Rešetnjikov: Srbija će bez Rusije nestati, neće postojati!

Srbsko izdanje knjige „Vratiti se Rusiji“ dr Leonida Rešetnjikova, direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, promovisana je u beogradskom hotelu „Moskva“ u organizaciji izdavača IKP Evro-Đunti i Naše Srbije.

        Konferencijska sala bila je premala da primi sve zainteresovane goste, među kojima su bili i Princ Aleksandar Karađorđević, episkop lipljanski Jovan kao izaslanik Njegove svetosti patrijarha Irineja, predsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore Srđan Milić i brojni ugledni gosti.

        Promociju je vodio prvak drame Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje Tadić, a u umetničkom delu programa nastupio je Hor slavista Filološkog fakulteta u Beogradu, pod upravom Mine Đurić.

        O knjizi su govorili: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, Mihail Degtjarjov, deputat Državne Dume (donjeg doma ruskog parlamenta) i zamenik predsednika njenog Odbora za nauku i tehnologiju, dr Petar Muljtatuli, vodeći naučni saradnik Centra za humanitarna istraživanja RISI, dr Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i Novica Jevtić, generalni direktor IKP Evro-Đunti, koji je pozdravio prisutne u ime izdavača.

        Prvi se skupu obratio vladika Jovan Ćulibrk koji je pročitao pismo Patrijarha Irineja povodom dodele dr Rešetnjikovu visokog odlikovanja SPC - Ordena svetog cara Konstantina. Potom su govorili Degtjarjov, Jevtić, Muljtatuli, mitropolit Amfilohije i dr Lompar. Skupu - koji je trajao gotovo dva sata - na kraju se obratio i autor, dr Leonid Rešetnjikov.

        Dinamične govore ruskih i srbskih učesnika prekidali su aplauzi i ovacije na svaki pomen srbsko-ruskog jedinstva. Publika je na nogama pozdravila dr Rešetnjikova i zajedno sa govornicima i Horom slavista,  u čast Rešetnjikova otpevala pesmu Oproštaj Slavjanke.  

        Obraćajući se prisutnima i dr Rešetnjikovu, mitropolit Amfilohije je rekao:

„Odmah na početku da kažem da sam gospodina generala sreo na Cetinju, a poslednje zavještanje Svetog Petra Cetinjskog - kad ga je Sveti Petar Lovćenski Tajnovidac upitao „Šta da radim, vidim da ti umireš, striče“- bilo je u rečima: „Nemam ništa da ti ostavim. Jedino što ti ostavljam: vjeruj u Boga i drži se Rusije“. Tim zavještanjem poručio je svojim Crnogorcima i danas i do kraja svijeta i vijeka: „Ko ne bude vjeran jednovjernoj, jednojezičnoj i jednokrvnoj Rusiji - da Bog da živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i hiljade puta od mene“.

        To je ono što je ostavio sveti Petar Cetinjski svojim Crnogorcima, pa bi bilo dobro da i sadašnji predsjednik Vlade Crne Gore makar pročita ove riječi. Jer, niko nešto ovako nije mogao očekivati, ono što je izrekao u SAD i što potvrđuje ovih dana u ime svoje vlade! Ne u ime Crne Gore vladike Danila Petrovića i svetoga Petra Cetinjskoga i Petra Lovćenskog i knjaza Nikole, gospodara Crne Gore do 1920. godine, u ime Crne Gore koja je utemeljila svoje biće i našla svoju zaštitu upravo u toj i takvoj Rusiji - naročito početkom 20. vijeka u ličnosti Nikolaja Drugog Romanova, koji je posebno u Crnoj Gori ostavio svjedočanstvo svoje nesebične ljubavi, poštovanja i podrške preko hrama svetog Vasilija Ostroškog, njegove zadužbine u Nikšiću, preko Carskoga mosta, koji i dan danas postoji i spaja prostore od Cetinja do Vladivostoka! To je most koji je sagradio car Nikolaj Drugi. Da ne pominjemo sve ono što je u vrijeme Prvog svjetskog rata učinio za srbski narod, za Srbiju i Crnu Goru.

