НЕБОЈСЕ ЈОВАНЕ ....
Наслушао се је Драган, једанаестогодишњи дјечак, у задње вријеме свакојаких страшних прича, које његова дјечија душа није била у стању да разумије и схвати. Приче о усташама и ужасима које чине Хрвати су му толико биле несхватљивије, пошто их је гледао кроз свог првог комшију Јозу, његову жену Луцију, синове Шиму, Јуру и њихове сестре Анђу и Катицу. Сви су они били добри људи и комшије, какви се само пожелети могу. Није било Божића и славе да их нису заједнички прослављали. Код свих пољских радова су се узајимали и међусобно помагали. Кад су били у некој муци, Јозо и Луција су били први којима су се Јован и Радојка обраћали за помоћ и савет и обратно, Јозини су увијек у таквој ситуацији могли рачунати на Јованове. Драган и Зорка су се најрадије играли са Јозиним Јуром и Анђом. Шиме се није играо са њима јер је био старији па налазио себи старије друштво. Био је лијеп „ко јабука“ и умиљат, тако да су га сви обожавали а нарочито дјевојке Шокице а још више Српкиње. Није било цуре која није желела бити у његовом друштву.
Сви Јозини су били побожни и лијепо су се понашали, тако да је Драганова мама Радојка, кад су нешто погријешили, често говорила „Срам вас било! Погледајте Јозину и Луцијину дјецу како се лијепо понашају .....“.
Са таквим лијепим мислима о својим комшијама је Драган са неверицом слушао приче о хрватским злочинима над Србима.
Једног сунчаног дана поподне повика неко из комшилука: „ Ево усташа, Бјежмо!“. Мама је у кући нешто радила и није чула упозорење. Тата је био негде код потока (можда је препињао говеда) па кад је чуо вику у комшилуку одмах је пожурио кући. Док је он стигао до куће, већ је сокаком са друге стране стизала група десетак људи. Тата само што уђе у авлију, кад и незвани гости стигоше. Први од њих уђе наш добри комшија Јозо, са фабричним штапом у руци, као и обично. За њим се појави група неколико људи у црним војничким униформама. „У први мах се препадо“, причао је касније Драган,“ ал кад угледах Јозу са њима, мало ме прође страх. Тек кад међу војницима спазих неколико њих са фесовима на глави, обузе ме страх, јер сам се до тада више бојао Турака него усташа. Чим Јозо уђе у авлију повика, без поздрава, „Сви у кућу!“. Тата пође према Јози, али он показујући руком рече „Брже у кућу!“ Како паде команда, ја први прескочих праг и, умало не оборих мајку, протрчах крај огњишта, ускочих у собу и завукох се под кревет. Мало затим уђоше, или бише угурани, и сви остали а за њима се у малу собу угура још пет - шест других са Јозом на челу. Неко вријеме настаде тајац а према премицању ногу, као да Јозо нешто тражи. На крају мучне тишине упита:“Ђе вам је Драган?“ . Престрављени тата дрхтавим гласом изусти: „Ту је неђе. Мало прије је био.“ „Иди Шимуне потражи дијете, да му се нешто не догоди!“ На те Јозине помирујуће ријечи „Да му се нешто не догоди.“, ја умало да изађем испод кревета а тата, слутећи на зло, доби снаге да се обрати комшији Јози: „знаш ти Јозо брате да смо ми најбоље комшије. Ми никада нијесмо ...“ али га Јозо примичући се (закључих по премицању ногу) прекиде. У том моменту се и Шиме врати “Нема га.“.
По положају Јозиних ногу у опанцима и татиних босих, мислим да га је Јозо обухватио око струка или врата, говорећи „Не бој се ти мене Јоване. Ми смо увијек били добре комшије. Неће теби Јозо ништа.“ Затим настаде тајац док Јозо не викну: „Шта чекаш Смајо!“. У том моменту скочише према тати, који вероватно од Јозина гурања посрну, четири ноге у војничким цокулама. Истог момента угледах падајуће татино тело из чијег врата шокну крв чим усташа извуче крвави нож. Истог трена угледах ножице мојих сестара, које су се отимале усташама, покушавајући остати уз мајку док их нечије руке не одтргаше из мајчина загрљаја и са замахом усташке каме не прекинуше њихово очајничко отимање. На крају очајни крик моје маме прекиде кама и настаде само ропац и мамино трзање ногама и тражење њене дјеце мртвим рукама.
Док су одзвањале цокуле одлазећих усташа, моји најмилији су се у ропцу трзали и тражили једно друго мртвим рукама.
Кад сам из несвијести дошао к себи, извукао се испод кревета и прешао преко лешева мојих драгих, изашао сам из родног дома у који никад више нисам вретио.
- Извор
- Ђуро Пракљача
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Међународни олимпијски комитет саопштио је да је одлука „заснована на доказима и стручним проценама“...
Невероватно финале у скоку увис обележило је Светско првенство у Токију, а српска атлетичарка Ангелина Топић освојила је бронзану медаљу. Финале је два пута прекидано због јаке кише, али је...
„Када смо добили позив из Бразила да учествујемо на Светском првенству, једино смо селектор и ја веровали да је то оствариво. Говорили су да смо луди, да нећемо успети...
"Kada smo dobili poziv iz Brazila da učestvujemo na Svetskom prvenstvu, jedino smo selektor i ja verovali da je to ostvarivo. Govorili su da smo ludi, da nećemo uspeti...
"Kada smo dobili poziv iz Brazila da učestvujemo na Svetskom prvenstvu, jedino smo selektor i ja verovali da je to ostvarivo. Govorili su da smo ludi, da nećemo uspeti...
Na Atletskom stadionu u Kraljevu danas je održan prvi dan Prvenstva Srbije za seniore, uz učešće čak 260 takmičara iz cele zemlje. Publika je uživala u vrhu...
Остале новости из рубрике »
















