Srpsko oružje, Kosovo i Irak

Da li je major Džon Rubajn radio svoj posao

TRAGOM VESTI
Neki su znali, neki namerno nisu hteli da znaju. To bi bila najkraća ocena svega onoga šta se događa u Iraku oko iračko-srpskog vojnog posla decenije. Naime, otkako je još u aprilu ove godine list „Njujork tajms” objavio da Irak kupuje oružje od vojne industrije Srbije u vrednosti od nekoliko stotina miliona dolara, ali „da za taj posao niko od nadležnih funkcionera iračkih i američkih vlasti u Bagdadu ništa nije znao”, postaje sve zanimljivije šta je pozadina cele priče? Zašto posao kupovine srpskog oružja još trese iračku političku scenu?

Sada se, naime, pored iračkog parlamentarnog antikorupcionog komiteta javila i portparol specijalnog koalicionog komiteta za borbu protiv korupcije, gospođa Alia Nasif koja kaže „da je istraga otkrila da su do sada dostupni dokumenti oko vojnog posla sa Srbijom korektni, ali da kako je oko svega toga uključeno više ministarstava, to će i ministar odbrane Iraka Abdul Jasim Mufraji morati da odgovori na neka pitanja pred komitetom”.

No, Hasan al-Sanid, iz šiitske koalicije „Alijanse za jedinstveni Irak”, tvrdi „da je vojni posao sa Srbijom sklopljen na temelju odobrenja iračke vlade i u skladu sa važećim zakonima”. On kaže „da oni koji pokreću pitanje nekih propusta na iračkoj strani u postupku kupovine srpskog oružja sada, zapravo, žele da spreče naoružavanje iračke vojske”.

Dakle, istine radi, treba reći da je na svim sastancima na kojima je dogovarana prodaja i isporuka srpskog oružja novoj iračkoj armiji bio prisutan i major američkih oružanih snaga Džon Rubajn iz Koalicione komande u Bagdadu. Nije moguće da major Rubajn nije radio svoj posao, odnosno da nije obavestio nadležne američke organe i u Bagdadu i u Pentagonu da Irak kupuje oružje u Srbiji. Znači, istina je da su Amerikanci od prvog časa znali za taj posao, uostalom znali su i sve detalje od količine oružja koje se kupuje do cene svakog proizvoda. I složili su se da je to za Irak odlično oružje po pristojnoj ceni. Naknadno „otkriće” i pisanje „Njujork tajmsa” pokazuje samo da je lobi nekog američkog proizvođača sličnog oružja zakasnio, ili je bio zatečen srpsko-iračkim poslom. A kako je posao velik i za američke kriterije, to je i razumljiva i ljutnja. Čak i preko stranica „Njujork tajmsa”.

Za objašnjenje nam ostaju još irački unutrašnji sukobi u kontekstu kupovine srpskog oružja. Iračku vladu, kao i politički establišment u Bagdadu, čine suniti, šiiti i Kurdi. Kurdi su protiv naoružavanja nove iračke vojske, jer za sebe žele što veću autonomiju. Jaka iračka armija nije baš garant te autonomije, već nasuprot. Kurdi su do sada već dva puta pred iračku vladu stavljali zahtev da Irak prizna nezavisnost Kosova, vlada je to oba puta odbacila. Dakle, ako analiziramo ko je u sadašnjoj iračkoj vladi ministar odbrane, a ko ministar finansija, ko su drugi ministri i šefovi administracije, ko je sve šiit, ko sunit, a ko Kurd, imaćemo i odgovor zbog čega se sada neki Iračani uzbuđuju oko kupovine srpskog oružja.