        Posebno treba da pomenemo one njegove riječi - izgovorene kada je srbska vojska prolazila albansku golgotu i kada se našla između čekića i nakovnja sile koja je nadirala i nasilja sa kojim se susretala u albanskim gudurama - kojima je poručio saveznicima: „Ukoliko vi ne spasite srbskoga kralja Petra Prvog Karađorđevića i sina njegovog Aleksandra i srpsku vojsku, ja ću biti primoran da sklopim separatni mir sa Austro-Ugarskom“. To je bio razlog da su, nasuprot svojim očevidnim namjerama i svojoj volji, saveznici u to vrijeme zaista spasili srpsku vojsku i brodovima je preveli na Krf, pa posle maksimalno pomogli da dođe do oslobođenja Srbije i stvaranja ondašnje Kraljevine SHS.

        O svemu tome i mnogo više od toga upravo i govori ova knjiga gospodina Rešetnjikova čija se osnovna poruka i svjedočanstvo temelje upravo na riječima koje su i ovjde pomenute: pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.

        Jedini izlaz iz svih bezizlaza velike Rusije, carske, savremene Rusije koja je prošla kroz ćorsokak beznađa - kako i sam pisac navodi - među kojima je najdublje bespuće bila bezbožna socijalna boljševička revolucija - dolazi preko pokajanja, a to je izlaz za sve zemaljske narode, za sveukupno čovječanstvo. U svetoj Rusiji vrhuni ono što pisac ove izuzetno značajne knjige naziva pravoslavnom civilizacijom ili trećim putem Rusije. Jerusalimska majka - crkva svih crkava - preko Konstantinopolja, novoga Rima, oplodila je i prosvjetlila svjetlošću vječne istine balkanske narode, Kijev - kolijevku ruskih gradova i Gruziju i rodila novo hrišćansko pravoslavno carstvo Moskvu, Treći Rim. Četvrtoga Rima neće biti iako se u naše vreme Njujork i Vašington ponašaju kao četvrti Rim.

        Poslije odbrane Prvog Rima u 11 vijeku i time nastale simbioze zapadnog hrišćanstva sa zapadnom rimskom paganskom idejom kroz nepogrješivo papastvo, reformaciju, kontrareformaciju, renesansu, prosvećenost i nove komunističke totalitarne poretke došle iz Francuske i sa Zapada, izvezena marksističko-boljševička revolucija, naci-fašizam i savremeni američko-evropski globalizam - pravoslavni Istok je ostao kičmena moždina svijeta na razmeđu Evrope, Azije i Afrike. To potvrđuje i posvjedočuje i ova knjiga koja predstavlja živo istinito svjedočanstvo te istine o životu pravoslavnom ruskoga naroda i njegove države saglasno proročkom svjedočanstvu: Rusije se ne može shvatiti, ni aršinom izmjeriti, osobena je i neuhvatljiva; u Rusiju se može samo vjerovati!

        Događanja u Rusiji, naročito u 19. i 20. vijeku ne mogu biti shvaćena kao prosto sociološki i podsticani unutrašnjim i spoljašnjom faktorima. U njoj se događa metafizička drama. Prožimaju se božanske i demonske sile. Pri tome, kao nasljednica i prijemnica istočnoromejskog konstantinopoljskog carstva, Rusija je uvijek bila i ostala svjesna svoje univerzalne misije, što potvrđuje i ova knjiga. U njoj sve zadobija eshatološko izmjerenje, pa i ovostrane socijalne vrijednosti utemenjene bilo na anarhizmu ili nihilizmu, ili na stvaranju novog čovjeka boljševičkog, pa i onog bez Boga i besmrtnosti. Tako, kada socijalni humanistički maksimalizam, a to jeste bila boljševička revolucija, pokuša da sobom zamijeni svetu Rus sa njenim bezmjernim carstvom nebeskim, on postaje pseudoelitiozni apsolutizam koji uništava i proždire milione ljudi radi buduće sreće čovjeka i čovječanstva. To je shvatio Marks o čemu svjedoče njegove riječi koje navodi autor: nijedna revolucija u Evropi i čitavom svijetu ne može postići konačnu pobjedu sve dok postoji sadanje carsko rusko društvo.

