Šta ispada kada odbijaš da pomogneš - primer Jugoslavije

Ruska diplomatska misija na Balkanu 90-ih je nanela veliku štetu rusko-jugoslovenskim odnosima, tradicionalnom prestižu i uticaju Rusije u tom regionu. Jugoslavija je očekivala od Rusije podršku, a Rusija je samo imitirala svoju aktivnost u balkanskom pravcu. Rezultati ove politike bili su: pad ugleda Rusije među jugoslovenskim narodima, njeno istiskivanje iz zone tradicionalnih interesa, proširivanje političkog, ekonomskog i vojnog prisustva SAD u Evropi.

Istovremeno prva polovina 90-ih godina pokazala je postojanje istorijskog sećanja u narodu. U teškim trenucima naše istorije preporođeni su politički i javni pokreti ruskog društva, porivi dobrovoljaca među omladinom, vojnicima i kozacima. Događaji na Balkanu su probudili odavno zaboravljene ideje slovenstva, duhovne bliskosti, neophodnosti bratske pomoći. Sredinom 90-ih već čitava Rusija je znala o tome šta se dešava na Balkanu. I antinacionalnim sredstvima masovnog informisanja sve teže je bilo dezinformisati javnost.

Kada je NATO bombardovao Jugoslaviju 1999. godine, i tada je Moskva pokazala slabost. Već dve nedelje kasnije vlasti su pokušale da ugase partiotski poriv stanovništva. Ruski mediji su promenili ton i usmerenost informacija, u Moskvi i drugim gradovima su bili zabranjeni mitinzi oko ambasada zapadnih zemalja, sve aktivnije je počelo da se usađuje u umove ruskih građana to da Rusija nije dužna da se meša u rat, na šta je podstiču patriote unutar zemlje i u Jugoslaviji. Stav Rusije ponovo je bio popustljiv. Ona nije mogla da se suprotstavi NATO-u, čime je učinila svoju sopstvenu bezbednost prilično osetljivom.

Tada je Rusija morala da pokloni najveću pažnju problemu unutrašnje politike, da razradi njenu koncepciju, odredi prioritete. Rusija je morala da proglasi Balkan zonom svojih nacionalnih interesa i da istupi kako kontrateža negativnih pojava u sistemu međunarodnih odnosa, vezanih za promenu sistema ravnoteže snaga u Evropi i nametanje volje jedne države. Ruska diplomatija je imala snage da igra stabilizirajuću ulogu, ujednačava negativne tendencije na globalnom i regionalnom nivou. Ipak najviše rukovodstvo Rusije u svojim postupcima nije bilo dosledno, bilo je podložno kolebanjima. Politička volja za donošenje odluka nije postojala.

Svaka zemlja ima svoje nacionalne interese i Rusija nije izuzetak. Određujući ih, trebalo je polaziti od geostrateške bezbednosti, neprikosnovenosti spoljnih i unutrašnjih granica, očuvanja istorijskog, kulturnog, geografskog prostora, tradicija, duhovnog jedinstva bliskih naroda. Rusija je trebalo da pomisli o saveznicima ili državama koje se sa njom makar ne konfrontiraju. Svaka država ima određene zone bezbednosti i, naprotiv, regione regione napetosti. Poslednje ona treba da zna i da pokuša da ih neutrališe.

Svaki od navedenih segmenata tesno je vezan za Balkan. Kada su bivše republike SSSR počele da čine prvi ”pojas bezbednosti” Rusije, Balkan je postao njegova treća neposredna granica. Okrećući leđa Balkanu, Rusija je gubila prirodne istorijske saveznike, dobila poligon NATO-a sa dugotrajnim vojnim bazama u neposrednoj blizini, kao i Jadran i izlaze u Sredozemno more pod kontrolom SAD.

Među taktičkim greškama Moskve u periodu koji razmatramo mogu se navesti sledeće: nije pokušala da odbrani objektivnost u prilazu stranama u konfliktu, nije sprečila agresiju NATO-a na Jugoslaviju, nije odbranila ruski sektor na Kosovu i Metohiji, povukla je svoje bataljone iz BiH i KiM, dozvolila prisustvo NATO trupa na Kosovu i slično. Na kraju je pobedila koncepcija SAD za rešavanje kriza vojnim metodama, politika dvostrukih standarda, kažnjavanja država bez dozvole UN. NATO je danas prisutan na Balkanu, gušeći samostalnost balkanskih naroda. Na kraju su mnoge zemlje izvele zaključke da će biti bezbednije da se pridruže NATO-u, nego da se suprotstave (Bugarska, Makedonija, Rumunija, Crna Gora i sl.). Kriza 1999. pokazala je da je NATO istupio kao jaka vojna organizacija svetskog nivoa, instrument pre svega SAD, koje su odredile pola sveta kao zonu svojih nacionalnih interesa. SAD i NATO na Balkanu ne samo da su gušili neposlušne, vršili kaznene funkcije, već i učestvovali u prekrajanju državnih granica balkanskih zemalja. Potpuna nekažnjenost je odvezala SAD i NATO-u ruke u drugim regionima, uključujući Ukrajinu. Rusija i dalje je trebalo da se ponaša poslušno. Moskva je narušila provereni scenario.

Mada je NATO faktički prišao našim granicama, a obnova našeg uticaja na Balkanu nije završena, okret u spoljnoj politici Rusije nije mogao da se ne odrazi na javnom mnjenju Srbije.

Tokom poslednjih nedelja proputovala sam nekoliko srbskih gradova, uključujući Kosovsku Mitrovicu na Kosovu. I svuda su govorili da se konačno Rusija zastupila za objektivnost u međunarodnim odnosima, pokazala svoju odlučnost i snagu na delu. I to daje narodima Srbije nadu da će oni uskoro moći da vrate sebi Kosovo.

dr Jelena Guskova,

Pročitajte prvi deo