Pravo Rusije na samoodbranu

Svako ima prirodno pravo na samoodbranu, pa tako i države kao subjekti međunarodnog prava. Pitanje prava države na samoodbranu je jedno od najvažnijih i osnovnih pitanja međunarodnog prava, te je kao takvo i regulisano odredbom  čl. 51 Povelje Ujedinjenih nacija u kojoj se kaže: „Ova Povelja ne vređa ni u kom pogledu prirodno pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv ma koga člana Organizacije Ujedinjenih Nacija, sve dok Savet bezbednosti ne preduzme potrebne mere da bi se održao međunarodni mir i bezbednost. Mere preduzete od članova Organizacije u vršenju prava samoodbrane  biće odmah saopštene Savetu bezbednosti i neće ni na koji način dovoditi u pitanje ovlašćenja i odgovornost Saveta bezbednosti po ovoj Povelji da preduzme u svako doba akciju koju bi smatrao potrebnom radi održanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.“
Da bi se pravo na samoodbranu aktiviralo neophodno je da je prethodno došlo do napada sa upotrebom oružane sile, s tim što se u određenim slučajevima može govoriti i o pravu na preventivnu samoodbranu.
Odredbe čl. 51 Povelje koja podrazumeva pravo na samoodbranu u slučaju oružanog napada, ipak u izuzetnim prilikama dozvoljava pravo na preventivnu samoodbranu ukoliko se  radi o napadu koji je neposredan, preovlađujući, a ne postoji drugi način da se posledice napada otklone usled razloga neodložnsti i  hitnosti delovanja.  Da bi se određena država koristila ovim pravom svakako da moraju postojati uslovi nužnosti koji nalažu odbranu vitalnih nacionalnih interesa jedne države. Ovo naročito važi u slučaju ako dođe do blokade rada Saveta bezbednosti usled korišćenja prava veta stalnih članica tog organa, pa taj organ ne može da reaguje na adekvatan način i odluči o legalnosti prava na samoodbranu tih država (stalnih članica Saveta bezbednosti).
Korišćenja prava na samoodbanu uslovljeno je pre svega  postojanjem oružanog napada koji je već realizovan ili neposredno i potencijalno predstoji. Zatim, nužnost delovanja i srazmera između napada i odbrane su takođe neophodni faktori koji opredeljuju pravo države na samoodbranu.
Kao što je poznato, događaji u Ukrajini koji su se nizali velikom brzinom doveli su do nasilnog obaranja vlasti u toj zemlji tj. do protivpravnog državnog prevrata,kada su vlast u Kijevu nasilno, oružanim putem,preotelipristalice neonacističkih  i ultradesničarskih stranaka. Preotimanju vlasti prethodilo je nasilje na ulicama Kijeva prebijanje i spaljivanje ljudi pre svega pripadnika snaga bezbednosti Ukrajine,ubistva iz vatrenog oružja - snajpera,spaljivanja i uništavanje imovine velike vrednosti. Zavođenje majdanske diktature svrgavanjem legalno izabranih predstavnika vlasti uzurpacijomvlasti  dovelo je do toga da se i državni aparat sile našao pod komandom prestupnika - uzurpatora vlasti, koji nemaju nikakav ustavnopravni i zakonski osnov  za komandovanje armijom i drugim snagama bezbednosti Ukrajine.
Nakon izvršenog puča u Kijevu, ukrajinski narod je ostao bez svojih legalnih i legitimnih prestavnika državne vlasti. Oblasti na jugoistoku Ukrajine su se jasno izjasnile da ne priznaju „novu vlast“ u Kijevu jer se ne radi o narodnima predstavnicima tj. narod ih nikada nije ni birao shodno  vaćem zakonodavstvu.
Inače, treba reći da se  na jugoistoku Ukrajine nalaze oblasti u kojima većim delom žive Rusi, Ukrajinci i drugi narodi koji vuku ruski etnički koren ili govore ruskim jezikom kao maternjim jezikom. Radi zaštite svojih života, lične imovine i teritorije,  stanovništvo u istočnim oblastima Ukrajine je organizovalo dobrovoljačke jedinice i postavilo barikade kako bi se odbranili od osvajačkog pohoda kriminalne vlastiiz Kijeva.