        Zato je carsku Rusiju i sve ono što je u Rusiji samobitno trebalo uništiti i iskorijeniti. Ubistvo u Jekaterinburgu je upravo živo svjedočanstvo tog uništenja sveukupne Rusije. Taj samouništiteljski poriv boljševičke socijalne revolucije i ateizma, poriv uništenja svete Rusije, vrhuni u satanskom ubistvu carske porodice.

        Zapadna civilizacija, sudeći po svemu onome što se događalo i što se danas događa, zna za krivice, pa i svoje greške, koje treba ispraviti i kažnjavati. Ona, međutim, ne zna - jer je zaboravila - za pokajanje i praštanje kao poziv na dubinsku provjeru čovjekovog kolektivnog samosaznanja i načina življenja obasjanih bezmjernom vjerom Hristove samožrtvene ljubavi koja se daje i prinosi bez ostatka za život svijeta.

        Kako inače objasniti Inkviziciju i Francusku revoluciju sa Napoleonovim zavojevanjem Evrope, Prvi imperijalni svjetski rat i Drugi sa naci-fašizmom i njegovim novim svjetskim poretkom?

        Boljševizam i staljinizam su nastali iz istog pristupa shvatanja čovjeka i uopšte ljudskog društva. Tako su slične po svojoj naravi i sadržaju staljinističke greške uništavanja miliona ljudi i greške kojima su objašnjeni strašni zločini naših revolucionara u toku Drugog svjetskog rata i kolateralne štete novijeg - petog u 20. veku- bombardovanja srbskog naroda iz istih centara moći kojima se opravdavaju ubistva nevine djece i hiljada ljudi, rušenje mostova, bolnica, hiljada domova, trovanje osiromašenim uranijom u Srbiji, naročito na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori.

        Istoj toj zapadnoj Evropi i Americi, koje su se borile za slobodu od boljševičkog totalitarizma i u tom cilju stvorile NATO pakt, nije smetalo da priznaju sve plodove i granice u državama formiranim totalitarističkom revolucijom, u Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu, a sada se to vidi u Ukrajini. Oni su sada najveći branitelji granica koje je postavila boljševička revolucija u Ukrajini kao nečega što je od pamtivjeka, i štite to u ime pravde i prava naroda i država. Dakle: ne brane ono što je stvorila demokratija kojom se ponosi Zapad nego upravo ono što je natvorila totalitarna ideologija 20. vijeka. To su sada svetinje na kojima se gradi budućnost ne samo Rusije nego čitave Evrope i svijeta.

        U naše dane, počevši od Kosova koje time ponovo postaje žiža svjetskih zbivanja, idu i dalje. NATO pakt od odbrambenog postaje osvajački savez, nastavljajući svoj „Drang nah osten“. Hodi sličnim putem i koristi iste metode i opravdavanja tipa krstaških ratova i hitlerizma i sada neofašizam koji trijumfuje u Ukrajini. Dakle, braneći granice Ukrajine koje su stvorene boljševičkim terorom, Zapad ide tako daleko da čak nameće sankcije Rusiji zbog demokratskim referendumom izglasanog povratka Krima Rusiji, pripremajući time sukob svjetskih razmjera.

        Sve to pokazuje nedostatak stida. Jedino je u njemu, zajedno sa pokajanjem, spasenje svijeta, ne samo bratske Rusije. A, u tome jeste osnovna poruka ove knjige, utemeljena na vjekovnom iskustvu pravoslavlja i pravoslavne carske Rusije. Smisao iskonske ruskosti i povratka Rusiji jeste njena obnova, pokajanjem i čuvanjem svete Rusi u svojoj duši i prenošenju svjetlosti Hristovog lika drugim narodima, odnosno svemu čovječanstvu. Hvala gospodinu generalu na ovoj knjizi koja nas je sve obogatila“.

