Ploču su zajednički otkrili ambasador Ruske Federacije u Srbiji gospodin Aleksandar Čepurin i prof.dr Brana Dimitrijević, predsednik Sekcije za istoriju medicine Srbskog lekarskog društva. Gospodin Čepurin je ne samo svojim govorom, prepunim emocija, već i svojom iskazanom radošću da se oseća kao među svojima oduševo sve prisutne. Prof.dr Brana Dimitrijević je održao sjajnu besedu u čast “Doktoru Risa”, koju je prof.Andrej Tarasjev nazvao pravom POEMOM i odmah je izrazio želju da je prevede na ruski jezik i pošalje za Moskvu.
Sjajan čas istorije i dobra lekcija svima nama zaboravnima. Beseda prof.dr Brane Dimitrijevića predsednika Sekcije za istoriju medicine Srbskog lekarskog društva u Mladenovcu na otkrivanju spomen ploče čuvenom “Doktoru Rusu”, koja je mnogima naterala suze na oči. Beseda je i kod ambasadora Ruske Federacije gospodina Aleksandra Čepurina izazvala duboke emocije, tako da je i njegov govor posle prof,dr Brane Dimitrijevića bio prepun emocija.
Vaša ekscelencijo, koleginice i kolege, dame i gospodo, dragi gosti…
Tridesetih godina prošlog veka, u varošicu Mladenovac stigao je na štakama dr Sergej Georgijevič Karinkovskij. Tek što je prešao tridesetu svoju godinu, a za sobom je već imao jedan rat, teško ranjavanje, izbeglištvo, studije medicine u Zagrebu; već proživljen čitav jedan život.
Ali, doktor Sergej Georgijevič, ne beše umoran, ni klonuo.
Stizao je oran, odlučan da se uhvati u koštac sa strašnim zlom – tuberkulozom, koja je harala ovim krajevima.
Nije tuberkuloza za Srbiju bila neka nova bolest. Pamtimo koliko je srbskih velikana od nje postradalo – Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Lazarević, Vojislav Ilić – a koliko li je tek gimnazijalaca, studenata, bogoslova od nje u grob pre vremena oterano, koliko čestitih zanatlija i težaka.
Prvi svetski rat, a naročito epidemija španske groznice, krajem tog istog rata, posebno je doprinela razbuktavanju tuberkuloze u ovim pitomim krajevima.
Zlo beše preveliko
Prevelik beše i – izazov; koji je dr Sergej Georgijevič prihvatio.
A to je značilo rad danonoćni, pre podne u državnoj službi, po podne u privatnoj ordinaciji. Rad neprekidni, čak i nedeljom, pa i praznicima. Rad protkan dubokim saosećanjem, prema istim tim bolesnicima, koje je čupao iz čeljusti smrti.
Dobro je, i te kako je dobro, dr Sergej Georgijevič, poznavao sve podmuklosti ove katkad kratke, a katkad veoma duge bolesti. Znao je da sa svakim izlečenim bolesnikom sprečava da barem nekoliko zdravih ne obole – deca naročito – i da je borba protiv zabluda isto toliko važna koliko i samo lečenje.
A lečio je često besplatno sve one koji nisu imali od čega da mu plate, studente i đake naročito; često je svoje siromašne pacijente snabdevao lekovima o svom trošku.
I… narod ga je prozvao „Doktor Rus“. Dao mu je nadimak koji u sebi sadrži daleko više od puke oznake zanimanja i narodnosti.
Doktor Rus.
Oslušnimo.
Doktor Rus.
Poput uzdaha, ali uzdaha olakšanja.
Doktor Rus.
Poput nebeskog dara, i nade u izbavljenje.
I … pokušajte da reči „doktor“ dodate reč koja označava bilo koju drugu narodnost, ni jedna neće, jer i ne može tako da zazvuči. Da nam prizove, sva ona naša vekovna uzdanja u Majku Rusiju.
Doktor Rus…
U narodu ga i dan danji po dobru pamte.
Samo…
Otkuda to da i mi, lekari, odjednom, sve to znamo? Otkuda da i nama ta gotovo mitska reč „doktor Rus“ odjednom postaje toliko bliska?
Jer, tuberkuloza je, kažu, savladana. Čak evo i ova zgrada, koja je sazidana zahvaljujući silnoj upornosti „Doktora Rusa“, više ne služi prvobitnoj svojoj nameni, kao lečilište tuberkuloznih. Sve je postalo prošlost.
I… zašto bi nas sad ta prošlost zanimala?
Gledajmo napred i samo napred u – budućnost! Bez osvrtanja!
Kakva zabluda!
Jer ako kao naraštaj, kao profesija, nismo u stanju da vidimo velikane prošlosti, nećemo biti u stanju da vidimo njima slične i da ih prepoznamo u sadašnjosti, sve i da se takvi nalaze sada i ovde među nama. Ostajemo slepi kod očiju, i … zalud nam je da zurimo i piljimo u maglu budućnosti, kada smo nesposobni da shvatimo šta reči „veličina“ ili „požrtvovanje“ uopšte znače.
Poklonimo se, zato, i doktorki Momiri Obradović, duhovnoj kćeri „Doktora Rusa“. Koja je svojom tihom ali nepokolebljivom upornošću, učinila da, evo, svi mi progledamo; koja možda ni sama još ne shvata da je sledila reči Hrista Spasitelja upućene svetim vračima, bezsrebrnicima Kuzmanu i Damjanu: Isceljujte! Reče im Spasitelj. Za badava ste dobili, za badava i dajte. A znamo kakve su njihove zasluge za širenje Hristove nauke potom bile.
I njoj je, evo, doktorki Momiri Obradović, isto tako bilo dato da vidi.
Dato joj je da svima nama pomogne da i mi progledamo. I da se setimo da je naša dužnost, isto tako – borba protiv zla.
Zla koje u naše doba ima samo neko drugo ime.
Neka nas stoga sećanje na „doktora Rusa“ ispuni radošću i srčanošću, neka nas ispuni hrabrošću, upornošću a iznad svega saznanjem da smo sposobni da, u boljim uslovima, sledimo njegov trag.