U međuvremenu,  na videlo je izašlo ko u stvari stoji iza pučista u Kijevu, ko ih podržava, savetujeih, ko im daje logističku podrškui čije naloge ispunjavaju. Posete direktora  CIE kao i podpredsednika SAD-aDžon Bajdenabile su nedvosmislen dokaz da su pučisti sa Majdana samo isturena pesnica tj. puki izvršioci naloga koji stižu iz SAD. Dokaz za to su potezi koji su povučeni neposredno nakon posete podpredsednika SAD Džona Bajdena kada su vojne akcije ukrajinske vojskeponovo intenzivirane prema stanovništvu na istoku zemlje.
Na sceni je zloupotreba državnog aparata sile tj. armije Ukrajine koja je trenutno pod kontrolom pučista i koja se koristi kako bi se osvojio i pokoriopreostali, još uvek slobodni deo,Ukrajine. Akcije Ukrajinske armije prema vlastitom stanovništvu koje ne priznaje vlast hunte, nikako ne mogu biti zakonite i regularne jerse radi o najgrubljoj zloupotrebi snaga bezbednostiprotiv mirnog  stanovništva, protivno Ustavu i važećem zakonodavstvu.
Sve opisano dešava se pod dirigentskom palicom SAD, uz samu državnu granicu Ruske Federacije, o čemu se otvoreno izjašnjavaju američki zvaničnici ne skrivajući involviranost te velike supersile u događaje u Ukrajini. Akcije vojske su  usmerene protiv mirnog stanovništva jugoistočne Ukrajine, koje u ovom trenutku nema ko da odbrani od potencijalnog masovnog napada armije Ukrajine kojom komanduju prestupnici i pučisti. Akumulirani manji napadi koji se dešavaju svakodnevno, uz sve veće ljudske žrtve ukazuju da se radi o oružanom napadu.
Sa druge strane, prostor i stanovništvo koje je meta napada vojske,  u duhovnom, kulturnom, nacionalnom i svakom drugom smislu predstavlja prostor koji je naklonjen Rusiji, sebe doživljava  tzv. „ruskim mirom“ što za razlog ima zajedničke istorijske i duhovne korene.
Iako se sve dešava na teritoriji Ukrajine, suštinski ovde se  radi  o osvajanju geostrateškog prostora od strane jedne nuklearne velesile, konkretno SAD, sa tendencijom širenja NATO pakta na istok, a na uštrb fundamentalnih nacionalnih interesa Ruske Federacije.  Pokušaj SAD da svojim uticajem izađe na same granice Rusije, uz opasno zalaženje  u geostrateški prostor koji je oduvek pripadao i pripadaće Rusiji, predstavlja vrlo opasno poigravanje sa svetskim mirom jer se radi o dvema državama koje obe raspolažu najsavremenijim nuklearnim naoružanjem. Ovakvi akti, ne samo da ozbiljno ugrožavaju opstanak i vitalne interese Ruske Federacije, već istovremeno predstavljaju neposrednu opasnost za veliki deo čovečanstva. Ovo je naročito u izraženo u situaciji kada je rad Saveta bezbednosti po ovom pitanju potpuno zablokiran usled prava veta stalnih članica Saveta Bezbednosti.
Sve navedeno ukazuje da je Ruska Federacija i te kako aktivno legitimisana da se koristi pravom na samoodbranu koje joj garantuje odredba čl. 51 Povelje Ujedinjenih Nacija jer je to jedini način da odbrani svoje fundamentalne nacionalne interese od očigledne, neposredne i ozbiljne opasnosti koja se nadvila nad tom zemljom i nad stanovništvom jugoistočne Ukrajine.
Za one koji bi ovo pravo Rusije osporili u datoj situaciji, treba samo napomenuti  da je Strategijom nacionalne bezbednosti SAD iz 2005. i 2006. godine pojam prava na samoodbranu definisan na mnogo širi način, tako da ta država drži da ima odrešene ruke i neprikosnoveno pravo da stupi u akciju već prilikom bilo koje pretnje, ne zahtevajući da ta pretnja bude očigledna i neposredna, kao što je to slučaj sa Ruskom Federacijom duž njene državne granice na  jugoistočnim delu Ukrajine.
Autor: Slavka Kojić