        Profesor književnosti i kulturne istorije Srba Milo Lompar na promociji je rekao:

        „Ako bismo želeli da odredimo prirodu žanra kome pripada ova knjiga, možda bismo mogli da uporebimo izraz „kulturnopolitički esej“, jer taj relativno hibridni žanr omogućava da se spoje različiti tipovi iskaza i pripovedanja kojima je Rešetnjikov ispunio svoju knjigu. S jedne strane, tu se nalaze biografski momenti, a sa druge čitav niz različitih istorijskih i političkih činjenica, a specifična perspektiva u kojoj Rešetnjikov pripoveda ima autobiografsko polazište i ono je bitno za njegovo stanovište. On sam pripoveda kako je došlo do buđenja jednog interesovanja koje je bilo duboko zabranjeno u vreme njegovog obrazovanja u Sovjetskom Savezu. Tako se pojavljuje problem Sovjetskog Saveza kao nešto što je bitno i za lično razumevanje pisca."

        Ta najveća geopolitička katastrofa 20. veka, kako ju je nazvao ruski predsednik Putin, ovde se pojavljuje kao deo lične i intimne priče, kako je pisac postepeno stigao do svesti o tome da je potrebno vratiti se Rusiji.

        Šta je bio osnovni udes u Sovjetskom Savezu, u ovom doživljaju Rešetnjikova? On pokazuje da je ono što je za njegovo razumevanje tog udesa presudno bilo vezano za nešto što po mnogo čemu jeste odgovor na pitanje - kuda. To je odricanje od religijske dimenzije istorijske i kulturne  nacionalne egzistencije. Tu činjenicu Rešetnjikov nalazi kao ključni razlog kojim se Sovjetski Savez pojavljuje kao diskontinuitet ruske misli. Tu on govori o onome što prethodi, o dubokom segmentiranju različitih elemenata liberalno-demokratskog mišljenja u 19. veku koje stvara podlogu za odraz dvadesetovekovnog ruskog iskustva.

        Valja reći da je to nešto što Rešetnjikov vezuje za tradiciju koja postoji u razmišljanjima o ruskoj ideji 20. veka i to možemo imenovati imenom Ivana Iljina, onim što je ovde pomenuto pod imenom „bele ideje“, a što takođe predstavlja jednu duhovnu orijentaciju. I, naravno, imamo Aleksandra Solženjicina koji je ove tradicije i ideje sintetisao, koliko svojim delom tako i svojim životom.

        Ovi momenti u objašnjavanju neophodnosti religijske dimenzije, kao bitne komponente razumevanja individualnog i kolektivnog postignuća ruske ideje, jesu nešto što omogućava Rešetnjikovu da učini nekoliko važnih otklona. Da, s jedne strane, svoje stanovište o povratku ruskoj ideji odamkne od glorifikacija Staljina i staljinističkog nasleđa, da u isto vreme stvori bitan odmak od liberalističkog shvatanja sveta i čoveka i takođe da ukaže na distancu prema nacionalističkom shvatanju života istorijskog poslanja ruske egzistencije.

        To sve pokazuje da je Rešetnjikov zakoračio u problem idejnog vakuuma koji se pojavljuje u ruskoj egzistenciji i duhovnoj situaciji našega vremena, kroz osnovno saznanje da novac i sila nisu dovoljni. To saznanje nam je lako dostupno ako pogledamo na iskustvo 20. veka. Zaista: kako se moglo dogoditi da masovna predstava jednog tako osećajnog mehanizma i naroda koji je imao pesnike poput Getea, bude naseljena predstavom čizme i korbača ili da onaj narod koji je imao takve mizučke izraze kakve su dali Čajkovski, Stravinski ili Rahmanjinov, ili pak takve misaone prodore kakve karakterišu Dostojevski i Tolstoj, vrlo često bude poiman u masovnoj predstavi kao tamnica naroda, a da u isto vreme onaj narod i politika koja s razlogom nosi određenje perfidnog Albiona bude predstavljena u masovnim predstavama kao džentlmen u kožnoj jakni koji drži reč. To je odraz koji pokazuje da je između novca i sile potrebno posredovanje da bi vaša ideja mogla da postoji u duhovnoj situaciji sadašnjega vremena. To je iskušenje koje Rešetnjikov ovde naznačuje u pokušaju da formuliše rusko stanovište.

