Српско оружје, Косово и Ирак

Да ли је мајор Џон Рубајн радио свој посао

ТРАГОМ ВЕСТИ
Неки су знали, неки намерно нису хтели да знају. То би била најкраћа оцена свега онога шта се догађа у Ираку око ирачко-српског војног посла деценије. Наиме, откако је још у априлу ове године лист „Њујорк тајмс” објавио да Ирак купује оружје од војне индустрије Србије у вредности од неколико стотина милиона долара, али „да за тај посао нико од надлежних функционера ирачких и америчких власти у Багдаду ништа није знао”, постаје све занимљивије шта је позадина целе приче? Зашто посао куповине српског оружја још тресе ирачку политичку сцену?

Сада се, наиме, поред ирачког парламентарног антикорупционог комитета јавила и портпарол специјалног коалиционог комитета за борбу против корупције, госпођа Алиа Насиф која каже „да је истрага открила да су до сада доступни документи око војног посла са Србијом коректни, али да како је око свега тога укључено више министарстава, то ће и министар одбране Ирака Абдул Јасим Муфраји морати да одговори на нека питања пред комитетом”.

Но, Хасан ал-Санид, из шиитске коалиције „Алијансе за јединствени Ирак”, тврди „да је војни посао са Србијом склопљен на темељу одобрења ирачке владе и у складу са важећим законима”. Он каже „да они који покрећу питање неких пропуста на ирачкој страни у поступку куповине српског оружја сада, заправо, желе да спрече наоружавање ирачке војске”.

Дакле, истине ради, треба рећи да је на свим састанцима на којима је договарана продаја и испорука српског оружја новој ирачкој армији био присутан и мајор америчких оружаних снага Џон Рубајн из Коалиционе команде у Багдаду. Није могуће да мајор Рубајн није радио свој посао, односно да није обавестио надлежне америчке органе и у Багдаду и у Пентагону да Ирак купује оружје у Србији. Значи, истина је да су Американци од првог часа знали за тај посао, уосталом знали су и све детаље од количине оружја које се купује до цене сваког производа. И сложили су се да је то за Ирак одлично оружје по пристојној цени. Накнадно „откриће” и писање „Њујорк тајмса” показује само да је лоби неког америчког произвођача сличног оружја закаснио, или је био затечен српско-ирачким послом. А како је посао велик и за америчке критерије, то је и разумљива и љутња. Чак и преко страница „Њујорк тајмса”.

За објашњење нам остају још ирачки унутрашњи сукоби у контексту куповине српског оружја. Ирачку владу, као и политички естаблишмент у Багдаду, чине сунити, шиити и Курди. Курди су против наоружавања нове ирачке војске, јер за себе желе што већу аутономију. Јака ирачка армија није баш гарант те аутономије, већ насупрот. Курди су до сада већ два пута пред ирачку владу стављали захтев да Ирак призна независност Косова, влада је то оба пута одбацила. Дакле, ако анализирамо ко је у садашњој ирачкој влади министар одбране, а ко министар финансија, ко су други министри и шефови администрације, ко је све шиит, ко сунит, а ко Курд, имаћемо и одговор због чега се сада неки Ирачани узбуђују око куповине српског оружја.