Sprečiti sukob civilizacija

Da li se u savremenom svetu vrši genocid hrišćana, o kojem sve češće izjavljuju crkveni velikodostojnici; da li je već došlo do sukoba civilizacija, kad je tako, za koga je to od koristi, - ispričala je u intervjuu RIA Novosti direktor naučno-istraživačkih projekata istraživačkog programa za sprečavanje genocida Škole diplomatije i međunarodnih odnosa Univerziteta Seton Holl (SAD) Borislava Manojlović.

Bavite se problemima genocida i njegovog sprečavanja, šta možete da kažete o savremenom svetu? Da li je ova tema akutna danas, naprimer, za hrišćane na Bliskom Istoku?

- Sve zavisi od definicije pojma genocid. Neko polazi od kriterijuma masovnosti, neko – ideologije, neko smatra da je genocid ono, što se dešava između Palestinaca i Izraelaca, drugi smatraju genocidom prosto kršenje ljudskih prava. To je veoma kontradiktorni predmet.

Dobro, uzmemo konkretnije pojmove – pravoslavne svetinje Kosova i Metohije. Možemo li da tvrdimo da je njihovo rušenje pre 15 godina bilo genocid?

- Srbi to nazivaju pogrom. Bila sam na Kosovu u aprilu 2004. godine, odmah posle tih martovskih događaja. Ono, što sam tamo videla, bila je katastrofa. To je bilo stravično. Više od 30 pravoslavnih crkava i manastira bilo je srušeno, 4 hiljade ljudi je izgubilo krov nad glavom, postradalo, mnogi su bili ubijeni. I danas mnogi pravoslavni crkve i manastiri na Kosovu stoje iza ograde, čuvaju ih vojnici-mirovnjaci. Sve to ostavlja mučan utisak. Ja sam Srpkinja iz Hrvatske, ne mogu da budem mirna, kada sve ovo gledam. To je rat protiv kulture, tradicija, koji vode određeni ljudi. Najteže pada kada to vidiš, a ne možeš da pomogneš. Dakle, pustimo definicije – mogu samo da kažem da je to nesreća.

Koji su putevi rešenja, kakva saradnja i na kojem nivou bili su neophodni tada i mogući danas?

- Teško je reći. Danas je Kosovo praktično monoetničko – stanovništvo tamo skoro za 90% albansko, Srba je ostalo jedno 7-9 odsto. Šta može da se učini? Mislim, pre svega, treba sprečiti ponavljanje takvog nasilja. Postoje organizacije, koje su se bavile mirovnjaštvom i trudile da uspostave kanale komunikacija među onim delom Albanaca, koji su protiv nasilja i spremni za dijalog, i srbskom vladom. Oni su nekako uspevali u tome, ali je ta delatnost bila obustavljena. Njih su optužili za to, što ih tobože usmeravaju spoljne snage. Sigurno je, bilo bi bolje da se situacija reši mirno, uz pomoć dijaloga, sprečavajući nova ispoljavanja nasilja, jer je tamo danas katastrofa — ima mnogo ljudi bez krova nad glavom, mnogo uzajamne mržnje, nasilje samo reproducira tu dramu.

Danas je odgovornost obe strane da sprečavaju akutne konflikte, koji rađaju nasilje. Samo njihova. Potrebno je početi da se dogovara, jer rešenje neće doći ni od strane EU, ni UN. Samo Srbi i Albanci sami mogu da ga nađu. Oni moraju da preduzmu odgovornost, te počnu najzad da žive u miru, nađu načine da uspostave međusobno kontaktiranje. Potrebno je da se shvati: mi smo susedi, ne možemo da ignorišemo jedni druge – delimo isti prostor, zato moramo da poštujemo jedni druge kao jednake ljude. Tek onda može da dođe do nečeg dobrog. Mislim da je to u interesu i Srba, i Albanaca – da žive u miru. Da im deca žive u miru. Nikako nije u našem interesu da bi ova konflikt trajao. Međutim, on traje i traje.

Rekli ste da rešenje neće doći ni od strane EU, ni UN, da li to znači da u regulisanju međureligioznih konflikata političari i političke zajednice nemoćni?

- Moramo biti veoma obazrivi, kada je reč o religioznim i etničkim konfliktima. Narodi Jugoslavije, naprimer, pre rata su živeli mirno, stupali u mešovite brakove, te se niko nije brinuo povodom gubitka svog nacionalnog ili religioznog identiteta. Međutim, kasnije su upravo političari počeli da koriste religioznu pripadnost kao oružje i sredstvo mobilizacije pod svojim zastavama određenih grupa stanovnika. Dakle, bez obzira na to, što nazivamo te konflikte religioznim ili etničkim, smatram da je problem u tome, što religiju i nacionalnu pripadnost političari koriste za svoje ciljeve. Nijedna religija ne opravdava nasilje i rat, ako, svakako, nije reč o islamskom fundamentalizmu.