        To rusko stanovište je od velike važnosti za nas Srbe. Ono je u mnogo čemu pokazatelj povratka jednom stanovištu koje bi bilo bitno za naše sopstveno samorazumevanje. Valja takođe reći da povratak ruskom stanovištu, kako se naznačuje u pojedinim momentima knjige Rešetnjikova, označava putokaz ka ruskom povratku srbskom, a ne jugoslovenskom stanovištu. Možda se po prvi put pojavljuje izvesna komponenta koja igra značajnu ulogu u uspostavljanju novog komunikacionog lanca između dve nacionalne egzistencije.

        Kada je patrijarh Čarnojević, posle velike Seobe, našavši se u teškoćama jednog potpuno novog okruženja, kada je bio suočen sa brojnim preozelitskim i unijatskim nasrtajima na njegovu pastvu 1705. Godine, pisao je ruskom carskom boljarinu Bolovinu. Tada je opisao situaciju svoga naroda rečima punim tuge i beznađa: „Dan i noć u lađama, na pučini velikog okeana bekstvu se dajemo; zašto svoje lice, Gospode, odvraćaš od nas“. Bilo je to gotovo na rubu potpunoga beznađa, ali, on je ipak pisao na onu adresu na koju mu se činilo da jedino ima smisla nešto da kaže - pisao je na rusku adresu.

        Kada su pre par godina, kosovski molioci zatražili od ruskog predsednika da ih primi u rusko podanstvo, mi smo samo posle trista godina ponovili reči i podsetili se jedne adrese sa istim poverenjem i saznanjem da je neophodno verovati i kada činjenice govore da su mogućnosti ograničene, ali da je neophodno u to verovati. Mi smo pokazali da je neophodno verovati i kada činjenice ne idu u prilog.

        Čitajući knjigu Rešetnjikova stižem do jasnog saznanja da je lakše verovati u Rusiju kada ona veruje u sebe.

        Na kraju se prisutnima obratio i autor dr Leonid Petrovič Rešetnjikov. Evo i njegovih reči:

        „Vaše kraljevsko visočanstvo, draga srbska braćo i sestre, draga ruska braćo i sestre!

        Za mene je ovo neobičan događaj. Nisam ovako nešto očekivao, snažne emocije su me obuzele. Moji prijatelji su govorili o značaju knjige, ali ne smatram da ova knjiga ima takav značaj. Značaj ima samo naslv: moramo da se vratimo Rusiji. Sada je Hor pevao pesmu iz 1912.godine „Opraštanje Slavjvanke“ koja je povezana sa Balkanskim ratovima. To je pesma namenjena ne samo Rusiji, nego svim Slovenima.

        Želim da kažem da me je ka ovoj knjizi i ovim mislima naveo upravo boravak u Beogradu. Došao sam u Beograd 1979. godine kao mladi komunista i verovao sam u komunizam, ali upravo u Beogradu je moja vera počela da me napušta. Vidim da ovde blizu sedi profesor Sava Živanov koji mi je u našim razgovorima govorio da sam previše ortodoksan i previše ekstreman kominista. Ali, ovako, dok sam gledao na probleme Srba i Jugoslavije, upoznavao se sa ruskom emigracijom, ovde sam počeo da čitam knjige koje su bile zabranjene u Sovjetskom Savezu. Počeli su da me interesuju arhivi i shvatio sam da smo mi ljudi koji su vaspitani u okvirima i da su nam odredili okvire: odavde dovde možeš da znaš, ako hoćeš da pogledaš preko toga - možeš da postaneš  neprijatelj „radnog naroda“. Ako pogledaš na drugu stranu, možeš da postaneš izdajica marksizma i lenjinizma.

