi, međutim, bio onaj da on sve to hoće i da je spreman da za sve to rizikuje i da na kraju i rizikuje, i da ga svi oko njega gledaju belo, uvereni da je to da se ništa važno ne promeni deo njihovog političkog komfora.
Elem, sve što smo od nove vlasti videli do utorka bilo je trčkaranje pored terena, gde je moglo i ovako i onako. Od sad se, međutim, sve broji – i ova velika šansa, i ova velika pretnja, i svaki, baš svaki potez.
 
Željko Cvijanović