NEBOJSE JOVANE ....

Svi Jozini su bili pobožni i lijepo su se ponašali, tako da je Draganova mama Radojka, kad su nešto pogriješili, često govorila „Sram vas bilo! Pogledajte Jozinu i Lucijinu djecu kako se lijepo ponašaju .....“.

Sa takvim lijepim mislima o svojim komšijama je Dragan sa nevericom slušao priče o hrvatskim zločinima nad Srbima.

Jednog sunčanog dana popodne povika neko iz komšiluka: „ Evo ustaša, Bježmo!“. Mama je u kući nešto radila i nije čula upozorenje. Tata je bio negde kod potoka (možda je prepinjao goveda) pa kad je čuo viku u komšiluku odmah je požurio kući. Dok je on stigao do kuće, već je sokakom sa druge strane stizala grupa desetak ljudi. Tata samo što uđe u avliju, kad i nezvani gosti stigoše. Prvi od njih uđe naš dobri komšija Jozo, sa fabričnim štapom u ruci, kao i obično. Za njim se pojavi grupa nekoliko ljudi u crnim vojničkim uniformama. „U prvi mah se prepado“, pričao je kasnije Dragan,“ al kad ugledah Jozu sa njima, malo me prođe strah. Tek kad među vojnicima spazih nekoliko njih sa fesovima na glavi, obuze me strah, jer sam se do tada više bojao Turaka nego ustaša. Čim Jozo uđe u avliju povika, bez pozdrava, „Svi u kuću!“. Tata pođe prema Jozi, ali on pokazujući rukom reče „Brže u kuću!“ Kako pade komanda, ja prvi preskočih prag i, umalo ne oborih majku, protrčah kraj ognjišta, uskočih u sobu i zavukoh se pod krevet. Malo zatim uđoše, ili biše ugurani, i svi ostali a za njima se u malu sobu ugura još pet - šest drugih sa Jozom na čelu. Neko vrijeme nastade tajac a prema premicanju nogu, kao da Jozo nešto traži. Na kraju mučne tišine upita:“Đe vam je Dragan?“ . Prestravljeni tata drhtavim glasom izusti: „Tu je neđe. Malo prije je bio.“ „Idi Šimune potraži dijete, da mu se nešto ne dogodi!“ Na te Jozine pomirujuće riječi „Da mu se nešto ne dogodi.“, ja umalo da izađem ispod kreveta a tata, sluteći na zlo, dobi snage da se obrati komšiji Jozi: „znaš ti Jozo brate da smo mi najbolje komšije. Mi nikada nijesmo ...“ ali ga Jozo primičući se (zaključih po premicanju nogu) prekide. U tom momentu se i Šime vrati “Nema ga.“.

Po položaju Jozinih nogu u opancima i tatinih bosih, mislim da ga je Jozo obuhvatio oko struka ili vrata, govoreći „Ne boj se ti mene Jovane. Mi smo uvijek bili dobre komšije. Neće tebi Jozo ništa.“ Zatim nastade tajac  dok Jozo ne viknu: „Šta čekaš Smajo!“. U tom momentu skočiše prema tati, koji verovatno od Jozina guranja posrnu, četiri noge u vojničkim cokulama. Istog momenta ugledah padajuće tatino telo iz čijeg vrata šoknu krv čim ustaša izvuče krvavi nož. Istog trena ugledah nožice mojih sestara, koje su se otimale ustašama, pokušavajući ostati uz majku dok ih nečije ruke ne odtrgaše iz majčina zagrljaja i sa zamahom ustaške kame ne prekinuše njihovo očajničko otimanje. Na kraju očajni krik moje mame prekide kama i nastade samo ropac i mamino trzanje nogama i traženje njene djece mrtvim rukama.

Dok su odzvanjale cokule odlazećih ustaša, moji najmiliji su se u ropcu trzali i tražili jedno drugo mrtvim rukama. 

Kad sam iz nesvijesti došao k sebi, izvukao se ispod kreveta i prešao preko leševa mojih dragih, izašao sam iz rodnog doma u koji nikad više nisam vretio.
 

Mnogo godina kasnije sam se preživelog užasa nerado sećao i najžalije mi bilo dvije stvari. Prvo, što nisam izljubio krvava tijela mojih najmilijih. A drugo, što nisam pustio sa lanca mog „Brnju“ , koji je žalosno cvileći gledao moj odlazak.

Jozo je i dalje ostao naš dobri komšija.