        Jednom sam prolazio pored ruske crkve u Beogradu, to je bilo 1980. godine, i video da su iz crkve izašli stari ljudi, preko 70 godina. Stao sam sa strane i počeo da ih slušam. Govorili su na ruskom jeziku, ali onom ruskom na kome mi danas ne govorimo. To je bio čist ruski bez bilo kakvih žargona, dijalekata i zapadnog, posebno engleskog uticaja. Govorili su o Rusiji sa poštovanjem i ljubavlju. Počeo sam da razmišljam zašto oni koji imaju 70 ili 80 godina u Beogradu i zašto oni ostaju u Rusiji iako ne žive u Rusiji. Oni vole Rusiju, ali žive ovde, ne mogu da žive u našoj državi. Šta je tu problem?

        Zbog čega milioni Rusa ne mogu da žive u Rusiji? Čak tada nismo ni izgovarali „Rusija“! Govorili smo Sovjetski Savez.

        Ta misao je na mene tada imala takav uticaj da su počeli da me interesuju njihov život i njihovi problemi. Zašto su milioni Rusa bili izbačeni iz naše države? Od te misli koja se rodila u Beogradu, posle 30 godina, kao rezultat imamo ovu knjigu.

        Ja nisam shvatao da smo izvršili strašan greh - otkazali smo se od svog imena. Hiljadama godina je Rusija bila Rus. Rusija je Rusija! Počeli smo da se odričemo čak i tog naziva i da se nazivamo Sovjetski Savez. Počeli smo da verujemo da mi nismo Rusi nego Sovjeti. Znači: mi smo izdali svoju državu, svoj rod, svoj narod. Svoj rod smo izdali!

        To odricanje od roda, od nacije, od otadžbine i doveo je do katastrofe 1991. godine. Država koja je sagrađena na krvi ne može da opstane. To je nepravedan posao. Država sagrađena na milionima i milionima ubijenih, mučenih i isteranih ljudi - ne može da postoji, ona se sama ruši.

        Pogledajte koje probleme imamo sa Ukrajinom i nekim drugim državama. Sve je to bilo urađeno 1917. i 1918. godine.

        Ukrajinski nacionalisti sklanjaju spomenike Lenjina, a svaki dan zapravo treba da Lenjinu i Staljinu donose cveće na te spomenike, jer su oni stvorili tu Ukrajinu. Do 18. veka Ukrajina nije postojala. Oni su je takvom napravili tako što su odsekli ruske zemlje, spojili Donjeck gde su ranije živeli kozaci, Lugansk i moj rodni ruski grad Harkov. Jer, i ja sam iz istočne Ukrajine. I moj Harkov je postao Ukrajina, i Odesa je postala Ukrajina. Hruščov joj je poklonio Krim. Zbog čega smo to uradili?

        Sećam se - dok sam još radio u sovjetskoj obaveštajnoj službi - čitao sam telegram ruskog ambasadora o razgovoru sa ambasadorom Bavarske Štrausom koji je jedno vreme bio i nemački kancelar. To je bilo 1983-1984 godine. Telegram je bio usmeren na Andropova. Štraus je tada rekao ambasadoru Picinskom: vašu državu čekaju veliki izazovi, ona može da se raspadne. Zbog čega, pitao je Picinski. Štraus mu je rekao: u jednoj državi ste napravili 15 država sa zastavama, himnama i vladama, to će sve da eksplodira. Picinski mu kaže: napravili ste nešto slično u svojoj državi, imate teritorijalnu podelu zamlje. Štraus mu odgovara: Mi smo to uradili na teritorijalnoj osnovi, a ne na nacionalnoj. 

        Isti je slučaj bio sa Jugoslavijom. Takvi eksperimenti komunista i levičara su doveli do situacije u kojoj se i vi i mi nalazimo i iz te situacije je sada jako teško izaći. A izlaz je samo jedan, inače će da dođe ponovo do ćorsokaka jer imamo neku nostalgiju prema Sovjetskom Savezu i ti ljudi predlažu da ponovo uđemo u ćorsokak.      

        Izlaz je samo jedan: da se vratimo svojoj tradiciji, svojoj veri i svojim pogledima na svet. Ne treba da budemo pametniji od svojih predaka. Ispada da su poslednje dve generacije Rešetnjikova rekle: vi 5o generacija pre mene ste svi bili budale i nepravilno ste živeli, verovali ste u neke careve, a mi smo pametniji od vas - i digli su ruke od hiljadugodišnjeg iskustva.

        Braćo i sestre, povratak našoj tradiciji i našoj veri - jer Bog je stvorio i Bugare i Ruse i Srbe i Grke, a nije stvorio „evropejce“.  Mi moramo to i da ostanemo.

        Ponekad naša liberalna i komunistička opozicija govori da Rusija mora da se razvija kako bi njen narod živeo dobro. To je nepravedno postavljeno pitanje. Rusija je, izvinite, pogledajte kartu, dobila od Boga ogromnu teritoriju. Taj ogromni narod od 145 miliona ljudi, ima takva bogatstva, takvu prirodu, ne zbog toga da bi Rusija postala Austrija ili Holandija ili Belgija - šta će nam onda takva država. Nije to misija Rusije! Mi imamo drugu misiju.

        Jedan moj prijatelj, bivši ministar odbrane Francuske, nedavno je otkrio da mu je Kisindžer u razgovoru rekao: ne treba da se bavite prepravkom Rusije, oni imaju takav mentalitet da nikada neće postati Evropejci. Mi na onu stranu ne želimo. Onda ga pita Francuz: a šta treba da radimo? Kisindžer kaže: podelite Rusiju na deset-dvanaest država. Sada, braćo, kada čitate o Ukrajini, vidite da je o tome ovde reč! To je pokušaj atentata na ruski svet!

        Ukrajina je - a mi smo Rusi iz Ukrajine - prelazak crvene linije! To je veliki udarac na bezbednost i geopolitičke interese Rusije. Od Luganska do Volge imate samo 340 kilometara. Dakle, na taj način se preseca čitav jug Rusije, Crno more, Kavkaz... Sve se to seče. Ukoliko SAD počnu da upravljaju Ukrajinom, to će biti strašan udarac na interese Rusije.

        Upravo u tom pravcu su išli svi napadi na Rusiju: do Volge. Poslednji je bio Hitlerov. Znate, na Rusiju je bilo mnogo napada, ali su dva osnovna: Napoleon i Hitler. Napoleonov napad se završio na Borodinskom polju, Hitlerov pod Staljingradom. A sada imamo treći napad.

        Sada Putin traži mesto gde će se taj treći napad završiti. Neki političari to ne razumeju. Na primer gospodin Đukanović. Ako hoće da to mesto bude u Crnoj Gori - samo izvolite. Ali, žao nam je bratskog crnogorskog naroda koji nas voli, a i mi volimo njega. A Đukanović je veliki izdajnik istorijskog sećanja našeg naroda. Nikada srbski narod, a crnogorski narod je deo srbskog naroda, nije bio u onom delu koji je napadao Rusiju. I, to što sada radi Đukanović je velika izdaja i odgovaraće za to na strašnom sudu.   

        Draga braćo i sestre, sve će biti dobro ukoliko se polako vratimo Rusiji. Ja već imam dosta godina, ali nikada nisam živeo u Rusiji, živeo sam u Sovjetskom Savezu, sada živim u Ruskoj Federaciji , a to još nije Rusija, ali taj povratak ide.

        Kada je došlo do spajanja Krima sa Rusijim, mi smo svi plakali. Svi na Krimu su plakali. I mi smo svi plakali. Za tri dana bez ijednog pucnja. To je bilo to duhovno uzdizanje nacije. Što je bilo zanimljivo, sa Krima došao jedan profesor koji je hteo da pogleda svetu Rusiju, a potom je rekao: znate, mi na Krimu smo veći Rusi od vas ovde. Mi i dalje kaskamo i imamo ostatke sovjetskog, a treba da budemo Rusija. Znate, mi smo to čekali.

        Ja trideset godina čekam od kada su se promenili moji pogledi. Ni jedan političar od 1920. godine nije rekao lepu reč o ruskom narodu, ni jedan rukovodilac države. Samo je Staljin 1945. godine - u poznatoj zdravici - rekao dve fraze i niko nakon toga. Ali, kako je naš predsednik Vladimir Vladimirovič Putin govorio pre dve godine sa ruskim narodom o ruskom narodu, tako je poslednji put govorio car Nikolaj Drugi.

        To je dobar pokazatelj da se Rusija vraća samoj sebi. Samo kada Rusija postane sila, a iskreno govoreći ona nije država nego civilizacija, ponovo se sećam nekih starih radova.

        Širak je jednom od naših političara rekao: vi stalno imate diskusije i svađe sa kim bi Rusija trebalo da bude - sa Zapadom ili Istokom - zar vi ne razumete da ste vi posebna civilizacija, da vam je sve dato da budete posebna civilizacija?

        I vi drago braćo, o tome ja pišem u svojoj knjizi, svi mi - vi Srbi, Bugari, Grci i Gruzini treba da budemo posebna civilizacija. Ne izolovana, već posebna, koja ima svoju reč, svoj pogled na svet, a ne da kopira neku drugu civilizaciju. Šta treba da kopiramo - gej parade, lake droge, napad na Irak? Šta treba da kopiramo?

        Kažu da je Amerika uložila 5 milijardi za razvoj demokratije u Ukrajini. Mi sve vreme gledamo zasedanje parlamenta u Ukrajini. Svaki dan boks i tuča. Kako ja to razumem, oni su davali novac predstavnicima jedne frakcije i predstavnicima druge frakcije i sada gledaju kako se oni biju. Gde je otišlo tih 5 milijardi? Na organizaciju puča! Kada je bio Januković, ma koliko bio slab, Ukrajina se nije raspadala, Krim se nije razdvajao, istok Ukrajine nije ustajao, bila je država.

        Oni su organizovali puč - i sve se ruši. Mi nismo organizovali puč. Ni nama se nije dopadao Janukovič, ali on je bio izabrani predsednik, a sada smo mi krivi. Jednostavno: u Urajini Rusi žele da budu Rusi. I u mom rodnom gradu na istoku Ukrajine, Rusi žele da budu Rusi.

        Mislim da je sve ono što se sada dešava u Ukrajini pokušaj da se zaustavi preporod Rusije, pokušaj da se zaustavi naše vraćanje u Rusiju. Obraćam vam se braćo Srbi: budite pažljivi - nikada ne treba da tražite prijatelje tamo gde ih nema. Kao što kažu kod nas u Rusiji: stari prijatelj je bolji nego dva nova.

        Srbija i Beograd su igrali važnu ulogu u mom životu, u formiranju mojih pogleda na svet, ovde se rodila i moja mlađa kćerka. Ovde su prošle moje najbolje godine. Ovde sam bio svedok rušenja socijalističke Jugoslavije. Uvek sam, koliko sam mogao, a to nije bilo mnogo, pomagao srbskom narodu da se bori protiv agresije NATO. I sada hoću da kažem: dok sam živ, večno ću se boriti za naše slovensko bratstvo i jedinstvo. Srbi, braćo, treba da razumete da će bez Rusije nestati i Srbija, neće postojati Srbija.

        Pogledajte Bugarsku. Prodali su se za 30 srebrenjaka, njihovo rukovodstvo. Kakva je pomoć EU Bugarskoj. Kako oni žive? Gde je bugarska ekonomija, poljoprivreda i šta je EU uradila za Bugarsku? Jedino što su uspeli je da dva miliona Bugara odu iz zemlje da rade kao konobari.

        Srbija je uvek bila ponosna, nezavisna, herojska država, a sloboda i nezavisnost se brane u borbi. Zato vam želim da u toj borbi budete uspešni i da pobedite. Zato, hajde da, kao što se kaže u pesmi koju smo čuli, ustanemo za veru, slovenska zemljo!

        Živela Srbija!“

        Izveštaj: Diana MILOŠEVIĆ